Пређи на главни садржај

Вече без струје

Никад ми није било јасно како то да у оно златно доба Југославије, поред свег обиља и лепог живота, свако мало па је нестајала струја? Очигледно је нисмо имали довољно, јер наши производни капацитети нису успевали да покрију све братске Републике, па је зато ваљда најбоље решење било - да је сви немамо подједнако.

Рестрикција је била код нас тако одомаћена, да је свако детенце овај израз могло правилно да издекламује у сред ноћи и објасни шта значи, упркос чињеници да многи академски грађани ни после 50 година проведених у Београду (а где друго?) нису изгубили своје руралне навике из говора и живота. Наш изум штедње струје био је оригиналан и упечатљив вероватно као и систем „пар-непар“ или апел „имаш кућу – врати стан“. Чак и касније, када смо ударнички зауздали снагу Дунава и упрегли га у велике кочије зване Ђердап, не би ли се спасили ове мрачне пошасти, струје опет није било довољно. Водећи политичари су налазили разна оправдања за своје промашене калкулације и неостварена обећања, причали нам бајке, али се нико од њих није усудио да каже како смо истовремено, док је код нас у кућама газдовала тама, струју здушно продавали околним земљама да подмиримо њихове потребе. Племенито. Широко. Јуначки. Добро, можда мало и због пара.

Временом се развио сјајно организован систем по групама, који је плански искључивао поједине делове града у одређено време, најчешће на 6 или 12 сати, зависно од пропорција струјне кризе. Списак рестрикције се уредно објављивао у новинама и на телевизији и дозвољавао људима да се колико-толико организују за спремање хране, грејање или купање. Као и за многе друге ствари које су нам пред очима, а ми их у својој наивности не видимо, само ретки људи су размишљали о сврсисходности овакве акције. Сви смо мислили да то тако мора и да је неко (много паметан) то смислио да свима буде боље, а не да се негде преварио у прорачуну. Е, ту смо се зајебали.

Обавештење би отприлике звучало нешто као: „… пета група данас неће имати струје од 12 до 18 часова…“ и већ нешто пре 6 поподне сви (али баш сви) су поређани као пингвини стрпљиво чекали поред својих апарата, да поукључују све што има струјни кабл и тако напоје електрична стада шпорета, ТА пећи, бојлера, фенова и грејалица. По процени (заиста паметних) експерата из области енергетике, свако искључивање и укључивање напонске мреже је тотална пропаст за систем, а изгледа отприлике исто као срчани удар за човека. Можда ти не буде ништа. А можда и умреш. Чак и у оно време када су се производили много квалитетнији и дуготрајнији електрични уређаји, а струја била солидно нивелисаног напона и без великих падова, људима је бела техника мистериозно цркавала као Индијанци од малих богиња. Значи, тачно у 6 (ако заиста дође струја), све се то укључи и почне да срче струју - одједном и у огромним количинама. Каква црна уштеда, каква рестрикција. Није помагала ни чувена  комунистичка крилатица: „радиш колико можеш, узимаш колико ти је потребно“. Систем је био упропашћен, апарати поцркали, струје потрошено више него да није искључивана, а људи притом солидно малтретирани. Додуше, џепови пуни. Али шта вреди, не можеш да ставиш шерпу са пилећом супом на штос новчаница и скуваш је. Јок, сестро слатка.
Па опет, било је неке дражи у том мраку. Неки мир, тишина, као да никог нема на свету целом. Цели блокови дугачких зграда уроњених у тамно море зеленила ишпартано пешачким стазама и војска угашених уличних светиљки као на мртвој стражи. Људи се ћутке враћају са посла, вукући уморне ноге и понеку кесу са бајатим хлебом, кутијом шибица и белом парафинском свећом, из продавнице на ћошку где их зову „комшија“. Можда и кисело млеко, пола кила српске, цигарете или флаша пива. Док се пиво још куповало на флаше, а не на гајбе. Поподневна смена ђака у омањим буљуцима трапара од школе до куће, остајући сиромашнија код сваког улаза за по једно дете. Као сва деца и ђаци се плаше мрака, па обично у улазу сачекају неког старијег да се шлепају до свог спрата. У војним зградама на Новом Београду, где сам одрастао, по спратовима су биле упаљене свеће како се људи не би саплитали и бауљали по мраку. Шћућурени по својим коцкастим становима укућани су стрпљиво седели распоређени око свећа, чија се топла наранџаста светлост просипала кроз прозоре и осликавала треперави мозаик на фасади зграде. Замислите, није било мобилних телефона, људи су се стварно дружили. И било је лепо.

