Храстопис

Овако је све то било за Дан Републике, ништа нећу да лажем. Знате да смо сви ми, деца 70-их, везани за овај стари празник не идеолошки, него због лепих сећања, добрих журки и провода. Некако се згодно наместило да је овај датум правио увод за новогодишње весеље, поред тога што је радним људима отварао простор за свињокољ и сушење меса. У нашој кући је већ годинама обичај да за 29. новембар окупљамо породицу, попијемо које пићенце, нешто грицнемо и сетимо се празника и лепших времена. Дође као терапија - не захтева превише, а драге људе држи на окупу. У почетку смо правили сендвиче по узору на оне рођендане кад смо били клинци, знате оно: направи се пирамида од багет сендвича са мајонезом и прашком шунком (док још није постојао холестерол) и онда се наренда качкаваљ одозго. Некада је уз ово обавезно ишла руска салата и заливала се Коктом – а то је пиће ваше и наше младости. У то време се за овај празник служило и прасенце, али сад није прилика, то чувамо за Нову годину, јер

Слике безбрижног детињства, одрастања и сигурног окриља породице и пријатеља поплочале су сва моја сећања на 70-е године, толико густо, да се кроз њих не назиру чак ни трагови нечега ружног што желим да заборавим. Моје детињство није било идеално, нити сам ја био такво дете, али лепе успомене нису само производ носталгије. Печати великих, добрих и драгих особа виде се у сваком нашем гесту и данас, готово пола века касније. Младост је била период потпуног узлета енергије, неспутане креације и сазнања, а провести то време у 80-им годинама значило је бити права „генерација сретника” како би то лепо срочило Атомско склониште. Култура и уметност, којом се неки од нас чак и данас напајају, била је тада доступна  и подразумевана, а не само кусур политичких сплетки и тринаесто прасе. Народ к'о народ, увек гладан - заборавио да је некада и са много мање пара уживао гледајући из неудобних столица представу „Буба у уху” и слушајући „Београде добро јутро” на сиротињским транзистор

Тешко је објаснити урођени механизам који покреће лавину емоција чим се дочепамо завичаја, у мом случају увек кад крочим у вољену Херцеговину. Чудно је то природа удесила: дивља земља, а питоми људи. Упркос оскудним условима живота и немилосрдној врелини, предели су тамо божанствени и задивљујући. Воде су бистре и хладне, мештани штедљиви на речима, али радознали, а оно мало биљака што преживи пакао лета има укус давнина и етерична лековита својства. Креатор је овде направио сажетак свега што је битно и просуо га несебично – количине јесу мале, али су појачане на максимум. Природна есенција. Првих дана увек сређујем кућу и двориште, тумарам по имању тражећи гладним очима шта је ново, колика је штета од суше, има ли још нечега што већ нисам видео претходних пола века? Увек има, на моју бескрајну радост! Све и да нема, једнако се радујем и добро познатим детаљима ове слике коју бих могао и слеп да нацртам. Метла, срп, коса и баштенске маказе су моји нераздвојни пријатељи на поче

Захваљујући добрим мојим кумовима имао сам прилике да упознам неке дивне људе и овај руднички округ и то много боље него што се из књига може научити. Све је почело првим данима нашег студирања, сада већ давних и култних 80-их, када је, чини ми се, све било у узлету и весељу. А можда смо, ипак, ми једноставно били млади. Преплело се у тадашњој престоници језгро данашњег кумовања на релацији Београд-Горњи Милановац, које се више никад није распетљало, Богу хвала. Док је изгарала младалачка енергија имали смо много заједничких подухвата вредних хвале и радо препричаваних и данас у овим суморним данима. Радосна су била дружења чак и када се једва крпило пара за пљескавицу или паклу цигарета. Прво су моји кумови лагано освојили Београд, а онда је наша добро организована групација навалила и преплавила плодне шумадијске падине подно Рудника. Почела су да падају прва фамилијарна дружења, весеља, упознавања друштва, ноћења, а затим уследила путовања, поверавања (била је и по нека су