Слике безбрижног детињства, одрастања и сигурног окриља породице
и пријатеља поплочале су сва моја сећања на 70-е године, толико густо, да се
кроз њих не назиру чак ни трагови нечега ружног што желим да заборавим. Моје
детињство није било идеално, нити сам ја био такво дете, али лепе успомене нису
само производ носталгије. Печати великих, добрих и драгих особа виде се у
сваком нашем гесту и данас, готово пола века касније.
Младост је била период потпуног узлета енергије, неспутане
креације и сазнања, а провести то време у 80-им годинама значило је бити права „генерација
сретника” како би то лепо срочило Атомско склониште. Култура и уметност, којом
се неки од нас чак и данас напајају, била је тада доступна и подразумевана, а не само кусур политичких
сплетки и тринаесто прасе. Народ к'о народ, увек гладан - заборавио да је
некада и са много мање пара уживао гледајући из неудобних столица представу „Буба
у уху” и слушајући „Београде добро јутро” на сиротињским транзисторима. Живели
смо од садржаја.
Један од многих сјајних филмова из тог времена који је
упечатљиво обележио нашу младалачку занесеност научном фантастиком и наметнуо
се као култна прича времена које долазе, свакако је Истребљивач (Blade Runner).
Режисер Ридли Скот (Ridley Scott), мени посебно драг због филма Осми путник (Alien), пратећи
причу романа „Сањају ли андроиди електричне овце” приказује један необичан
амбијент блиске будућности у којој се преплићу судбине људи и репликаната.
Љубитељима стрипа не треба објашњавати колико тај свет подсећа на радове
чувеног цртача Жан Жироа званог Мебијус (Jean Giraud Moebius) - још једног омиљеног аутора који је утицао на мој визуелни
укус.
Имао сам лепу идеју да окупим старо друштво позивом у
биоскоп, где је управо почео да се приказује нови „Истребљивач 2049.” али је
она, као и многе у мом животу, завршила на гробљу идеја Г.А. Знајући колико сам
волео оригиналног Блејд Ранера, добио сам понуду од моје ћерке и њеног момка да
ме поведу на пројекцију. И тако је случај хтео да са нестрпљењем малог дечака
седнем у удобну биоскопску фотељу, баш у време док овај филм игра своје
последње дане на великом платну. Био сам чврсто решен да не наседнем на
класичну замку поређења старе и нове верзије и очекивао нешто сасвим друго,
знајући да је у нову режисерску столицу сео (пази чуда, још један од мојих омиљених
ликова) – Дени Вилнев (Denis Villeneuve).
Да ли је заиста могуће од толико добрих аутора на једном
месту очекивати нешто просечно? Био сам спреман на све.
Као и увек када неки филм гледам у биоскопу (што је све
ређе), закунем се да више никад нећу кварити утисак доброг наслова бленући у кућни
монитор. Ипак, са данашњим папреним ценама и проклетим америчким стереотипом да
се људи натоваре кокицама и соковима пре уласка у салу, биоскоп ми више
није тако доступан ни драг као у време поменуте младости, када смо и са
најмањом кинтом у џепу увек могли да купимо карту.
Морам признати да ме је нови Блејд Ранер освојио још на самом
почетку, уводним сценама суморног мегаполиса и моћном музиком. Како је филм
одмицао, мој осећај задовољства је растао, држећи ме стално у ишчекивању
следеће посластице (последњи пут ми се то десило на пројекцији Господара
прстенова, када сам видео почетне сцене битке Пет армија и – нисам погрешио).
Негде сам прочитао да је Вилнев храбро изјавио како је
прихватио режију новог дела Истребљивача зато да га не би неко други
упропастио. Па не само да га ниси упропастио, пријатељу, ти си га направио са тежином
и шмеком првог филма, додајући личним рукописом и нову вредност. Филм није
савршен, карактери можда нису избрушени до краја, али су сјајно одиграли улогу
која им припада.
Темпо је лаган, са правом дозом и распоредом кратких
акционих делова. Радња филма јасно тече, одвија се линеарно и води правој
кулминацији, без сакаћења и коришћења данас тако уобичајених, истрзаних
флеш-бек трикова. Прави трикови и ефекти су употребљени на местима где је
неопходна реч технологије, а не као шминка. Прича је ослоњена на оригиналну,
али има самостални живот и сасвим довољно дешавања да не буде досадна уз задати
ритам. Мотив дрвеног коњића је нит која се спретно провлачи и спаја делове као
лепак, њему дугујем и наслов поста.
Шта да кажем за музику, осим да се мајстор звучног записа
Ханс Цимер није обрукао, већ се уклопио у причу на најбољи начин. Теме
имају колорит првобитне Вангелисове музике, али су појачане специјалним звучним
ефектима који просто уздижу неке сегменте филма изнад очекивања. То је још
једна од предности доброг биоскопа коју не можемо имати у својој соби.
Иначе, толико сам био занесен гледањем, да сам још на
почетку потпуно заборавио да је режисер филма Вилнев и све време сам у себи
говорио: „Браво Ридли зубе зелени, види се да си мајстор свог заната… како
добро режира, алал вера, каурине!” Ама, хоће централа да погреши име, али не и
титулу – Дени Вилнев је заиста заслужио све похвале, иако сам их подсвесно
упућивао Ридлију.
Целина филма је уверљива и снажна, а поједини (једва приметни)
детаљи заслужују велики аплауз. Осмех на мом лицу је био присутан током целе
пројекције.
Са последњим сценама филма и упаљеним светлом, у сали је настао
тајац од неколико минута. Моје прве речи биле су намењене ћерки: „Душо, знам да
је теби ово било досадно и споро, али ја сам уживао у свакој секунди филма. Не
бих га скратио или променио ни за мрвицу, све је на свом месту. Свака сцена,
сваки тон, све. Не сећам се да сам икада био оволико срећан после неког филма!
Хвала вам на овој части.” Мила је због моје изјаве била видно задовољна, што
смо обострано запечатили срдачним загрљајем.
Људи око нас су и даље ћутке скупљали своје отпатке, јакне и
очекивања, одлазећи негде, шта ме брига где. Нисам због њих ни дошао.
Коментари