У целом свету током лета Сунце излази одмах после 5 сати, осим у Херцеговини. Тамо неће пре пола 8, па Бог. Није то због лењости, исто је Сунце у Сингапуру и Требињу, друго је нешто у питању. Зубате планине, мрачне и кршевите, надвисују линију хоризонта са свих страна и некако крате разапето платно неба, као да се скупило после прања. Гледајући навише, очима преостаје тек плаветнило величине чаршафа, малено игралиште по коме ће се сваког дана котрљати ужарена лопта – ако успе да се избори са каменим чељустима.
Будан
сам и труцкам се у седишту аутобуса. Никад поред прозора. У слатком дремежу
свитања привиђа ми се ђедов дорат. Јашем га без самара, обучен у груби оклоп од
штављене коже и наоружан копљем. Кроз ребрасти визир шлема наслућујем крила
ветрењаче како робовски млатарају укруг, полако се одвајајући од земље и летећи
ка небу. Шта је ово, нека мистична верзија Дон Кихота?
Равномерно
механичко клепетање елисе постаје све јасније док слику ветрењаче смењује обрис
хеликоптера обавијеног јутарњом маглом. Однекуд допире мирис влажне паљевине и иглица
смреке, терајући ме да окренем главу према њему, затворених очију, њушећи
изгорелу шуму на брду. Браћо драга, знам да сам добродошао у ове крајеве, али
заиста није било потребе за оваквим дочеком. Ракијица би била сасвим у реду, нема
потребе за логорском ватром. Или је то опет почео рат?
Неколико
секунди касније био сам потпуно будан и збуњен. Уместо витеза од Ла Манче, коња и ветрењаче, остао
сам само ја са мојим верним ранцем, збланут призором хеликоптера који излива
водену завесу гасећи пожар на брду Кравица. Стварно сам будан.
Ритуал
обиласка дворишта увек започињем грлећи и љубећи нашу лепу кућу, огњиште бројне
чељади која је одавде кренула у свет. Гумена цев са водомером, стидљиво
провучена кроз камени зид пред кућом, потврдила ми је гласине да је у село
коначно дошла вода. Није за пиће, али ће ваљати за заливање и купање, што је
једном горштаку попут мене више него довољно.
Ко
би рекао да ће ова дивљина постати траса за имигранте у потрази за обећаном
земљом, али овде се ипак нису скрасили. Иако су нам за успомену оставили окрњену
и обијену чатњу, воду нису могли однети. Богу хвала, иначе бих цедио дреновину,
купао се росом и судове прао лизањем тањира.
Опустеле
њиве под кућом су доласком воде нагло оживеле и прошарале се паприком,
парадајзом, луком, шаргарепом, кртолом, раштаном, а богами и понеком лубеницом
и дињом коју овде зову пипун. Неколико неуморних прскалица међу стабљикама заменило
је људе са кантама. Какав напредак.
Повратком
до куће имао сам прилику да се поздравим са новим комшијом и његовим псом. Млади
шарпланинац, иако веселе нарави, био је доста неповерљив према мени и требало
је доста времена да се упознамо. Не знам да ли је то награда или казна за мене,
јер се Џек Данијелс показао као невиђено спадало, штеточина и уништитељ свега
што се може жвакати. Као свако дете, показивао је невиђену упорност у скакању,
игрању и трчању, без трунчице разумевања за бројне грдње када га затекну у
штети. За разлику од осталих паса, овај се мотке не боји, али га вода ужасава,
па бежи главом без обзира. Добра душа, никад не лаје, чак и када урлају на
њега. Потпуно нова сорта шарпланинца. Патике сам успео да сачувам од њега
качећи их на одрину, али је зато неповратно страдала моја нова кошуља од
српског платна.
Испод
мог прозора, привијен уз сувозид, кочоперио се рузмарин ушушкан сламом и лишћем.
Прошле године сам ту забио једну младу гранчицу и бесомучно је заливао, као и
саднице смиља, кадуље и вреска. Ова је преживела зиму, на моје одушевљење. Овдашња
паклена лета остављају мало наде за пресађивање биља, без обзира на заливање и
пажњу. После многих јалових покушаја и даље сам стрпљив, упоран и пун љубави према
биљу, па то Мајка природа понекад награди. Захвалан сам на томе.
У
недостатку свежег поврћа (првих неколико дана пре силаска до града), ископао
сам доста дивљег лука, од њега уплео неколико букета и окачио да се суше.
Чекај, а шта ме тачно спречава да ја то једем као салату? Па, има га свуда
наоколо, чему штедња? Истина, главица му је доста ситна, нешто као овећи чен
белог лука, али је укус пријатан, благ и без љутине. У наредних месец ипо дана
био је нераздвојни састојак моје кухиње, а један букетић сам понео кући у
Београд, заједно са рецептом гриз пите од јогурта.
Наш
мали заселак у брдима, напуштен и заборављен од (скоро) свих потомака, после толико
година добија нове житеље и није више тако пуст. Драго ми је због живота и људске
топлине која поново греје овај камен, али мени ипак недостају самоћа и тишина као мелем за градске
ране. Ваљда зато стално бежим у брда.
Слике Херцеговина 2020.
Коментари