Овако је све то било за Дан Републике, ништа нећу да лажем. Знате да смо сви ми, деца 70-их, везани за овај стари
празник не идеолошки, него због лепих сећања, добрих журки и провода. Некако се
згодно наместило да је овај датум правио увод за новогодишње весеље, поред тога
што је радним људима отварао простор за свињокољ и сушење меса.
У нашој кући је већ годинама обичај да за 29. новембар окупљамо
породицу, попијемо које пићенце, нешто грицнемо и сетимо се празника и лепших
времена. Дође као терапија - не захтева превише, а драге људе држи на окупу.
У почетку смо правили сендвиче по узору на оне рођендане кад
смо били клинци, знате оно: направи се пирамида од багет сендвича са мајонезом
и прашком шунком (док још није постојао холестерол) и онда се наренда качкаваљ одозго.
Некада је уз ово обавезно ишла руска салата и заливала се Коктом – а то је пиће
ваше и наше младости. У то време се за овај празник служило и прасенце, али сад
није прилика, то чувамо за Нову годину, јер без њега овај празник изгледа као
дупе без гаћа. Није ни то лоше, али стално имаш утисак да ти нешто фали.
Ове године смо скупили мало веће друштво него иначе, таман
да наставимо дружење које смо започели код наших драгих пријатеља Сиће и Нене
прошле године, негде у ово време. Имао сам велику жељу да видим старо друштво и
њихове родитеље, док смо још увек сви на броју. Њихова дивна породица нас је
угостила као најближе рођаке тек придошле из печалбе, са свим атрибутима праве
гозбе и доброг расположења код Србадије - од барене крањске кобасице до јабуке
са гране, али буквално. Иако ми је њихов
осмех добродошлице био сасвим довољан, нисам се превише бунио када је требало
заузети место за софром.
Друштво нам је увек било сјајно, а зезање кројено баш по мери,
тако да смо се добро проводили у свакој прилици. И то није имало никакве везе
са парама или статусом породице. Заиста смо одгајени да будемо једнаки.
…………..
Да зачиним целу ствар уложио сам и нешто труда у израду позивнице,
сматрајући да треба да подсећа на оно време. Иако одавно више нису актуелне
старе разгледнице, хтео сам да електронска подсећа на штампану карту, са свим
обележјима поште, укључујући печат са актуелним датумом. Ту је и коло дечице са
црвеним марамама, да сликовито прикаже назив нашег скупа - „Пионири матори”. Свака
позивница је, наравно, персонализована именима
позваних другова и пуштена баш на 29. новембар да их све подсетим на окупљање. Ово
је можда изгледало као вишак, али сам желео да употпуним целу причу.
Друштво се окупило врло брзо око заказаног времена, јер смо
сви били нестрпљиви да се опет сретнемо. Пратећи неписани протокол код нас наточили
смо жестину и укрстили чаше. Док је Нића кувала кафу добродошлице, искористио
сам прилику да пустим инструментал „По шумама и горама”, а иза тога је следио сплет од неколико револуционарних песама из
нашег детињства: „Буди се Исток и Запад”, „Југославијо” и „Уз
маршала Тита”, на
опште одобравање присутних. Ове песме су тако зналачки урађене да својом снагом
дижу косу на глави чак и данас када у то нико не верује. Камо среће да је уметност
успела да задржи макар делић упечатљивог израза прохујалих времена, можда би и
трајала дуже од једног викенда. После ових, цело вече су свирале одабране песме
70-их и 80-их година. Мало коју смо приметили од живог разговора.
Не знам тачно које су све теме биле поменуте током седељке,
али је расположење било на нивоу очекиваног. Као и у свакој прилици сличног
повода, сложна екипа увек упадне у замку носталгије и узме банку препричавајући
своје заједничке догодовштине, чинећи придошлице сувишним. За дивно чудо, то
нам се овог пута није десило, иако се нико није посебно трудио око тога. Најмање
смо препричавали нама познате догађаје (осим неколико незаобилазних испада са екскурзије),
тако да су у разговору сви учествовали. Истина, не равноправно, ми блебетави
увек предњачимо.
Наша другарица слободног духа која сада живи у Њујорку била
је знатижељна у вези са овим скупом и од мене је очекивала детаљно обавештење,
цитирам: „нећеш преживети без извештаја ко те јебе, оћу да чујем све, од
менија, преко гостију до тога ко је повраћао по тепиху”. Жао ми је што сам
одмах у старту морао да је разочарам, ми немамо тепих, али бисмо за ово друго
могли да се снађемо.
Драга Сања, нико се није урољао, иако смо Мићкула и ја тукли
по медовачи и касније прешли на црно вино, Жиле пио шљиву стару четврт века, па
прешао исто на вино, Боги циркао домаћи коњак… чак су и жене које иначе не пију
овог пута наздрављале медовачом, вишњевачом и ораховачом из наше производње.
Кокта и велике количине хладне воде су биле присутне тек касније.