Волео сам овакве вечери, било је неког спокоја и мирноће у томе. Провести неколико сати у тишини – данас – просто је немогуће, рачунајући да нам је живот претрпан какофоничним достигнућима савремене технологије. Ове справе алаво прождиру наше време, душу и памет, дижу буку, окупирају мисли, стално негде журе и терају нас да и ми трчимо за њима. Нови модели, нове верзије, побољшане особине, модернији изглед, унапређен механизам, брзо, плитко, несвесно… Помажу нам да будемо стално у контакту са својим пријатељима и да стекнемо нове, за које нисмо ни знали да постоје. За сада су ови апарати само спона међу људима и полако нас увлаче у свој свет отуђења и стерилне технократије. Говоре нам шта је добро, модерно, лепо, популарно, ми то желимо. И лепо нам је. Временом ће ови комуникатори преузети функцију самих људи са којима смо се (некад) виђали и постати наш нови, најбољи и побољшани пријатељ. Трајно.

Зато волим тишину. Волим природу. Волим маглу. Кад нечујно пада снег и кад киша клопара по листовима. Мирис влажне земље, свежину ветра, небо ишарано облацима, рзање коња, зујање пчела. Обожавам цвркут птица у зору. Топим се лежећи крај потока који жубори - што би моја Зоја рекла (када је још била дете): „поток тече кло, кло“. И много волим да се дружим са драгим људима. Али баш да се дружим, не да седим и гледам ТВ програм. Некада је на месту телевизора стајало огњиште, грејало нас, хранило, осветљавало и помагало нам да се окупимо и причамо. Сада причу преузима ТВ апарат, најчешће прљајући наш мозак глупостима које нам чак нису ни интересантне. Е, то не волим. Хоћу поново да осетим лепоту људског смеха, чак ми је и суза драга ако је пусти особа коју могу да загрлим и утешим.
У моменту када су моје ћерке почеле да одрастају осетио сам неки неспокој и ограду која се лагано дизала између нас. Дивно је то када некоме требаш, када радиш нешто корисно, када преносиш искуство и видиш сврху. Онда само једног дана деца порасту и постанеш технолошки вишак. Време ме је прегазило, нисам више интересантан, тражи се новији модел. А шта је са оним годинама које сам провео пузећи на коленима, носећи ћерке на леђима и притом ржући као дорат? Шта са годинама када су ми се очи склапале од умора, а ја читао песмице Јове Змаја и измишљао бајковите авантуре? Шта са ноћима проведеним у буновном дежурању над болесним дететом, док меда пева Макарену? Моју жену, мученицу, да и не помињем, она је све ово прошла пута три.

