Храстопис

У четвртак сам себе ухватио како ходам по плафону дневне собе. Било је пре подне, тишина нека, а укућани су се већ разишли за својим обавезама, остављајући ме самог у стану. Сунце је бушећи ролетне шарало наизменичне траке светла и сенке све до половине таванице, тачно ту под мојим ногама. Нисам се сећао како сам доспео горе и, упркос мојој уобичајеној знатижељи, није ме много ни интересовало, тек - био сам ту и био сам потпуно будан. Схватио сам то после две добре самошамарчине и образа који бриде. Гравитација је, осим мене, и даље чврсто прикуцавала за под сав намештај и ситне ствари распоређене дуж полица. Сада их, додуше, гледам одозго и наопако, али после неколико кругова било ми је свеједно. Није ме бринула чак ни чињеница која се логично намеће у оваквим ситуацијама: начисто сам полудео и изгубио сваки додир са реалношћу. Било је само питање дана када ћу платити данак овој бесмисленој и нервозној јурњави званој рутина савременог живота, многи пре мене су то осетили на својој...

Прва сећања ме увек носе у најраније детињство када сам имала свега неколико година. Родитеље никада нисам упознала, нити је било ко хтео да ми објасни шта се са њима десило - јесу ли живи, да ли су ме оставили поред каквог сеоског зида на хладном камену или им је пресудило сечиво неког бахатог властелина. Нисам то знала све до сада. Нисам ни знала каква ме сурова истина чека одмах иза првих младалачких дана испуњених набујалом животном снагом. Мој род је навикао на грубости које нам носе дани, растући на кршевитим брдима уз тек нешто мало воде и хране. Нисам упознала нежне речи, пољупце и загрљај, за мене није било милости под плавим сводом, само шибање хладног северца, пржење Сунца и тучење кише. Па опет, живот без овога би био потпуно празан, пуст и досадан. Сваки бич ветра је сурово болео, али је доносио ароматичне мирисе вреса, пелина и смиља, који крепе тело и лече ране по намученом телу. Врелина сунчевих зрака нас је пекла и остављала ружне флеке, али нас је и хранила слатким не...

Свега неколико стотина метара од моје зграде већ почињу пољане и шумарци, као у неком филму из 60-их где клинци из предграђа на бајсевима одлазе у авантуру ван свог идиличног насеља. Волим да бучни градски амбијент заменим правом природом кад год могу, па се и трудим да користим ову ретку привилегију живота на ободу града. Време мог детињства обележено је безбрижним играма и слободом кретања, докле год су допирали наши мали табани или мајчин поглед, зависно од узраста. Ретки су били случајеви да се неко повреди или заради било шта више од мрког погледа или узвика љутог власника воћњака где смо кришом брали (крали) трешње или шљиве. Нема више тога, одавно, приватна својина се сада брани пушком и жичаном оградом кроз коју тече струја високог напона. После пада оног лутајућег астероида који је неприметно дошао ко зна одакле до наше несрећне Земље још пре двадесетак година, почеле су да се ређају све чудније појаве. Људи су се потпуно изменили, ваљда свесни своје кратке и ситне улоге на по...

У почетку ми је само изгледало као да сам коначно свој метаболизам довео у ред. Осећао сам се одлично, сваког дана ми се све више враћала животна снага и покретљивост, поново сам могао да везујем пертле, а да ме не гуши сопствени стомак. Тело ми је полако губило оне ружне ваљкасте прелазе изнад кукова, а бутине су коначно престале да се непријатно трљају једна о другу док ходам. Па најзад и та трбушина: гледајући са стране изгледао сам као нека трудница, без наговештаја да је ту некада био фини струк са благо затегнутом линијом плексуса која чврсто подупире грудни кош са кога се слива мајица. Готово да сам заборавио тај осећај, све до скоро, када је као испод неког ћебета од сала почела да се помаља момачка фигура. Наравно да сам се неко време радовао што опет успевам да закопчам панталоне без увлачења ваздуха, мада су ускоро почеле да ми спадају и вуку се по поду, онако ружно набране доле, као неки шар-пеј. Нема везе, радост куповине нових одевних предмета је надвладала и овај проблем...

