Летњи месеци знају да буду невиђена борба између врућине и досаде, ако човек није планирао неки леп одмор. Сад, није баш да ми је досадно, стално негде штрапам, али када ми нема девојака, некако нисам баш цео. Ма, прија то по мало, али свашта ми пада на памет, кеве ми.
Као и сваког другог дечака, мене и даље привлаче ствари као што су гађање праћком, босоного ходање по трави, читање стрипова, сакривање и викање „бу“ кад неко наиђе, прављење авиона од папира, штипкање девојчица за гузу или гацање по барама после кише. Ова жеља за штипкањем се вероватно током многих бурних момачких година претворила полако у жељу да имам стални објекат моје фетиш фантазије. Није то никаква безобразна или сексуална радња, него просто сан сваког клинца да штипне и побегне уз смех. Идеја да имам децу (нарочито ћерке) била је право решење, а да то нисам ни слутио, него само потсвесно прижељкивао. Сада, хвала Богу, имам 3x2=6 гузова за штипкање, а да не помињем косу, образе, буткице, ој-ха! Него, то вам кажем, свашта ми се мота по глави. Тако сам смислио да одем на једнодневну припрему за пешачење. Знате да се Зоја и ја спремамо у августу да одемо пешке до Крагујевца, е, па ово је као вежба мала. Шетња стазом око Аде Циганлије (10км) кроз дебелу хладовину је звучала примамљиво и мало пензионерски, али уствари ме је мрзело да чекам 8 ујутру када крећу чамци за Аду, па одустанем од ове идеје.
Пораним ти ја около 5 и 20, узмем руксак, те га нафилујем разним ђаконијама: била је ту простирка за одмор, две залеђене воде „Аква Вива“ са укусом брескве, два сендвича (мали и велики), качкет облигатно, црвени мулти-практик перорез са (што би Зоја рекла) шесто-педесет-осамсто-хиљаду-тридесет-пет-милиона-дванаест... додатака од којих и дан-данас не знам чему сви служе, мобилни за тачно време и музику и, наравно, фото-апарат. Пре поласка урадим мало вежбице разгибавања углавном кичме и врата, ко ће да се сагиње још, богами се лепо умијем, плакнем зубове, наталкирам препоне и табане, те обучем лагане памучне чакшире. У овом издању би ме мало ко препознао, јер ја кад натукнем качкет на ову моју главу која личи на главицу купуса, стварно сам дибидус фатаморгана. Имам право афричко дупе, али са малом генетском модификацијом: уместо да имам мушко атлетско дупе, ја уствари имам оно као заносне тамнопуте Нигеријке, Ангољанке и Руанђанке које су родиле по педесетак деце, па су се малко „раскокале“, што каже моја кева. Нема ни везе, осмех ми је исти. Ма, све је то у реду, али ова врелина ме сатире у корену, као пегла у главу.
Умем ја да шетам крај реке викендима, али тек око 7, не раније. Изненадило ме колико је шетача и бициклиста на стази, ваљда због врућине. Окренем ти се ја западу (само у географском смислу, наравно) те кренем пут остружничког моста, негде око 6 и 15. Знам да насип иде до моста, а богами је то шетња од 9 км тамо и још толико назад. С обзиром да ме на путовањима краси Колумбов дечачки дух, било је ту још неколико километара приде. Лепа је то шетња, мада удобнија бициклом, ко воли. Десном страном пратим како велики бетонски блокови полако јењавају и одједном се претварају у кућице, салаше и неке фарме. Онда иду веееелика поља кукуруза и сунцокрета (Винсент би се радовао), прошарана ту и тамо неким дрветом или жбуноредом. Одувек сам се питао зашто сељаци не раскче то усамљено дрвеће, само квари слику и делује као прекид сетве или жетве, а онда сам током бомбардовања дуго посматрао та равна поља и схватио да то дрвеће баш улепшава и разиграва целу причу, дође му као неки орјентир или острва усред мора, место за предах. Сва ова поља су ишпартана сеоским путићима који иду на све стране, али се некако сливају према Сурчину и Јакову. Са леве стране насип прати појас дебеле тополове шуме обрасле пузавицама, које понегде прекривају цела стабла и тако личе на огромне шаторе, просто вам дође да се шушнете унутра. Иза шуме се кроз истрзане траке зеленила назире Сава, а на њој цео ред кућа-сојеница. Неке од њих су прави бисери, са све травнатим двориштем, оградицом, капијом, чесмом, љуљашком и местом за роштиљање.