А бацање у ваздух, шетње, купање, скидање температуре, ношење у кенгуру, певање, одвођење, довођење, вежбе, прање усраног дупета, грејање млека, облачење, пољупци, загрљаји, излети, пентрање по дрвећу, цртање, прављење Снешка Белића, ношење, одговарање на питања без краја, брисање мусавих образа, вађење трна из прста, па „љуби да прође“, зарезивање бојица, украшавање новогодишње јелке, савијање кичме уз прве кораке, препричавање филма у биоскопу, вучење санки, објашњавање, лајање, кокодакање, гроктање, прављење шарених мрља од туша, урамљивање, фотографисање, преношење уснулих лепотица у кревет, вођење у золошки врт и на роштиљ код Гвера, волшебно остављање поклона испод јелке (уместо Деда Мраза), бацање ораха и пијукање за Божић, прављење венчића за Врбицу, логорска ватра за првомајски уранак, печење кромпира, ћевапа и кукуруза на жару, шетње по Златибору, истраживање Гоча, цепање дрва на Тари, пливање у базену на Златару, бацање фризбија, играње одбојке и бадминтона, викенди у Прњавору, миловање магарета у Врбну, брање купина, пешачење по Шумадији и Херцеговини, куповање гардеробе и школског прибора, одласци у књижару, давање задње паре за рекреативну наставу, вуцарање жуте ноше по Шпанији, спајање кревета на Крфу, хладне облоге и туширање, ношење на леђима, примање „да те зуцнем“ шамара, операције, ломови, смејање, радовање, плакање, опет смејање… То ми недостаје. Знам да сам себичан јер то хоћу поново, али јесам ли био себичан када сам све давао за зрнце дечије среће и само један крезуби осмех? Јел то себично?
…..
Тако негде, има томе пет-шест година, замислим како би лепо било да проведемо цео дан без струје. Да се договоримо за један дан (рецимо први понедељак у месецу) када ћемо да искључимо телефоне, ТВ, светло, бојлер, све. Нема буке, нема глупости, нема ленчарења. Спремимо ручак дан раније, вратимо се кући после школе и посла, упалимо свеће по кући (да се баш не саплићемо), седимо у соби шушнути на гомилу и само причамо. Као некад, док је деци то значило. Можемо ми то.

Моја жена не воли непознат терен и мањак комфора, али за породицу се жртвује као лавица. Ако то значи да ћемо да будемо заједно и на крај света ће да иде. Када сам први пут поменуо ову идеју, нису били баш начисто чему то служи. Нина укиселила лице као туршију, али пристаје некако, трудећи се да не поплаши децу. Клинке све трепћу и налазе хиљаду разлога зашто не могу да живе без фена, баш тог дана, кад год био. Опет, видим да им се негде малко и свиђа идеја, али би оне то скратиле на два сата, ако може. Зашто баш цео дан? Пробао сам да објасним како то треба да буде дан одмора од свега што нам прља живот, дан заједништва, тишине, одмора, разговора и поверења. Дан када видимо да је живот много једноставнији и лепши од ове компликоване мреже која је исплетена око нас. Да се на моменат присетимо старих времена и научимо то да ценимо. Да опет будемо заједно, макар то морали да заказујемо једном месечно. Ма, можемо ми то.

И богами смо то и спровели у дело. Једино смо се Зоја и ја стварно радовали овим данима (ваљда смо најмлађи), али и ове две су пристајале, са више или мање ентузијазма. Прегурати дан без струје није неки подухват – понеки сендвич, јабука, банана, школа, посао, ручак, мало поподневног читања, домаћи задатак, шоља млека, кексић и, уз уобичајену дневну динамику, већ пада вече. Прелаз дана у ноћ је диван моменат колико и обрнуто, из ноћи у дан, само смо то заборавили да ценимо, јер у данашње време томе не видимо никакав смисао. Већина људи сматра да је ноћно посматрање звезданог неба обична будалаштина (знају за Млечни пут, али га никад нису видели), а некада је све зависило од тога. Ваљда сам имао довољно среће да ме родитељи науче природном складу или сам просто имао склоности да осетим блискост са старим начином живота. Топлота и пуцкетање ватре, ноћење у природи, миловање животиња, купање у реци, лежање на трави или падање мрака, не да ме нису плашили, већ су ми одувек причињавали задовољство.

