Како ми се ближи дан поласка на пешачење са Зојом до Прњавора, тако ужурбано бирам шетње по рубу Новог Београда, не бих ли се нахватао још мало кондиције. Уствари, проблем кога се прибојавам није издржљивост, већ нешто много баналније.
Од када смо објавили да идемо у ову авантуру, Нина је стојички трпела налете својих хиљаду мрачних мисли, од којих свака заслужује бар Оскара за креативност: „Јој, ако се задрже превише, како ће Зоја да иде на солфеђо?“ или „Да ли тај шатор може да их заштити од шлепера који се сурвао са пута и пркосећи закону гравитације одлетео на врх брда где су они заноћили?“ или можда најинтересантнија „Боже, ко ће да нам носи кофере до кола ако Горану јежеви поједу руке?“. Са леденим осмехом је одговарала на родбинска питања зашто нас пушта на ову глупост, говорећи да има поверења у оца своје деце. Хммм, треба ли да се забринем због овога? Наравно, све време она ломи прсте, пући уста и брише ознојене дланове као да је на одбрани доктората или јој постављају питање за 100 милиона евра. Ових дана ипак није одолела мучењу саме себе, па је бригу поделила са мном:
„Гојо, хоће ли то Зоја моћи да издржи?“
„Зоја? Да ли ће Зоја да издржи? Па нисам ја фараонов надзорник у току градње пирамиде па је терам на ово, дете само тражило. Сем тога ходаћемо опуштено, колико нам одговара, нећемо да се поломимо. Ма, шта ја лупам, бре, па није Зоја проблем него ја, жено Божја.“
„Како сад то?“
„Па, рекох, имам кила као говече пред клање, ноге су ми спојене, кичма крива у све три пројекције (као и нос), тешко дишем због девијације, табани равни као код медведа, притисак ме бије тако да чујем цео Моцартов Реквијем у ушима, хрчем тако да сам себе плашим ноћу, има да се оједем на препонама и да подобијам жуљеве по табанима, нећу моћи да ходам, треба носити ову масу, еј, жено... Зоја? Па она се до Кијева (12км) није ни зајапурила, а подједнако је причала као и кад седи.“
Као да сам чуо рушење кула близнакиња уживо, тако јој је пао терет са срца, кеве ми. Од тог момента сам схватио да сам ја ипак само донатор и неко без кога се може. Па и ако ми се нешто деси, шта ћеш, колатерална штета. Само нек су деца на броју. Добро и ја исто мислим, али бар да ме је лагала још једно два-три минута, примио бих се на то. Е, то ти кажем, сада морам да вежбам да победим све ове глупости које могу да ме снађу и да их дочекам спреман, као Исус Јуду на Масленској гори.
Избор је пао на Аду Циганлију оног момента када сам схватио да обилазећи је стазом по ободу, човек може да пређе 10км, без да трепне. Фино ћу да сачекам први чамац за Аду (креће у 8), па кад се дочепам острва, иха-хај, све лаганица. Укруг, укруг, не може да се промаши. Тако сам упао у класичну замку коју ја зовем мали Перица. Него, да кренем више, ово је све био увод.
Наш блокић је на много добром месту, на сред овог дела култивисаног шеталишта и све нам је на дохват: река, стазе, сплавови, Циганлија и Међица, Кинези, бувљак, пијаца, Пирамида, Идеа, Родић, Делта, Циган-мала... уствари смо ми у сендвичу од Цигана, а фил су Кинези. Спакујем си најважније, натучем качкет, погледам у небо, пљунем бесно, па кроз зубе у стилу Клинт Иствуда просикћем: „Јебем ти ове страто-кумулусе...“ Као сваки добар ђак који је пратио Каменка Катића или још помније Мајду Ропрет, по боји и структури облака сам одмах знао да кише неће бити тог дана, те се журно упутих до плавог чамца, паркираног на крају блока у свом боксу. Мајстор је већ навелико турирао и покушао да исплови, али се двапут враћао по неког лудог бициклисту који је направио лет са насипа и још једног балзамованог пролазника који није био начисто да ли да уопште уђе. Овај што тера лађу ме је спазио још док сам се суновраћивао низ последње степенице и у јагуаровом скоку купио карте и љуљнуо у барку. Без икакве мимике, као да је чамџија на реци Стикс који превози у Хад, сачекао је мало да се умири љуљање бродића изазвано мноме и полако кренуо пут острва.
