„Буђави, јел знаш шта је ово?“ пита ме Мишчевић, другар из бивше фирме и показује на екрану неку зелену лопту. Гледам, али не препознајем. Отровна киви зелена кугла, избраздане површине, као да је мозак ванземљака. Чучи у трави. Не могу чак ни да провалим да ли је уопште природна ствар у питању или нека пластика, гума, шта му га знам. „Немам појма, Буки, никада овако нешто нисам видео. Где си нашао, шта ти је бре, ово?“ Све што сам успео да сазнам о зеленој лопти, како је и дан-данас зовем, је следеће: Мишчевић је видео у земунском парку. Има их још по трави, али само испод једног дрвета, нигде више. Иако сам по том парку често шетао и фотографисао малте не свако дрво, из више углова, ја ове зелене кугле нисам видео, па сам све приписао Мишчевићевој дечачкој жељи да неког зајебе. Ништа злобно, само да је зезање и смех. Пре коју годину изађем у суботњу шетњу и пут ме нанесе на Бежанијску косу. Али не онај урбани део са зградама, него брдо изнад Тошиног бунара, начичкано шибљем,