Храстопис

Како ми се ближи дан поласка на пешачење са Зојом до Прњавора, тако ужурбано бирам шетње по рубу Новог Београда, не бих ли се нахватао још мало кондиције. Уствари, проблем кога се прибојавам није издржљивост, већ нешто много баналније.  Од када смо објавили да идемо у ову авантуру, Нина је стојички трпела налете својих хиљаду мрачних мисли, од којих свака заслужује бар Оскара за креативност: „Јој, ако се задрже превише, како ће Зоја да иде на солфеђо?“ или „Да ли тај шатор може да их заштити од шлепера који се сурвао са пута и пркосећи закону гравитације одлетео на врх брда где су они заноћили?“ или можда најинтересантнија „Боже, ко ће да нам носи кофере до кола ако Горану јежеви поједу руке?“. Са леденим осмехом је одговарала на родбинска питања зашто нас пушта на ову глупост, говорећи да има поверења у оца своје деце. Хммм, треба ли да се забринем због овога? Наравно, све време она ломи прсте, пући уста и брише ознојене дланове као да је на одбрани доктората или јој постављају питање

Летњи месеци знају да буду невиђена борба између врућине и досаде, ако човек није планирао неки леп одмор. Сад, није баш да ми је досадно, стално негде штрапам, али када ми нема девојака, некако нисам баш цео. Ма, прија то по мало, али свашта ми пада на памет, кеве ми.  Као и сваког другог дечака, мене и даље привлаче ствари као што су гађање праћком, босоного ходање по трави, читање стрипова, сакривање и викање „бу“ кад неко наиђе, прављење авиона од папира, штипкање девојчица за гузу или гацање по барама после кише. Ова жеља за штипкањем се вероватно током многих бурних момачких година претворила полако у жељу да имам стални објекат моје фетиш фантазије. Није то никаква безобразна или сексуална радња, него просто сан сваког клинца да штипне и побегне уз смех. Идеја да имам децу (нарочито ћерке) била је право решење, а да то нисам ни слутио, него само потсвесно прижељкивао. Сада, хвала Богу, имам 3x2=6 гузова за штипкање, а да не помињем косу, образе, буткице, ој-ха! Него, то вам каже