Храстопис

Поштујући моје године, опште физичко стање, повишен крвни притисак, ниво холестерола и триглицерида у организму, добра моја докторка Јелена препоручила ми је умерену физичку активност, без великог ломљења кичме и ђипања. За ово је кажу понајбоља добра шетња или нека слична врста активности (вожња бицикла) на свежем ваздуху, који повољно утиче на богаћење кисеоником, побољшање рада срца и сагоревање масноће. У некој каснијој фази када све дође на своје место, а зависно од способности тела, могу да се укључе теретана или вежбе које захтевају више напора, за сада само аеробни програм. Физичка активност То ми је чучнуло ко шлаг на торту, с обзиром да сам прави заљубљеник у дуге шетње по природи. Сад баш, наш Београд је леп, али нема пуно места где би се човек надисао свежег ваздуха. Може да се шета по парку, укруг, па тако једно триста кругова, али је то досадно до зла Бога. И заврти се у глави. Пошто немам много избора, а сигурно је здравије боравити напољу него у знојавој вежбаон

Никада ми у животу није мањкало стрпљења и радије сам чекао нешто добро - данима, месецима, богами некада и годинама - него да одмах зграбим било шта. Школски пример несрпљења свакако је војник који ишчекује писмо од девојке, бар је у наше време то било актуелно. Тада је било сасвим нормално да момак иде у Армију (а не да празни ноћне посуде у геријатрији), пише некоме писмо (а не инстант СМС) и да се забавља са девојком (а не са момком, што је данас изгледа уобичајено). У војску сам се пријавио сам, три месеца раније и тражио да ме пошаљу што даље, рецимо у Кичево, то ми је некако звучало као крајња забит Југославије. Службеник у Општини ме је гледао као да сам тражио да ми одсече обе ноге, али после дужег прелиставања књиге распореда, рече да најближе томе што може да ми понуди је – Куманово. Пасује, дај. Никоме нисам пријављивао, спаковао сам се и за два дана рекао мојима да идем у војску. Адресу нисам слао никоме осим ћалету и кеви, мада су је они самоиницијативно проследили мо

Шта ћу кад волим да једем, брате слатки. Није ни чудо, одрастао сам у фамилији где једна од десет заповести гласи: „Јебеш човека без 100 кила“. Мада, како то звучи имам утисак да, са становишта секса, боље пролазе они лагани. Уствари су нас упропастиле године ратова и немаштине, које су наши родитељи испратили као последња генерација гладних. Гозба је почела увођењем белог хлеба, меса и слаткиша на трпезу где се у време наших предака крчкао купус са понеким кромпиром, све то без меса наравно, а служила се бесквасна погача од целозрног брашна уз кришке сира, парадајза и паприке. Комад свежег или сушеног меса износио се само о празницима, ако се имало, а израз „клин чорба“ није само реч из приповетке, него стил живота. Најчешћи оброк сигурно је била „папазјанија“, као и свуда у Европи: пристави се на огњиште поцрнели котао са водом, па се у њега насецка чега има у кући – шаграрепе, лука, пасуља, тикве или зелениша. Неколико ченова белог лука, туцана паприка и гранчица першуна, па кувај