Годинама уназад не памтим зиму која је донела оволико снега, некако ме подсетила на време када смо били клинци. Колико год то отрцано и заморно звучало, стално се позивамо на нека стара времена када је све било лепше и боље него данас. Наравно, то само нама изгледа тако, данашњој деци уграђују неки други чип, па свет око себе гледају у заносу наступајуће технологије за широке масе. Када бисмо на виртуелну вагу која мери „тежину“ догађаја ставили само СМС поруке, не постоји никакав скуп ствари из старих времена који би на другом тасу могао да превагне у своју корист. Притом нисам ни поменуо фејсбук, ноћне изласке, музичке плејере, опседнутост изгледом и облачењем, тржне центре и неутаживу глад за материјалним стварима. Дошло је време да се Андрићева дугачка наративна реченица замени изразом „смарање“ и тиме је све речено. Већина нас старијих то не може да схвати, али исто важи и за нове генерације, ни они не разумеју нас. Кад мало боље размислим, исто је било у моје време када сам знао