Негде на пола пута насип прелази преко два речна канала који се уливају у Саву и то је место познато као Галовица, по речици. Ту се налази и велики објекат за прераду пијаће воде и неколико кућица са воћњаком, као да ту живе неки патуљци из бајке. Све је лепо и уредно. Канал је иначе омиљен међу пецарошком популацијом и ту их увек има неколико стрпљивих. Иако овај тип људи највише на свету поштује тишину, није исључено да ћете пролазећи туда, чути у полутону и неку сочну псовку упућену на сопствени рачун риболовца. Повод је одбегла риба и пропуштена шанса. Даље следи обострано иста слика, што никако не значи да је досадно. Моју пажњу увек окупирају и ситнице поред пута, као што су буњике или неке мочварне биљке и цвеће кога има у изобиљу, понека залутала пчела, рода или галеб, па богами и авион. Интересантно је то се што овде људи баве свачим: један тип има усред те недођије тезгу и ту продаје мед из жутих кошница, други прави бродове и чамце, трећи струже дрва, четврти је викендаш, деца му се брчкају у пластичном базену са све пободеним сунцобраном из „Родића“, ма, чудо кажем вам. Од Галовице се већ види мост у Остружници и човек никада не би рекао да је тако далеко. Зез је у томе што је мост заиста дугачак, па само изгледа близу. До њега се ипак долази брзо, тако да сам ја, ходајући опуштеним маршевским кораком, добацио за два сата. Решио сам да продужим још један километар до старог железничког моста који ми је издалека изгледао некако интересантније, онако, старински. Ту насип престаје, а наставља се у облику прашњавог макадамског пута који обилази пругу. Прилично је сабласно, пусто и, мада проходно, не саветујем женскињама да саме шеткају туда. Испред мене је на неком предратном бајсу истетурао неки тип налик на каквог пијаног Руса из Чеховљевих приповедака. Дечак у мени ме је натерао да се попнем и на пругу, која на овом месту у правој линији километрима тетура кроз њиве и избија на стари мост. Успон је кратак и стрм, а туцаник бежи под ногама, али, шта је то за Херцеговца. Пар фотографија, мало убраних ароматичних биљака да намиришем шаке, које ћу после сатима да њушкам и сећам се мириса. Вратио сам се назад до новог моста, сликао блокове који се у измаглици једва назиру између стубова моста. После петнаестак минута се зауставим и сиђем са насипа према кукурузима. Развучем простирку, изујем патике, пустим музику, па тргнем онај мали сендвич из сакетића (како је ранац звала моја баба Анета). Моја процена је била да ће се током шетње она вода одледити, али, јок богами. Посркао сам шта сам могао из обе флашице, клопао, послао поруку мојим девојкама у Далмацији и коначно опружио уморно дебело тело. Ааааах, како је то пријало. Потпуна тишина, хладовина, мирис траве и поветарац су идеална комбинација за опуштање.
......
Пола сата касније табанао сам према солитерима и трудио се да не паднем под, сада већ набујали саобраћај, пошто увек нека будала мисли да је асфалтирани насип баш супер писта до Сурчина. Зато ја волим рано јутро. Устају само заљубљеници и пекари. Лудаје сигурно не. Нажалост, то мало поквари овај осећај савршенства: аутомобили и бачене пластичне флаше поред пута. Ма, нема тога баш превише, али ипак има... И нема то везе са Србима, ни са Балканом, то има везе са неваспитањем и са родитељима који су деци усадили погрешне вредности. Чиста негативна селекција. Нема везе, ја ипак више памтим оне црвене кровове који пливају у мору жутих сунцокрета.
Блокови ми се опасно приближавају, а идиличне слике су проређене и смењују их градски призори. Имао сам још довољно снаге да избегнем напад великог камиона који је, пун шљунка, протутњао тик поред мене и зарозао ми лепе шишке испод качкета. Баке и деке седе на клупама, читају новине, ћакулају, дозивају унуке, модерне фаце зује на ролерима и бајсевима, слушајући музику или нервозно проверавајући пролазно време. Био сам коначно безбедан, јер су ме сви обилазили у широком луку, мислећи да сам последњи преживели члан групе „Атомско склониште“. Био сам зајапурен као младожења после прве брачне ноћи, али подједнако и весео као дотични. Лепа авантура, а да чак нисам напустио ни подручје своје Општине. Окрените се около, можда и код вас постоји нешто слично. Ко воли...
