Грозан бљесак светла ми пара мозак док покушавам да се навикнем и схватим где сам. Свуда око мене су шипке, пењу се у висину као равна и витка стабла борова у густој четинарској шуми. Могу да провучем руку или ногу напоље, али оне су тако чврсте да сваку помисао на бег чине немогућим. Срце ми снажно лупа, крв навире у главу и док осећам пулсирање у очима, страх ме потпуно паралише.
У почетку не смем ни да се померим, само погледом пратим једну страну ограде од шипки све до неба, где се оне савијају, праве свод високо изнад моје главе и опет се спуштају на другу страну. Хоризонталне греде очигледно имају функцију као обруч на бурету и спајају све у једну чврсту целину, мада су превише високо и не могу да их дохватим. Зид отприлике моје висине диже се свуда около. Видим чак и нешто налик на врата, али нема никакве браве ни полуге за отварање. Велико провидно пластично буре, чини ми се пуно воде, закачено је на једном зиду ланцима високо изнад моје главе, а из њега косо надоле штрчи дугачки олук. Два мала празна базена, не већа од каде, причвршћена су на супротне крајеве једне ограде. Невероватно, али све је подигнуто горе, као да ту живе неки дивови, а степеница нема нигде на видику. Шта ја овде радим? Грозничаво покушавам да вратим сећање уназад, пре него што су ме довели овде, али једноставно не иде. Ово место ми је потпуно страно. Мирише другачије, изгледа дручачије.
Мозак ми још увек ври од оног бљештавила, а безброј мисли без почетка и краја судара се у кошмару главе. У истрзаним тракама сећања скупљам делиће без реда и смисла. И даље се не померам, само шарам очима исколаченим од страха, на све стране. Чекај... чекај, био сам са друштвом на клопи, увек ручамо око један на истом месту... све је било савршено, чак је дошла и Теа која иначе ради на другом спрату. Да није било нешто у храни? Па да, ми радимо у Институту на чувеном Пројекту... неко је очигледно планирао отмицу не би ли се дочепао важних података, али чему овај затвор, шта ли је већ? Па нисмо ми војници у рату, само обични научници, зар треба примењивати овакве методе застрашивања, не разумем стварно.
Нашао сам неки комадић дрвета и опрезно бацио на шипке, да видим јесу ли можда под напоном. Хвала Богу нису и то је добро. Не изгледа ми као да имам где да побегнем, али није лоше знати какве су ми могућности. Ова моја решеткаста Соба се у ствари налази у великом Хангару чије крајеве једва и назирем. Цела једна страна му је стаклена и одатле допире густи бели сноп светла какво никад у животу нисам видео и зато се трудим да не гледам на ту страну или да се сакријем иза ових базена. Топло је, нема ни дашка ветра. Тихо је и не видим никога около иако сам се драо колико год сам могао, упорно, сатима. Изван ове моје собе видим пуно необичних огромних разнобојних квадратних блокова, за које немам појма чему могу да служе. Неки су на поду, неки на зидовима, а неки чак висе са свода хангара. Они су најгори, јер понекад бљеште снажно до слепила, буде ме и узнемиравају кад се најмање надам, вероватно је то део тортуре која треба да ме сломије и натера да признам све. Једини познати детаљ је онај сат на зиду Хангара, сличан оном на мом послу, који су Газде користиле да нас контролишу.