То је вожња која не траје ни 10 минута, али човек стварно ужива у томе. Увек саветујем све моје пријатеље да дођу колима до нашег блока, паркирају и бродићем пређу на Аду, много је лакше и лепше него ићи около, кроз град. Мислим да ме нико није послушао, али то само доказује да већина углавном мисли погрешно (имам за ово диван цитат, једну алегорију из Талмуда, али у другој прилици ће боље да чучне). Бродић језди и љуљушка се лагано на таласима, ветрић пирка, људи опуштени, тишина, вода чиста, видиш на све стране, од храма Св.Саве до остружничког моста. Ја само удишем дубоко и упијам ове прелепе слике. То ми је храна за очи, шта ћу кад сам визуелни типус. Искрцавање помало личи на оно у Нормандији, али то је само зато што сви жељно ишчекују тло Аде под табанима или точковима, то је нешто као магнет, не може се описати (претпостављам да има везе са древним морепловцима који су после дуге пловидбе једва чекали да загазе на чврсто тле, а то сам, богами, осетио и ја на крстарењу, није само прича).
Снагу воље сам показао одмах, силазећи са бродића, тако што сам изгурао једну згодну цицу са мостића који води до копна, обилно је причепивши по стопалу, чисто да се види ко је газда. Па, јел Србија? Јел Балкан? Е, па ти снајка ако хоћеш неког софистицираног Европејца, учлани се у ЛДП, тамо су “мекани“. Лако попут пролећног лахора устрчим до почетка стазе, која одатле води – погодили сте, лево према граду или десно према Остружници. Ми кад идемо породично на Аду, ударимо право и избијемо на плају нешто после скакаоница. Али овога пута чича се бавио малко истраживањем. Кренем десно, па све асфалтираном бициклистичком стазом која витла у круг по Ади. Прво дођу голф терени, па у средини острва многобројна тениска, фудбалска и кошаркашка игралишта, са све клупицама и сеницима за одмор и излетнике. Бициклистичка стаза иде мало по унутрашњости острва, а ја сам код пеинтбол клуба и неког гробља за трупце заломио десно и изашао право на насип. Сунце ти јебем, а насип вози негде у даљину, не видиш крај. Мислим да овде не залазе туристи, мало чешће птице, а не би ме чудило да има и изумрлих примерака биљног и животињског света. Цео призор делује као у филму Сталкер од Тарковског. Зона, човече. Мало сам табанао макадамским излоканим насипом и схватио да осим шуме лево и шуме десно, нећу имати шта друго да видим, па сам код првог рени бунара стрчао са насипа до живописне бетониране пешачке стазе која кроз шуму огромних стабала води дуж обале, тик поред воде, а све по дебелу хладу. Са ње се одваја на стотине мостића који пребацују намернике на њихове сплавиће. Е, то треба видети: из воде куља бујно барско биље (највише је неког љубичастог, лепог вретенастог цвећа), па онда цела рапсодија шароликих дашчаних кућица на реци. Иза њих се види Ада Међица, сада испречена између мене и блокова. И она је крцата овим пловећим домовима, које имам прилику да гледам увек са друге обале, тамо код мене где је углавном оно ђубре од сплавова ресторана и кафића. Дакле, не зна човек шта да гледа пре, да ли ове кућице препуне терасица, саксија са цвећем, осликаних фасада, појасева за спасавање, интересантних и домишљатих решења, или дворишта испред мостића, овде на обали. Да не верује човек шта су све вредни људи себи угодили. Нема нигде ограда, само понегде оне ниске, колико да назначе авлију или опасане разнобојним цвећем. Мале баштице од назиданог или само поређаног камена, роштиљи, пањеви за седење, сунцобрани, столови за картање, клупице, стазице поплочане као у Ивици и Марици, капије, тенде, ограде, свих боја, материјала, облика, ма чудо, кажем вам. И тако ти ја газим и газим и газим, док не дођох до краја бетонске стазе. Одатле, стиче се утисак, стазе више нема, уствари има, али иде кроз нечија прааава дворишта, а кућица има још ихи-хи. Па добро, не морам баш да угазим у неко минско поље или натрчим на сцену експлицитног секса, шта знаш чега све ту има. Попнем се ту поново на насип, па удри даље.