Као и сваког другог дечака, мене и даље привлаче ствари као што су гађање праћком, босоного ходање по трави, читање стрипова, сакривање и викање „бу“ кад неко наиђе, прављење авиона од папира, штипкање девојчица за гузу или гацање по барама после кише. Ова жеља за штипкањем се вероватно током многих бурних момачких година претворила полако у жељу да имам стални објекат моје фетиш фантазије. Није то никаква безобразна или сексуална радња, него просто сан сваког клинца да штипне и побегне уз смех. Идеја да имам децу (нарочито ћерке) била је право решење, а да то нисам ни слутио, него само потсвесно прижељкивао. Сада, хвала Богу, имам 3x2=6 гузова за штипкање, а да не помињем косу, образе, буткице, ој-ха! Него, то вам кажем, свашта ми се мота по глави. Тако сам смислио да одем на једнодневну припрему за пешачење. Знате да се Зоја и ја спремамо у августу да одемо пешке до Крагујевца, е, па ово је као вежба мала. Шетња стазом око Аде Циганлије (10км) кроз дебелу хладовину је звучала примамљиво и мало пензионерски, али уствари ме је мрзело да чекам 8 ујутру када крећу чамци за Аду, па одустанем од ове идеје.
Пораним ти ја около 5 и 20, узмем руксак, те га нафилујем разним ђаконијама: била је ту простирка за одмор, две залеђене воде „Аква Вива“ са укусом брескве, два сендвича (мали и велики), качкет облигатно, црвени мулти-практик перорез са (што би Зоја рекла) шесто-педесет-осамсто-хиљаду-тридесет-пет-милиона-дванаест... додатака од којих и дан-данас не знам чему сви служе, мобилни за тачно време и музику и, наравно, фото-апарат. Пре поласка урадим мало вежбице разгибавања углавном кичме и врата, ко ће да се сагиње још, богами се лепо умијем, плакнем зубове, наталкирам препоне и табане, те обучем лагане памучне чакшире. У овом издању би ме мало ко препознао, јер ја кад натукнем качкет на ову моју главу која личи на главицу купуса, стварно сам дибидус фатаморгана. Имам право афричко дупе, али са малом генетском модификацијом: уместо да имам мушко атлетско дупе, ја уствари имам оно као заносне тамнопуте Нигеријке, Ангољанке и Руанђанке које су родиле по педесетак деце, па су се малко „раскокале“, што каже моја кева. Нема ни везе, осмех ми је исти. Ма, све је то у реду, али ова врелина ме сатире у корену, као пегла у главу.
Умем ја да шетам крај реке викендима, али тек око 7, не раније. Изненадило ме колико је шетача и бициклиста на стази, ваљда због врућине. Окренем ти се ја западу (само у географском смислу, наравно) те кренем пут остружничког моста, негде око 6 и 15. Знам да насип иде до моста, а богами је то шетња од 9 км тамо и још толико назад. С обзиром да ме на путовањима краси Колумбов дечачки дух, било је ту још неколико километара приде. Лепа је то шетња, мада удобнија бициклом, ко воли. Десном страном пратим како велики бетонски блокови полако јењавају и одједном се претварају у кућице, салаше и неке фарме. Онда иду веееелика поља кукуруза и сунцокрета (Винсент би се радовао), прошарана ту и тамо неким дрветом или жбуноредом. Одувек сам се питао зашто сељаци не раскче то усамљено дрвеће, само квари слику и делује као прекид сетве или жетве, а онда сам током бомбардовања дуго посматрао та равна поља и схватио да то дрвеће баш улепшава и разиграва целу причу, дође му као неки орјентир или острва усред мора, место за предах. Сва ова поља су ишпартана сеоским путићима који иду на све стране, али се некако сливају према Сурчину и Јакову. Са леве стране насип прати појас дебеле тополове шуме обрасле пузавицама, које понегде прекривају цела стабла и тако личе на огромне шаторе, просто вам дође да се шушнете унутра. Иза шуме се кроз истрзане траке зеленила назире Сава, а на њој цео ред кућа-сојеница. Неке од њих су прави бисери, са све травнатим двориштем, оградицом, капијом, чесмом, љуљашком и местом за роштиљање.