Има доста неких глатких површина које се пресијавају и све је некако неприродно издужено, као да стоји на дугим ногама. Неки зидови су потпуно празни, понегде су закачене чудне ствари, а из појединих зидова штрче ходници пуни предмета за које бих се заклео да су одвратно дебеле гомиле папира, осећам га по мирису. Боже, шта бих сада дао за једну књигу или бар новине, много их волим. Под у целом Хангару је потпуно црн, личи на неко згужвано крзно, изгледа сабласно и не знам да ли бих смео да крочим на њега. Срећом па је под моје Собе посут пиљевином, тако меканом и миришљавом, а топла је и за спавање, јер немам никакав покривач, ништа. Све је тако огромно и страшно удаљено да ми не пада на памет која будала је све ово смислила. Можда су нека огромна летећа чудовишта из кошмарних снова, не дај Боже - ванземаљци? Сви добро знамо да се нормално живи у заједници и да свако има своју кућу и да су куће смештене једна до друге, али ово... Не видим никакве мердевине или степенице, нисмо сви птице да летимо. У једном моменту сам помислио да све ово сањам, али не, проверио сам ударајући главом о шипку, стварно сам будан.
Решио сам, признаћу све што ме буду питали! Па нисам ја херој, нема више таквих. Уосталом, шта може да им каже обични мали шраф из машинерије великог Института? Хоћу опет да видим своју породицу и пријатеље, не желим да прођем као они јадни мајмуни и пси за које сам чуо да су их мучили у научним експериментима. Све ћу рећи.
Одједном до мене допире гласно чангрљање и комешање из другог дела Хангара. Све гласније, као да земља подрхтава, нешто страшно ми се приближава. Груди ми постају мале за добовање срца, страх ми стеже грло и унезверено трчим око себе, иако знам да нема куда. Ту иза зида ми изгледа најбоље, брзо се бацам и зарањам у пиљевину, али већи део мене и даље остаје потпуно видљив. У страху спуштене главе, крајичком ока видим створа, грозно глатког и великог, како крупним скоковима уз неподношљиву буку и вриштање прилази мојој Соби, гледајући право у мене. Пружа према мени своју одвратну дугачку шапу која личи на разгранато дрво и чудним покретима отвара оно што ми је личило на врата. Схватам да сам ја плен и очајнички покушавам да дозовем помоћ, бежећи лево-десно, али одвратни крици које пушта ово чудовиште, налик на Газде, потпуно ме паралишу. Ухваћен на крају у чврсте канџе, престајем да се борим и отимам. Препуштам се судбини очекујући крај.
Девојчица је лагано извадила малено уплашено морско прасе из кавеза, нежно му тепајући и милујући га, трудећи се да га умири. Време је за игру.
Горан Анђелић
У почетку не смем ни да се померим, само погледом пратим једну страну ограде од шипки све до неба, где се оне савијају, праве свод високо изнад моје главе и опет се спуштају на другу страну. Хоризонталне греде очигледно имају функцију као обруч на бурету и спајају све у једну чврсту целину, мада су превише високо и не могу да их дохватим. Зид отприлике моје висине диже се свуда около. Видим чак и нешто налик на врата, али нема никакве браве ни полуге за отварање. Велико провидно пластично буре, чини ми се пуно воде, закачено је на једном зиду ланцима високо изнад моје главе, а из њега косо надоле штрчи дугачки олук. Два мала празна базена, не већа од каде, причвршћена су на супротне крајеве једне ограде. Невероватно, али све је подигнуто горе, као да ту живе неки дивови, а степеница нема нигде на видику. Шта ја овде радим? Грозничаво покушавам да вратим сећање уназад, пре него што су ме довели овде, али једноставно не иде. Ово место ми је потпуно страно. Мирише другачије, изгледа дручачије.
Мозак ми још увек ври од оног бљештавила, а безброј мисли без почетка и краја судара се у кошмару главе. У истрзаним тракама сећања скупљам делиће без реда и смисла. И даље се не померам, само шарам очима исколаченим од страха, на све стране. Чекај... чекај, био сам са друштвом на клопи, увек ручамо око један на истом месту... све је било савршено, чак је дошла и Теа која иначе ради на другом спрату. Да није било нешто у храни? Па да, ми радимо у Институту на чувеном Пројекту... неко је очигледно планирао отмицу не би ли се дочепао важних података, али чему овај затвор, шта ли је већ? Па нисмо ми војници у рату, само обични научници, зар треба примењивати овакве методе застрашивања, не разумем стварно.