Одужила ми се некако ова страна острва, канда је требало већ да скренем. Међутим, на левој страни, уместо неке стазе, само густо, мнооого густо дрвеће и растиње, не бих рекао да је могуће проћи на другу страну. Капирам да ни Колумбу није било лако уопште, а он је још обашка имао и љуте Индијанце на грбачи. Еј, Горане, худе ли си среће, помислих у себи, али ето неке хорде паса како излазе из леве шуме. Пошто сам габарит лак за осматрање и праћење, куце почеше нешто као да лају и да се залећу уз насип ка мени. Рекох јадан, саме куце на острву, хоће да се поиграју мало, кад, брате слатки, почеше да кидишу прилично на ме. Паса се не бојим и никад не бежим, али није ми било пријатно упоште, среће ми. Када сам схватио да ови хоће од мене да направе лепу закуску за своју псећу фамилију, већ је било касно: први од њих су ми били под ногама и већ пошли да ме угризу. Е, сад ви Европљани и жене склоне нежним типовима финих манира, не знам шта бисте урадили осим да ударите штрафту, а јасно вам је да побећи нећете, јок. Пробуди се инстинктивно геџа у мени (мада никад није ни заспао) па из свег гласа двапут одсечно викнух оно што ми прво паде из богате шумадијске баштине погрдних израза: „МАРШ“, те се ове џукеле тако препадоше, да су док је још трајало слово „...Ш“ биле на дну овог повисоког насипа. Пробали су још једно двапут да кидишу, али нису се толико приближавали. Употребом већ провереног рецепта, вратио сам их на обод шуме, где су још дуго лајали на мене, као да ми кажу: „Добро дебели, прођи, али само да знаш да смо те запамтили“.
Километар даље довео сам у сумњу моје навигаторске способности, јер сада осим огромног црвено-белог далековода и неке бедне стазице која утања у леву шуму, није било више ничега. Као да се сећам да је постојао неки земљоуз који води директно за Остружницу, али на карти ми је изгледало лако само да ту негде скренем и вратим се на Аду. Последњег човека у дугом низу безљудних километара сам видео напред како нешто вари и питао га за упутство: „Само том стазицом и избијаш на скијалиште“. Ова стазица, иако дуга свега пар стотина метара, тако је сабласна, да се човек запита шта ће овде. Десно нека плава ограда, као у војсци, лево по нека клупица и много стазица које се одвајају према шуми, као атмосфера Мрке шуме из Хобита. Ајде сад, Србине, гегула, уђи унутра. Уђем, прођем, дођем. Избијем тачно на крају плаже, међу нудисте. Понуда на плажи је била јадна, кренем ти даље, па тек сам на пола пута, грдан. Ту ме затече Нина на мобилном. Зове из Биограда, купају се моје девојке, све у шес. Прођем ти ја тако цело купалиште, а оно милина једна: нема врелине, нема гужве, седе људи по кафићима, читају новине, пијуцкају кафицу, брчкају се. Доста мојих пријатеља је у заблуди и мисли да је вода на Ади прљава, фуј, али греше невиђено – чистија је куд-и-камо од било ког базена, а ако дођете мало раније и останете до 11, купача готово и да нема. Цела шума нових кафића, играоница, којекакве забаве, роштиља... Видим и са чукаричке стране доста сунцобрана, амбијент прави морски. Прву паузу уз отпијање моје дивне, још увек полузалеђене воде, направио сам код ресторана Језеро, и мало даље код великог паноа са картом Аде Циганлије. Право ту када се дође на острво од аутобуса, иде забавни парк, Ада Сафари илити ресторан Опуштено, на самој ивици малог језерцета.