Негде на пола пута насип прелази преко два речна канала који се уливају у Саву и то је место познато као Галовица, по речици. Ту се налази и велики објекат за прераду пијаће воде и неколико кућица са воћњаком, као да ту живе неки патуљци из бајке. Све је лепо и уредно. Канал је иначе омиљен међу пецарошком популацијом и ту их увек има неколико стрпљивих. Иако овај тип људи највише на свету поштује тишину, није исључено да ћете пролазећи туда, чути у полутону и неку сочну псовку упућену на сопствени рачун риболовца. Повод је одбегла риба и пропуштена шанса. Даље следи обострано иста слика, што никако не значи да је досадно. Моју пажњу увек окупирају и ситнице поред пута, као што су буњике или неке мочварне биљке и цвеће кога има у изобиљу, понека залутала пчела, рода или галеб, па богами и авион. Интересантно је то се што овде људи баве свачим: један тип има усред те недођије тезгу и ту продаје мед из жутих кошница, други прави бродове и чамце, трећи струже дрва, четврти је викендаш, деца му се брчкају у пластичном базену са све пободеним сунцобраном из „Родића“, ма, чудо кажем вам. Од Галовице се већ види мост у Остружници и човек никада не би рекао да је тако далеко. Зез је у томе што је мост заиста дугачак, па само изгледа близу. До њега се ипак долази брзо, тако да сам ја, ходајући опуштеним маршевским кораком, добацио за два сата. Решио сам да продужим још један километар до старог железничког моста који ми је издалека изгледао некако интересантније, онако, старински. Ту насип престаје, а наставља се у облику прашњавог макадамског пута који обилази пругу. Прилично је сабласно, пусто и, мада проходно, не саветујем женскињама да саме шеткају туда. Испред мене је на неком предратном бајсу истетурао неки тип налик на каквог пијаног Руса из Чеховљевих приповедака. Дечак у мени ме је натерао да се попнем и на пругу, која на овом месту у правој линији километрима тетура кроз њиве и избија на стари мост. Успон је кратак и стрм, а туцаник бежи под ногама, али, шта је то за Херцеговца. Пар фотографија, мало убраних ароматичних биљака да намиришем шаке, које ћу после сатима да њушкам и сећам се мириса. Вратио сам се назад до новог моста, сликао блокове који се у измаглици једва назиру између стубова моста. После петнаестак минута се зауставим и сиђем са насипа према кукурузима. Развучем простирку, изујем патике, пустим музику, па тргнем онај мали сендвич из сакетића (како је ранац звала моја баба Анета). Моја процена је била да ће се током шетње она вода одледити, али, јок богами. Посркао сам шта сам могао из обе флашице, клопао, послао поруку мојим девојкама у Далмацији и коначно опружио уморно дебело тело. Ааааах, како је то пријало. Потпуна тишина, хладовина, мирис траве и поветарац су идеална комбинација за опуштање.
......
Пола сата касније табанао сам према солитерима и трудио се да не паднем под, сада већ набујали саобраћај, пошто увек нека будала мисли да је асфалтирани насип баш супер писта до Сурчина. Зато ја волим рано јутро. Устају само заљубљеници и пекари. Лудаје сигурно не. Нажалост, то мало поквари овај осећај савршенства: аутомобили и бачене пластичне флаше поред пута. Ма, нема тога баш превише, али ипак има... И нема то везе са Србима, ни са Балканом, то има везе са неваспитањем и са родитељима који су деци усадили погрешне вредности. Чиста негативна селекција. Нема везе, ја ипак више памтим оне црвене кровове који пливају у мору жутих сунцокрета.
Блокови ми се опасно приближавају, а идиличне слике су проређене и смењују их градски призори. Имао сам још довољно снаге да избегнем напад великог камиона који је, пун шљунка, протутњао тик поред мене и зарозао ми лепе шишке испод качкета. Баке и деке седе на клупама, читају новине, ћакулају, дозивају унуке, модерне фаце зује на ролерима и бајсевима, слушајући музику или нервозно проверавајући пролазно време. Био сам коначно безбедан, јер су ме сви обилазили у широком луку, мислећи да сам последњи преживели члан групе „Атомско склониште“. Био сам зајапурен као младожења после прве брачне ноћи, али подједнако и весео као дотични. Лепа авантура, а да чак нисам напустио ни подручје своје Општине. Окрените се около, можда и код вас постоји нешто слично. Ко воли...
 |
| Шетња Остружница |
Коментари