Данас на први наговештај заласка Сунца или облачног времена одмах палимо светло и тако убијамо онај (ионако слаби) контакт са Природом. Да не помињем бесмислено летње и зимско рачунање (померање) времена, где потпуно губимо стварни осећај трајања дана или ноћи. Е па, дан без струје је прилика да мало оживимо тај моменат, да продужимо дан (или ноћ) макар мало. Као кад читамо књигу и са напором хватамо последње трагове светла, зато што не желимо да прекинемо ту идиличну везу са узбудљивом радњом у коју смо се уживели.

Било је дивних вечери без струје испуњених целим представама и квизовима које су клинке припремале током поподнева, а играње занимљиве географије, шаха или потапања подморница сјајна је забава за целу породицу. Вечеру уз свеће, чашу вина или дечијег шампањца са укусом малине такође препоручујем. Увек се нађе актуелна тема око које се заподене разговор, па богами и свађа, али битно је само да сви учествују, само тада је интересантно. Било је и оних дана када једноставно нисмо расположени или спремни за овако нешто. Чак и тада је корисно само седети на окупу и гледати оне које волиш, вреди. Дуго смо се држали овог ритуала без струје, али је полако нестајао у брзини свакодневних обавеза и све већег интересовања наших ћерки за динамичан младалачки живот, а све мање жеље да се одрекну интернета, излазака, телевизије, пегле за косу или мобилног. Дани без струје су се проредили и временом скратили само на вечери без струје. Полако нам се гасила ова дивна чаролија, као и сви лепи обичаји који престану да се негују. Нисам желео да претворим све то у обавезу или принуду, губи значај, нема више радости. На крају, провели смо неколико лепих година уживајући у занимљивој породичној активности и продужили тај носталгични осећај заједништва.
…..
За светог Јована увек купимо две велике славске свеће, једну запалимо тог дана, другу исечемо на три дела и обично користимо када нестане струја. Некако је баш и нестајала два-три пута око Нове године, па када сам у једном моменту видео обе моје ћерке како прстима гњецкају отопљени восак, сетио сам се оних наших вечери и предложио да опет направимо једно вече без струје. Није им требало наговарање, с обзиром да је у току био ванредни распуст изазван изузетно ниским температурама у целој Србији, па су распустили основне и средње школе до даљег. Девојке су пристале, уз једини захтев да то вече у рерни испечемо полутке кромпира и вечерамо уз свеће. Идила је била на помолу.
Стварно је било божанствено. Негде до 6 поподне смо се сви окупили у стану, пресвукли и организовали. Клинке су лагано погасиле све телефоне и светло (већ је био мрак навелико), па упалиле шибицом свеће које сам припремио у току дана. „А где нам је упаљач?“ питале су обе готово у глас, на шта сам могао само да одговорим да га немамо од када сам оставио пушење, негде пре десетак година. Пошто је кромпир био моје задужење, здушно сам се предао припреми. Нића ми је направила мешавину од презли, кукурузног брашна, алеве паприке, соли и бибера, па сам полутке добро уваљао, поређао на велики плех, навио шпорет на 45 минута/200 степени и турио кромпир у рерну. Забава је почела.  

За почетак смо попадали по дивану у дневној соби, ко славуји по ђул башти. Сипали смо клинкама Кока-Колу, Нићи вишњевачу, мени медовачу (нисмо штедели), Бог да те види. Обавезно куцање уз „Живели“ и „У здравље“ је обичај који практикујемо увек и можда смо га додатно закомпликовали тиме што свако мора да се куцне са сваким! Нема изузетака, колико год да нас је за софром. Некада је и нама тешко, верујте. Како је кромпир замирисао из рерне тако се спонтано развила прича о топлим сендвичима и мом чувеном наранџастом тостеру кога сам као нераздвојног пријатеља водио на све журке код Сиће на плацу и зимовања на Копаонику. Што сам га више чувао, све је био очокљенији. На крају сам му тракама широког селотејпа (ненамерно) скинуо фарбу, а кева хтела на крст да ме разапне. Али је радио као Тробецове крушне пећи, без грешке. Глад је наравно расла пропорционално повећању мириса из рерне и надахнутости приче о клопи.  

