Гледам свој одраз на стакленом зиду аутобуске станице и са неверицом размишљам како то нисам ја, већ неки обични туриста који тегли кофер са точкићима. Личи на мене, али где ми је мој верни ранац, нераздвојни сапутник и складиште личних ствари, као покретна кућица. Исто као пуж - најсрећније биће на свету, јер нигде не иде без свог верног дома. Па добро, нећу га баш теглити по брдима. Ова ми година није нешто наклоњена, ваљда сам истрошио доста животног кредита, па ме тело опомиње да је прошло време пуне снаге и момачких авантура. Жеља је увек велика, али здравствени билтен има своју агенду. Све до последње недеље пред путовање нисам био сигуран да ли је паметно кренути, а да стање не погоршам. Узалуд се копрцам, завичај предака ме, својом магијом и невидљивим рукама, упорно вуче ка себи и стрпљиво чека одметнуту децу расуту по свету. Видевши ме занемоћалог, са штапом, на породичној прослави током пролећа, сестра Нада је договорила сређивање наше сеоске куће, како би ми олакшала та...
Мало који народ је толико поносан на своје писмо као Срби на ћирилицу , а да то показују на управо супротан начин - користећи у већини латиницу. Почетак овог века је само хладнокрвно потврдио колико смо неспособни да учимо из својих претходних грешака и слепи да урадимо нешто добро у корист свога народа. Истовремено показујемо невероватну способност за стицање личне добробити и усвајање лоших утицаја са свих страна, без обзира на идеологију. Тај негативни образац понашања у завршници ће морати да покаже све недостатке и олупа нам се о главу, као да претходно већ није довољно умлаћена. Златна грозница и болећивост ка деци заслепљују поглед и стварају потомке незаинтересоване за унапређење породичног и општег добра, већ склоне само жељи да удовоље својим тренутним прохтевима. Колико год богатства да је згрнуо један вредни, промућурни или предузимљиви Србин - на поштен или непоштен начин - оно ће потрајати највише једној следећој генерацији, а у другој ће већ бити изгубљено без трага. Р...