Фотеља је ипак много боље стајала испред прозора, мислим да ћу је вратити. Трпезаријски сто са столицама дефинитивно не треба да буде на средини собе, где год да кренем, увек су ми на путу. Интересантно је како свега неколико ствари човеку може да закомликује живот, ако нису на правом месту. Све до пре неколико месеци уопште ме није било брига за распоред у стану, канцеларији или продавници. Сада ме свака промена правца оптерећује, као да возим камион кроз уске приморске уличице. Срећом, мој стан је мали и немам баш превише намештаја. Спаваћа соба, кухиња и купатило нису били проблем, лако сам их решио. Гледано са врата, имају распоред у „Г“ где је све подједнако доступно и без препрека. Врата и прагове сам скинуо одмах и избацио из стана да ми не сметају и скупљају прашину без потребе. Дневни боравак је место где проводим већи део дана и зато о њему размишљам већ данима. Хоћу прво да смислим и добро разрадим неколико згодних варијанти, па тек онда да кренем у размештање. Добро, значи ...

Никада нисам волео гужву. Врева, галама и комешање људи чине ме нервозним и одмах се повлачим у неки крајичак просторије, одакле могу мирно да посматрам свет, без радозналих очију и питања. На таквим местима обично стоје велике саксије са палмом или фикусом, а то ми увек делује као боље друштво од галамџија и бахатих, увек спремних да ме потапшу по раменима, муну лактом у ребра или чак загрле, као да се знамо цео живот. Често ме питају зашто уопште залазим међу људе када не волим да се дружим, али ја уствари чезнем да их посматрам, са неког пристојног растојања, разуме се. Волим да гледам како млатарају рукама у недостатку правих речи, како кришом испијају чашицу коњака, како се бесмислено и дуго свађају око тога чија жена има скупљу бунду или како љубавници кришом размењују погледе истовремено пазећи да их не примете супружници. Али не волим да они гледају мене. Могу сатима да посматрам листове парковских биљака и дрвећа, птице, веверице, псе, било каквог живог створа, све, само не ау...

Грозан бљесак светла ми пара мозак док покушавам да се навикнем и схватим где сам. Свуда око мене су шипке, пењу се у висину као равна и витка стабла борова у густој четинарској шуми. Могу да провучем руку или ногу напоље, али оне су тако чврсте да сваку помисао на бег чине немогућим. Срце ми снажно лупа, крв навире у главу и док осећам пулсирање у очима, страх ме потпуно паралише. У почетку не смем ни да се померим, само погледом пратим једну страну ограде од шипки све до неба, где се оне савијају, праве свод високо изнад моје главе и опет се спуштају на другу страну. Хоризонталне греде очигледно имају функцију као обруч на бурету и спајају све у једну чврсту целину, мада су превише високо и не могу да их дохватим. Зид отприлике моје висине диже се свуда около. Видим чак и нешто налик на врата, али нема никакве браве ни полуге за отварање. Велико провидно пластично буре, чини ми се пуно воде, закачено је на једном зиду ланцима високо изнад моје главе, а из њега косо надоле штрчи дугач...

Човек седи у тишини на некој клупи у парку, плете венчић од младог врбовог прућа и пролећних цветова. Спретно, лагано, стрпљиво, ћутке. Преко његових рамена поглед пада на мирну површину реке која лењо клизи, препуна откинутих изданака тополе и латица. Топлота сунца притиска падајући са свода, тешко попут неког провидног јоргана, грејући му потиљак нагнуте главе. Негде у даљини бледо се чује врева саобраћаја, понека сирена и шкрипа аутомобилских гума. Од најдуже младице је, идући у круг неколико пута, формирао скелет венца, а завршетак спирално обавио око снопа како се не би распао. Сваку гранчицу бира пажљиво, пребирајући лагано по њима као да су жице харфе, па је преплиће око других у све чвршћу целину. Сада треба убацивати мање гранчице, листове и понеки цвет, а то је најтежи део. Иза његових леђа се чује топотање ужурбаних људи и шаптајући гласови. Шум улице бледи и размрљано се назире у позадини. Млада и гипка гранчица начичкана отровно зеленим листићима и бројним пупољцима, увија...