Нашао сам неки комадић дрвета и опрезно бацио на шипке, да видим јесу ли можда под напоном. Хвала Богу нису и то је добро. Не изгледа ми као да имам где да побегнем, али није лоше знати какве су ми могућности. Ова моја решеткаста Соба се у ствари налази у великом Хангару чије крајеве једва и назирем. Цела једна страна му је стаклена и одатле допире густи бели сноп светла какво никад у животу нисам видео и зато се трудим да не гледам на ту страну или да се сакријем иза ових базена. Топло је, нема ни дашка ветра. Тихо је и не видим никога около иако сам се драо колико год сам могао, упорно, сатима. Изван ове моје собе видим пуно необичних огромних разнобојних квадратних блокова, за које немам појма чему могу да служе. Неки су на поду, неки на зидовима, а неки чак висе са свода хангара. Они су најгори, јер понекад бљеште снажно до слепила, буде ме и узнемиравају кад се најмање надам, вероватно је то део тортуре која треба да ме сломије и натера да признам све. Једини познати детаљ је онај сат на зиду Хангара, сличан оном на мом послу, који су Газде користиле да нас контролишу.
Има доста неких глатких површина које се пресијавају и све је некако неприродно издужено, као да стоји на дугим ногама. Неки зидови су потпуно празни, понегде су закачене чудне ствари, а из појединих зидова штрче ходници пуни предмета за које бих се заклео да су одвратно дебеле гомиле папира, осећам га по мирису. Боже, шта бих сада дао за једну књигу или бар новине, много их волим. Под у целом Хангару је потпуно црн, личи на неко згужвано крзно, изгледа сабласно и не знам да ли бих смео да крочим на њега. Срећом па је под моје Собе посут пиљевином, тако меканом и миришљавом, а топла је и за спавање, јер немам никакав покривач, ништа. Све је тако огромно и страшно удаљено да ми не пада на памет која будала је све ово смислила. Можда су нека огромна летећа чудовишта из кошмарних снова, не дај Боже - ванземаљци? Сви добро знамо да се нормално живи у заједници и да свако има своју кућу и да су куће смештене једна до друге, али ово... Не видим никакве мердевине или степенице, нисмо сви птице да летимо. У једном моменту сам помислио да све ово сањам, али не, проверио сам ударајући главом о шипку, стварно сам будан.
Решио сам, признаћу све што ме буду питали! Па нисам ја херој, нема више таквих. Уосталом, шта може да им каже обични мали шраф из машинерије великог Института? Хоћу опет да видим своју породицу и пријатеље, не желим да прођем као они јадни мајмуни и пси за које сам чуо да су их мучили у научним експериментима. Све ћу рећи.
Одједном до мене допире гласно чангрљање и комешање из другог дела Хангара. Све гласније, као да земља подрхтава, нешто страшно ми се приближава. Груди ми постају мале за добовање срца, страх ми стеже грло и унезверено трчим око себе, иако знам да нема куда. Ту иза зида ми изгледа најбоље, брзо се бацам и зарањам у пиљевину, али већи део мене и даље остаје потпуно видљив. У страху спуштене главе, крајичком ока видим створа, грозно глатког и великог, како крупним скоковима уз неподношљиву буку и вриштање прилази мојој Соби, гледајући право у мене. Пружа према мени своју одвратну дугачку шапу која личи на разгранато дрво и чудним покретима отвара оно што ми је личило на врата. Схватам да сам ја плен и очајнички покушавам да дозовем помоћ, бежећи лево-десно, али одвратни крици које пушта ово чудовиште, налик на Газде, потпуно ме паралишу. Ухваћен на крају у чврсте канџе, престајем да се борим и отимам. Препуштам се судбини очекујући крај.
Девојчица је лагано извадила малено уплашено морско прасе из кавеза, нежно му тепајући и милујући га, трудећи се да га умири. Време је за игру.
Горан Анђелић
Коментари