Храстопис

Лепотице наша, чинила си нам живот радоснијим и племенитијим више него многи људи. Јурили смо се по кући, крцкали грисине, мазили, путовали, селили се заједно... и били срећни. Можда си за свој пети рођендан отишла да тражиш неку сочнију детелину? Нема везе, код нас ће те увек чекати топли кутак. Волимо те. Мила, Зоја, Нина и Горан

Сви моји пријатељи добро знају колико волим да цртам, а колико волим да једем – то могу да виде чак и они који ме не познају. Сигуран сам да то има везе и са наслеђем, али да се најбоље куварице увек нађу баш у мојој фамилији, тешко да је случајност. Уствари, то је некада била најважнија одредница за избор снајке (јер су бирали родитељи) - колико је вредна, уме ли штогод по кући и како кува. А то да ли су јој крупне црне очи, бисер зуби или згодна гуза, нико није ни питао. „Ће се навикну једно на друго“ што би рекли Шумадинци. Данашње младе су самосталне, еманциповане, образоване, ангажоване, дотеране, речите… али јебига, не знају да кувају, част изузецима. Нема везе, нађу неког папучића као што сам ја и он све то лепо обави по кући шта има, па ако му остане мало слободног времена, нека се поигра са својим важним пословима. Са нагласком на „ако“. Немам примедбу. Треба неко и за хлеб да зарађује, па сад - мушко, женско - нема везе, само нека меље. Родитељи ме нису учили да је ср

Кад сам био мали, добри мој деда Миливоје ме назвао Гоја и тако су ме после сви Благојевићи звали. Није он знао за сликара Гоју, јок море, него онако, од милоште, шумадијски. Е сад Гоја порастао, па има свакакве прохтеве: хоће штап за пецање, хоће на радну акцију, па хоће пешке на море, хоће да се жени… Неко од тих хоћања испадне добро, неко лудо, има и младалачки бесмислених, оригиналних и непоновљивих, али све их везује једна спона - па Гоја, брате слатки. Нико данас у брзини не размишља како се тачно праве најобичније ствари које нас окружују, који то човечуљци стоје иза екрана и кревеље се, копају руду и праве неке скаламерије. Никога није ни брига, све док то нешто ради, а нама олакшава живот. Има једна сјајна емисија на Дискавери каналу која говори о томе како се праве ствари, било да су сијалична грла, федери или перорези. Тако је интересантно, не може човек да одлепи поглед. Срећом у питању је кратка и сажета форма, па после неколико тема иду друге емисије, иначе би обелео

Добар је рачунар, али у мом свету не може да се мери са линијом коју иза себе остави оловка или перо. И нема везе каква је рука, дечија, уметничка или радничка – све линије су лепе. Имају своју динамику и нијансе, стидљиви почетак, дужину и упечатљив крај. Некад запечаћен тачком или мрљом, али опет је то добар крај. Свака цртица има тежину, сваки рукопис или стил своју душу, јединствену и препознатљиву. Не постоје две исте на свету целом. Шта год да сам у животу прво нажврљао (а богами сам се нажврљао) увек је било лепше него каснији покушај да то исто нацртам мало тачније или боље. Ваљда изгуби спонтаност и почне да се калупи према правилима и тако постане чистији и прецизнији цртеж, али више није мој. Не могу више да набодем тај угао или детаљ, шта му га знам. Тек под старе дане сам схватио да је увек најбоље оно што прво урадиш, исто као и идеја. Можеш ти после да је разрађујеш, али пријатељу, изгубила је свој моменат, своју оштрину и онда је то само развлачење жваке. У

„Мек Брајд, хоћеш да ми позајмиш 6 пенија, враћам ти у први уторак?“ гласило би отприлике питање неког Шкота упућено другом, у једној од бољих епизода култног серијала „Летећи циркус Монти Пајтона“. Ови шашави Британци, иако познати по бројним репликама из своје уврнуте перспективе, вероватно нису ни слутили да ће том реченицом један обичан радни дан (који чак није ни у средини) промовисати у често помињани термин за враћање позајмица међу Шкотима. Кад мало боље размислим, уторак је и у мом животу одиграо велику улогу, нарочито ако се сетим да су ми се обе ћерке родиле баш у тај дан. После оваква два краљевска поклона, није остало још много ствари које човека могу нарочито да обрадују. Било је ту доста неких траљавих покушаја да уторак потврде као најлепши дан, као рецимо редовне набавке које смо обављали увек уторком, омиљена серија, дан за поховане тиквице... Мммм, не. Куповине, путовања, рођендани, празници, излети уторком… ма лепо је то све, али некако... није ми нешто упечатљи

Никад ми није било јасно како то да у оно златно доба Југославије, поред свег обиља и лепог живота, свако мало па је нестајала струја? Очигледно је нисмо имали довољно, јер наши производни капацитети нису успевали да покрију све братске Републике, па је зато ваљда најбоље решење било - да је сви немамо подједнако. Рестрикција је била код нас тако одомаћена, да је свако детенце овај израз могло правилно да издекламује у сред ноћи и објасни шта значи, упркос чињеници да многи академски грађани ни после 50 година проведених у Београду (а где друго?) нису изгубили своје руралне навике из говора и живота. Наш изум штедње струје био је оригиналан и упечатљив вероватно као и систем „пар-непар“ или апел „имаш кућу – врати стан“. Чак и касније, када смо ударнички зауздали снагу Дунава и упрегли га у велике кочије зване Ђердап, не би ли се спасили ове мрачне пошасти, струје опет није било довољно. Водећи политичари су налазили разна оправдања за своје промашене калкулације и неостварена обећ