Наставио сам даље у правцу града и прошао поред целог низа веслачких клубова и њихових зајапурених чланова. Подела је јасна: млађи тренирају веслајући ритмички у кајацима, старији мотре из кафића, уз хладно пивце и новине. Ту се закуцах у сам крај острва, где је табла са сликом будућег моста. Леп је, маму му његову, али ће зато да коооштаааа, ух. Саломим га опет на лево, обиђем све ове клубове, пловила, аутомобиле и спортисте и дођем до неког старог здања које ми је познато из филма са Срђаном Тодоровићем (он ту глуми неког Босанца, избеглицу). То се сада реновира пуном паром. „Напустим објекат“ што би рекао Гангула и видим неку гужву од кућица, а поред њих, не сањам, кеве ми, дугачке, веома дугачке степенице застрте црвеним тепихом, које воде на насип. То је исти онај насип са почетка приче, само ово је његов други крај. Кунем вам се, мислио сам да је нека скривена камера, па замисли ову Кустурица-сцену: из неке гомилице дашчара у небо се дижу црвене степенице. Само да сам видео ћурана, био бих сигуран у обману. Овако, шта ћу, пењем се се уз степенице, а њих богами баш има. Да нисам био уморан, вероватно бих замишљао да сам Марчело Мастројани у најбољим годинама, како се пење на доделу златне палме за најбољег глумца, те давне 1968. године. Изненађење је било потпуно када сам са насипа погледао доле (као кад беба погледа да види шта је искакила) и схватио да је то цело једно насеље, крцато кућицама које се готово наслањају једна на другу, као бразилске фавеле. Нисам имао појма да овде неко живи, мада сам чини ми се чуо за неко насеље Ада Циганлија. То одозго делује прилично романтично, са све језерцетом, барском трском, мацама, цвећем, обиљем зеленила, некако шушнуто. Чисто сумњам да је пријатно живети овде, вероватно се ради о избеглицама или људима који нису могли више у овој нашој кошници.
Са десне стране сада је већ познати призор, топлана, бродоградилиште, кеј. Лево неки извиђачи одмарају, жагоре, а ја чило газим последњу етапу. Долазак до старог купалишта и пристаништа за чамце. Нисам имао времена ни да предахнем, плави бродић управо креће, а ја мислим у себи: “Сад ако ме не избаци због кашњења...“ Други шофер лађе, али иста равнодушна фаца. Мислим да сам глат могао да откинем цео прамац, човек не би реаговао, хладан као Чак Норис. Аааах, опет дува онај пријатни ветрић, хладим се полако и са осмехом задовољног дечака који се попео на врх дрвета са трешњама, излазим и табанам тако познатим шеталиштем. Ноге саме иду, знају сваки педаљ овог краја, ја за то време смишљам где ћу сутра...
Од када смо објавили да идемо у ову авантуру, Нина је стојички трпела налете својих хиљаду мрачних мисли, од којих свака заслужује бар Оскара за креативност: „Јој, ако се задрже превише, како ће Зоја да иде на солфеђо?“ или „Да ли тај шатор може да их заштити од шлепера који се сурвао са пута и пркосећи закону гравитације одлетео на врх брда где су они заноћили?“ или можда најинтересантнија „Боже, ко ће да нам носи кофере до кола ако Горану јежеви поједу руке?“. Са леденим осмехом је одговарала на родбинска питања зашто нас пушта на ову глупост, говорећи да има поверења у оца своје деце. Хммм, треба ли да се забринем због овога? Наравно, све време она ломи прсте, пући уста и брише ознојене дланове као да је на одбрани доктората или јој постављају питање за 100 милиона евра. Ових дана ипак није одолела мучењу саме себе, па је бригу поделила са мном:
„Гојо, хоће ли то Зоја моћи да издржи?“
„Зоја? Да ли ће Зоја да издржи? Па нисам ја фараонов надзорник у току градње пирамиде па је терам на ово, дете само тражило. Сем тога ходаћемо опуштено, колико нам одговара, нећемо да се поломимо. Ма, шта ја лупам, бре, па није Зоја проблем него ја, жено Божја.“
„Како сад то?“
„Па, рекох, имам кила као говече пред клање, ноге су ми спојене, кичма крива у све три пројекције (као и нос), тешко дишем због девијације, табани равни као код медведа, притисак ме бије тако да чујем цео Моцартов Реквијем у ушима, хрчем тако да сам себе плашим ноћу, има да се оједем на препонама и да подобијам жуљеве по табанима, нећу моћи да ходам, треба носити ову масу, еј, жено... Зоја? Па она се до Кијева (12км) није ни зајапурила, а подједнако је причала као и кад седи.“
Као да сам чуо рушење кула близнакиња уживо, тако јој је пао терет са срца, кеве ми. Од тог момента сам схватио да сам ја ипак само донатор и неко без кога се може. Па и ако ми се нешто деси, шта ћеш, колатерална штета. Само нек су деца на броју. Добро и ја исто мислим, али бар да ме је лагала још једно два-три минута, примио бих се на то. Е, то ти кажем, сада морам да вежбам да победим све ове глупости које могу да ме снађу и да их дочекам спреман, као Исус Јуду на Масленској гори.