Припремили смо још млади сир, фету, љуте паприке пуњене павлаком и увојке од путера, додали црне, зелене и зачињене маслине, ајвар, крутоне (коцкице тостираног хлеба) и то је то. Моје девојке знају да пре почетка гозбе увек иде сликање, па су се стрпиле још који минут док забележим ову скромну монашку трпезу. Вечера је протекла у живом разговору, звецкању виљушака и шкљоцању мог апарата, што су сви прихватили са искусним потсмехом. Ако не знаш како да разгалиш друштво, дај само неки добар залогај и сви ће да певају. Богами смо се лепо почастили и поред једноставног оброка, а како су се стомаци пунили и разговор се разбуктавао.
Нисмо прешли много тема, али све што нам је спонтано пало на памет, бистрили смо на тенане, све док нам је било интересантно. После мог наранџастог тостера, логично се надовезала прича о бака Мили, а онда и о бака Ољи и њиховом животу, гледано са стране наших ћерки. Мало смо се вртели у зачараном кругу избора средње школе за Зоју, помињући средњу музичку или класичну гимназију са којом Мила нема баш сјајно искуство. Пошто је ова тема прилично болна за све нас, склизнули смо ниво испод и наставили ћаскање о основним школама на Новом Београду и њиховом ривалству. На тапету су биле „Ђуро Стругар“ и „Ратко Митровић“, „20.октобар“ и „Бранко Радичевић“, „Душко Радовић“ и „Иван Гундулић“ (што би клинци рекли: Гундула). Одатле смо, понукани несташлуцима омладинаца, скокнули на моје момачко летовање у Валданосу и Башкој Води, све у стилу „краљевић и просјак“, као пример сјајног провода и са пуно лове и следећег дана без филера. Било је ту и неких епизода које укључују алкохол и беспризорно понашање, па је, охрабрена мојим глупостима, говорницу преузела старија ћерка Мила и нанизала цео филм будалаштина њених пијаних другара. Мајко мила, неке од тих бисера не бих могао да смислим чак ни да сам надуван до нивоа змајева у кухињи. Не кажу за џабе младост-лудост.

Стварно нам се није ишло на спавање, на сат нисмо ни погледали. Ипак, после доста испуцавања и смеха, да сутрадан не бисмо преспавали цео дан (а Нина је требало да води пре подне девојке нешто код доктора), задовољни лепим проводом, решили смо да кренемо у крпе. Било је ту и нежних мајчинских загрљаја, пољубаца пред спавање и опраштања као да ћерке пратимо у Африку. Не бих баш да трчим пред руду, али имам утисак да ово није било последње вече без струје у нашим животима. Пустићемо то зубу времена.
…..
У нашој кући увек има неколико свећа – великих, догорелих, миришљавих, воштаних, обичних, шарених, није важно. Стрпљиво чекају да их неко погледа, дотакне пламеном шибице и обасја собу неком чаролијом. Није лоше за почетак.

Коментари

namćor каже…
Сећам се, кад сам био клинац, за распуст су ме слали у Бајину Башту, код нане... Сваке године, на два-три месеца... Дрина, Тара, воће убрано са дрвета, поврће узето из баште иза старе куће, кајгана од тек снесених јаја ...
А увече, у мраку кухиње, светли само зелена лампица на радију, слуша се ''Весело вече''. Ватра пуцкета у шпорету и сан ти полако затвара очи...
Делимо слична сећања, ваљда нам зато сада и недостаје та топлина детињства.
Unknown каже…
Nekad davno kao dete letnji raspust sam provodila u Lici, rodnom mestu mojih roditelja tj selima Ljubović i Tomingaj. Struja je često nestajala, a mi bi smo pričali, smejali se i pevali.
Управо то су најлепши моменти породичног окупљања. Људима не треба много за срећу, само су то заборавили. Деца знају.