Код нас је сва клопа увек поређана на великом трпезаријском
столу, а ту су тањири и прибор, па свако захвати шта му се свиђа, седне где хоће
и лепо се дружимо. Зато ми волимо људима да објаснимо шта је шта од хране, па
ако неко не воли печурке, да зна шта га чека. Иначе ми је мука од савраменог тренда
да људи без икакве здравствене потребе извољевају превише око клопе и праве
вратоломије од јеловника. Овде то није био случај. Нико није постио, нико не
упражњава безглутенску исхрану, за овај оброк није страдала ниједна коцкица
тофу сира. Једино су даме скромније јеле пазећи на своју линију и чувајући се
за долазећу сезону прослава.
Знамо да наши људи воле конкретну храну, месо, кромпир,
роштиљ… али наша трпеза никад није класика, волимо да унесемо мало новотарија и
шаренила. На столу увек буде разне клопе и довољно да нико не остане гладан.
Јеловник смо направили раније, пажљиво планирајући да у понуди буде од свега по
мало, таман да стане на један тањир, али уз могућност понављања, које је, како
сви знамо, мајка знања.
Пекарски кромпир правимо на посебан начин и заиста је таквог
укуса. Треба га добро опрати (нарочито ако се пече са кором) и барити кратко у
сланој води, толико да не буде скроз куван, него само до пола. Проспе се вода,
сипа мало уља, соли, бибера, алеве и першуна, промеша и сипа у велики плех од
шпорета. Пече се на 250 пола сата, затим извади, сваки кромпир преврне и нагњечи
оном справом за прављење пире кромпира, па врати у рерну још једно 20 минута. Начин
спремања потиче од шефа Џејмија, иако смо га ми сазнали од заједничке другарице
Јасминке. Обожавамо овај кромпир, а гости редовно поједу колико год се изнесе.
Када га спремам само за себе, обавезно убацим неколико малих главица црног
лука, гранчицу рузмарина или жалфије и поспем туцаном паприком, али то је ипак
лични рукопис.
У месари „Биће боље” сам замолио да ми обраде комад
свињске плећке тако да буде згодна за роловање. Није била гужва и месар је то зналачки
сјајно урадио, лагано, уз разговор. Касније код куће сам плећку добро охладио у
фрижидеру, онда излупао тучком, грубо обликовао крајеве, сложио листове пршута
и сланинице, нарендао качкаваљ и додао понеку суву шљиву. Преко свега иде со,
бибер, мајоран и сенф – и готово. Плећку увек роламо тако да буде тања и дужа,
што је доста згодно за коктел сервирање. Веже се обичним канапом и затим уваља у
исте зачине као унутра. Пече се у рерни на јакој ватри умотано у папир, око
два-три сата, у зависности од дебљине. Од 1,5 кг меса се добије богат и издашан
ролат. Пре сечења на кришке, ролат треба добро охладити (боље се сече) и скинути
канап. Остатак се чува у замрзивачу без проблема.
Ролат од кајгане је такође пикантна ствар, испече се кајгана
зачињена са доста зелениша (першун, мирођија и влашац), намаже меким сиром,
поспе сецканим црним маслинама и грилованим тиквицама, урола, запакује пеки
папиром као бомбона и стави у фрижидер. Охлађено се сече на кришке, а вишак
опет може у замрзивач.
Хлеб је моја велика љубав и временом сам дошао до рецепта за
ражани војнички хлеб – таин, печен за српску војску током Првог рата. Људи
данас немају времена за овакав начин спремања хлеба, али то је једини прави црни
хлеб, све остало што може да се купи је обично укусно ђубре надрукано
адитивима. Хлеб од интегралног брашна мора да има тежину, влажност и природан, богат
укус. Тесто се не меси - стоји покривено 24 сата са трунком сувог квасца, а
хлеб буде божанственог укуса и мириса, као некада. За ово друштво смо направили
варијанту са белим брашном. Не постоји начин да се било који хлеб пореди са
домаћим.
Кинеску салату по рецепту кума Драгане много волимо, а прави
се од сецканог купуса и младог лука, комадића пилетине и бадема пржених са
сусамом и мрвљених кинеских нудли из инстант супе. Тајна је у преливу од мало
јабуковог сирћета, шећера, уља и зачина из поменутог паковања. Која год
количина да претекне, сутрадан је подједнако укусна.
Мимоза салата је добро позната и омиљена код већине гурмана,
а добро дође код оваквог коктел послужења. Једна случајна омашка драге нам Љубице
при готовљењу ове салате, заувек је изменила и наш оригинални рецепт. Довољно
је рећи да је употребљена значајно већа количина сока од лимуна, што онда
повлачи баланс у виду шећера. Била би сигурно чешћи посетилац наше трпезе, само
да је мало здравија…
Част да свечано затвори ову гозбу поводом Дана Републике,
припала је баклави са куглом домаћег Нићиног сладоледа. Количина шећера која је
била потребна за израду сирупа дошла ми је главе, јер сам после тога потпуно
заборавио да фотографишем заслађење.
Уосталом, увек буде тако када од доброг провода, смеха и
разбибриге попусти пажња. Можда то и није лоше, оставља могућност да човек
следећи пут исправи грешку и поново окупи друштво за једну велику групну фотографију
и још бољу прославу, негде тамо од уторка…
Коментари