Избор је пао на Аду Циганлију оног момента када сам схватио да обилазећи је стазом по ободу, човек може да пређе 10км, без да трепне. Фино ћу да сачекам први чамац за Аду (креће у 8), па кад се дочепам острва, иха-хај, све лаганица. Укруг, укруг, не може да се промаши. Тако сам упао у класичну замку коју ја зовем мали Перица. Него, да кренем више, ово је све био увод.
Наш блокић је на много добром месту, на сред овог дела култивисаног шеталишта и све нам је на дохват: река, стазе, сплавови, Циганлија и Међица, Кинези, бувљак, пијаца, Пирамида, Идеа, Родић, Делта, Циган-мала... уствари смо ми у сендвичу од Цигана, а фил су Кинези. Спакујем си најважније, натучем качкет, погледам у небо, пљунем бесно, па кроз зубе у стилу Клинт Иствуда просикћем: „Јебем ти ове страто-кумулусе...“ Као сваки добар ђак који је пратио Каменка Катића или још помније Мајду Ропрет, по боји и структури облака сам одмах знао да кише неће бити тог дана, те се журно упутих до плавог чамца, паркираног на крају блока у свом боксу. Мајстор је већ навелико турирао и покушао да исплови, али се двапут враћао по неког лудог бициклисту који је направио лет са насипа и још једног балзамованог пролазника који није био начисто да ли да уопште уђе. Овај што тера лађу ме је спазио још док сам се суновраћивао низ последње степенице и у јагуаровом скоку купио карте и љуљнуо у барку. Без икакве мимике, као да је чамџија на реци Стикс који превози у Хад, сачекао је мало да се умири љуљање бродића изазвано мноме и полако кренуо пут острва.
То је вожња која не траје ни 10 минута, али човек стварно ужива у томе. Увек саветујем све моје пријатеље да дођу колима до нашег блока, паркирају и бродићем пређу на Аду, много је лакше и лепше него ићи около, кроз град. Мислим да ме нико није послушао, али то само доказује да већина углавном мисли погрешно (имам за ово диван цитат, једну алегорију из Талмуда, али у другој прилици ће боље да чучне). Бродић језди и љуљушка се лагано на таласима, ветрић пирка, људи опуштени, тишина, вода чиста, видиш на све стране, од храма Св.Саве до остружничког моста. Ја само удишем дубоко и упијам ове прелепе слике. То ми је храна за очи, шта ћу кад сам визуелни типус. Искрцавање помало личи на оно у Нормандији, али то је само зато што сви жељно ишчекују тло Аде под табанима или точковима, то је нешто као магнет, не може се описати (претпостављам да има везе са древним морепловцима који су после дуге пловидбе једва чекали да загазе на чврсто тле, а то сам, богами, осетио и ја на крстарењу, није само прича).
Снагу воље сам показао одмах, силазећи са бродића, тако што сам изгурао једну згодну цицу са мостића који води до копна, обилно је причепивши по стопалу, чисто да се види ко је газда. Па, јел Србија? Јел Балкан? Е, па ти снајка ако хоћеш неког софистицираног Европејца, учлани се у ЛДП, тамо су “мекани“. Лако попут пролећног лахора устрчим до почетка стазе, која одатле води – погодили сте, лево према граду или десно према Остружници. Ми кад идемо породично на Аду, ударимо право и избијемо на плају нешто после скакаоница. Али овога пута чича се бавио малко истраживањем. Кренем десно, па све асфалтираном бициклистичком стазом која витла у круг по Ади. Прво дођу голф терени, па у средини острва многобројна тениска, фудбалска и кошаркашка игралишта, са све клупицама и сеницима за одмор и излетнике. Бициклистичка стаза иде мало по унутрашњости острва, а ја сам код пеинтбол клуба и неког гробља за трупце заломио десно и изашао право на насип. Сунце ти јебем, а насип вози негде у даљину, не видиш крај. Мислим да овде не залазе туристи, мало чешће птице, а не би ме чудило да има и изумрлих примерака биљног и животињског света. Цео призор делује као у филму Сталкер од Тарковског. Зона, човече. Мало сам табанао макадамским излоканим насипом и схватио да осим шуме лево и шуме десно, нећу имати шта друго да видим, па сам код првог рени бунара стрчао са насипа до живописне бетониране пешачке стазе која кроз шуму огромних стабала води дуж обале, тик поред воде, а све по дебелу хладу. Са ње се одваја на стотине мостића који пребацују намернике на њихове сплавиће. Е, то треба видети: из воде куља бујно барско биље (највише је неког љубичастог, лепог вретенастог цвећа), па онда цела рапсодија шароликих дашчаних кућица на реци. Иза њих се види Ада Међица, сада испречена између мене и блокова. И она је крцата овим пловећим домовима, које имам прилику да гледам увек са друге обале, тамо код мене где је углавном оно ђубре од сплавова ресторана и кафића. Дакле, не зна човек шта да гледа пре, да ли ове кућице препуне терасица, саксија са цвећем, осликаних фасада, појасева за спасавање, интересантних и домишљатих решења, или дворишта испред мостића, овде на обали. Да не верује човек шта су све вредни људи себи угодили. Нема нигде ограда, само понегде оне ниске, колико да назначе авлију или опасане разнобојним цвећем. Мале баштице од назиданог или само поређаног камена, роштиљи, пањеви за седење, сунцобрани, столови за картање, клупице, стазице поплочане као у Ивици и Марици, капије, тенде, ограде, свих боја, материјала, облика, ма чудо, кажем вам. И тако ти ја газим и газим и газим, док не дођох до краја бетонске стазе. Одатле, стиче се утисак, стазе више нема, уствари има, али иде кроз нечија прааава дворишта, а кућица има још ихи-хи. Па добро, не морам баш да угазим у неко минско поље или натрчим на сцену експлицитног секса, шта знаш чега све ту има. Попнем се ту поново на насип, па удри даље.
Одужила ми се некако ова страна острва, канда је требало већ да скренем. Међутим, на левој страни, уместо неке стазе, само густо, мнооого густо дрвеће и растиње, не бих рекао да је могуће проћи на другу страну. Капирам да ни Колумбу није било лако уопште, а он је још обашка имао и љуте Индијанце на грбачи. Еј, Горане, худе ли си среће, помислих у себи, али ето неке хорде паса како излазе из леве шуме. Пошто сам габарит лак за осматрање и праћење, куце почеше нешто као да лају и да се залећу уз насип ка мени. Рекох јадан, саме куце на острву, хоће да се поиграју мало, кад, брате слатки, почеше да кидишу прилично на ме. Паса се не бојим и никад не бежим, али није ми било пријатно упоште, среће ми. Када сам схватио да ови хоће од мене да направе лепу закуску за своју псећу фамилију, већ је било касно: први од њих су ми били под ногама и већ пошли да ме угризу. Е, сад ви Европљани и жене склоне нежним типовима финих манира, не знам шта бисте урадили осим да ударите штрафту, а јасно вам је да побећи нећете, јок. Пробуди се инстинктивно геџа у мени (мада никад није ни заспао) па из свег гласа двапут одсечно викнух оно што ми прво паде из богате шумадијске баштине погрдних израза: „МАРШ“, те се ове џукеле тако препадоше, да су док је још трајало слово „...Ш“ биле на дну овог повисоког насипа. Пробали су још једно двапут да кидишу, али нису се толико приближавали. Употребом већ провереног рецепта, вратио сам их на обод шуме, где су још дуго лајали на мене, као да ми кажу: „Добро дебели, прођи, али само да знаш да смо те запамтили“.
Километар даље довео сам у сумњу моје навигаторске способности, јер сада осим огромног црвено-белог далековода и неке бедне стазице која утања у леву шуму, није било више ничега. Као да се сећам да је постојао неки земљоуз који води директно за Остружницу, али на карти ми је изгледало лако само да ту негде скренем и вратим се на Аду. Последњег човека у дугом низу безљудних километара сам видео напред како нешто вари и питао га за упутство: „Само том стазицом и избијаш на скијалиште“. Ова стазица, иако дуга свега пар стотина метара, тако је сабласна, да се човек запита шта ће овде. Десно нека плава ограда, као у војсци, лево по нека клупица и много стазица које се одвајају према шуми, као атмосфера Мрке шуме из Хобита. Ајде сад, Србине, гегула, уђи унутра. Уђем, прођем, дођем. Избијем тачно на крају плаже, међу нудисте. Понуда на плажи је била јадна, кренем ти даље, па тек сам на пола пута, грдан. Ту ме затече Нина на мобилном. Зове из Биограда, купају се моје девојке, све у шес. Прођем ти ја тако цело купалиште, а оно милина једна: нема врелине, нема гужве, седе људи по кафићима, читају новине, пијуцкају кафицу, брчкају се. Доста мојих пријатеља је у заблуди и мисли да је вода на Ади прљава, фуј, али греше невиђено – чистија је куд-и-камо од било ког базена, а ако дођете мало раније и останете до 11, купача готово и да нема. Цела шума нових кафића, играоница, којекакве забаве, роштиља... Видим и са чукаричке стране доста сунцобрана, амбијент прави морски. Прву паузу уз отпијање моје дивне, још увек полузалеђене воде, направио сам код ресторана Језеро, и мало даље код великог паноа са картом Аде Циганлије. Право ту када се дође на острво од аутобуса, иде забавни парк, Ада Сафари илити ресторан Опуштено, на самој ивици малог језерцета.
Наставио сам даље у правцу града и прошао поред целог низа веслачких клубова и њихових зајапурених чланова. Подела је јасна: млађи тренирају веслајући ритмички у кајацима, старији мотре из кафића, уз хладно пивце и новине. Ту се закуцах у сам крај острва, где је табла са сликом будућег моста. Леп је, маму му његову, али ће зато да коооштаааа, ух. Саломим га опет на лево, обиђем све ове клубове, пловила, аутомобиле и спортисте и дођем до неког старог здања које ми је познато из филма са Срђаном Тодоровићем (он ту глуми неког Босанца, избеглицу). То се сада реновира пуном паром. „Напустим објекат“ што би рекао Гангула и видим неку гужву од кућица, а поред њих, не сањам, кеве ми, дугачке, веома дугачке степенице застрте црвеним тепихом, које воде на насип. То је исти онај насип са почетка приче, само ово је његов други крај. Кунем вам се, мислио сам да је нека скривена камера, па замисли ову Кустурица-сцену: из неке гомилице дашчара у небо се дижу црвене степенице. Само да сам видео ћурана, био бих сигуран у обману. Овако, шта ћу, пењем се се уз степенице, а њих богами баш има. Да нисам био уморан, вероватно бих замишљао да сам Марчело Мастројани у најбољим годинама, како се пење на доделу златне палме за најбољег глумца, те давне 1968. године. Изненађење је било потпуно када сам са насипа погледао доле (као кад беба погледа да види шта је искакила) и схватио да је то цело једно насеље, крцато кућицама које се готово наслањају једна на другу, као бразилске фавеле. Нисам имао појма да овде неко живи, мада сам чини ми се чуо за неко насеље Ада Циганлија. То одозго делује прилично романтично, са све језерцетом, барском трском, мацама, цвећем, обиљем зеленила, некако шушнуто. Чисто сумњам да је пријатно живети овде, вероватно се ради о избеглицама или људима који нису могли више у овој нашој кошници.
Са десне стране сада је већ познати призор, топлана, бродоградилиште, кеј. Лево неки извиђачи одмарају, жагоре, а ја чило газим последњу етапу. Долазак до старог купалишта и пристаништа за чамце. Нисам имао времена ни да предахнем, плави бродић управо креће, а ја мислим у себи: “Сад ако ме не избаци због кашњења...“ Други шофер лађе, али иста равнодушна фаца. Мислим да сам глат могао да откинем цео прамац, човек не би реаговао, хладан као Чак Норис. Аааах, опет дува онај пријатни ветрић, хладим се полако и са осмехом задовољног дечака који се попео на врх дрвета са трешњама, излазим и табанам тако познатим шеталиштем. Ноге саме иду, знају сваки педаљ овог краја, ја за то време смишљам где ћу сутра...
 |
| Око Аде Циганлије |
Коментари