Тачно у подне сваког 1.јануара европски грађани користе прилику да, уваљени у своје удобне брокатне фотеље, на телевизору прате традиционални новогодишњи концерт у Бечу. То је баш лепо, отмено, господски, мало помодарски, као што је и сам Беч уосталом проглашен за престоницу ноблеса и финоће.
Лице свих људи који помињу овај град у најлепшем светлу се толико озари, да слушалац просто помисли да је у питању раздвајање Црвеног мора, у најмању руку. Па то су посластичарнице, па то је старина, па то су китњасте фасаде, па културни и љубазни домаћини, ма чудо невиђено. Европа права, шта рећи. Нисам био у Бечу, нисам ни у Риму, Лондону или Њујорку, немам жељу. Можда је то зато што ме не фасцинирају шљаштећи излози, препуни испразног богатства, нити патина њихове културе, а најмање цивилизација којој припадају. Колачи им изгледају божанствено, само су мало безукусни. Музеји су препуни светске баштине, само су мало напљачкани. Људи су културни и пуни манира, само су мало расисти. Немају на души ништа осим неколико упропаштених континената и на десетине потамањених цивилизација које су претходно прогласили варварима. Ма није истина, ја сам уствари злобан и завидан, они су све то постигли својим рукама, поштењем, демократијом и поштовањем закона. Они су вредни и поштени, а ми смо лопови и лењивци. Сигурно.
Ја ипак имам срећу да сам рођен баш овде, окружен Дунавом, Моравом и Дрином. Није ме срамота да ставим шајкачу или слушам "Где си душо, где си рано" и никада не бих мењао ни један грачанички камен за цели Стоунхенџ или бранденбуршку капију. Па зашто? Ако Шкот може да лади своја јаја у килту, Шпанац тамани бикове, а Норвежанин Лапонце, Баварац да шета светом у шпилхознама, Холандез да се дичи усраним кломпама, зар да мене буде срамота од те "господе"? Јок, бре.
Зато чича више воли да са својом породицом лагано прошета 1.јануара, тачно у подне, улицом Отвореног срца, која већ годинама уназад увесељава и разгаљује Београђане први дан по дочеку Нове године. Велико срце направљено од црвених балона у облику капије дочекује нас на почетку Македонске улице, а исто такво на крају Лоле Рибара, код Таковске нас испраћа. Мноштво света се лагано и без нервозе тиска, смеје, певуши и дозива, носи дечицу на раменима, а клинци вуку прегршт балона у ручицама. По ободу улица једва се кроз масу назиру тезге са лизалицама, капама, шаловима, сликама, кандираним воћем или сувенирима у облику срца. Хладноћа је прилична, па промрзли нос брзо и непогрешиво нањуши топлину чаја, куваног вина или ракије, које бесплатно деле на неколико места, да се људи малко загреју и разгале. Мађионичари, жонглери, кловнови, фотографи, људи на жици, принцезе, певачи и свакакве сорте забављача се труде да увеселе присутне, иако је увек највећа гужва испред Атељеа 212 где се смењују оркестри лепе музике. Ако хоћете овде да слушате неку групу дођите на време, пре 12 сати, или то урадите са пристојног растојања, јер гужва је у овом делу улице готово непробојна. Ако хоћете даље, препоручујем заобилазну туру кроз улицу Кеве Јевросиме.
Овогодишња свечаност је названа "Дан црвених носева" и посвећена је донацији за акцију доктора-кловнова који у време новогодишњих празника лече и увесељавају малишане по болницама Београда у ово слављеничко време. Куповином црвеног кловновског носа дали сте прилог у хуманитарне сврхе, као и претходних година за Сигурну кућу или Црвени крст. Леп гест у сваком случају, а то вам је уједно и прилика да од себе правите кловна и да вас не буде срамота од других, јер скоро сви имају црвене носеве и смеју се несебично. Да не буде све обично и без ноблеса, побринуле су се две кочије пуне веселе деце, које иду улицом лагано и пролазе кроз масу света као рајсфершлус (грдне ли речи, мајко мила). Једну кочију вуку бели, али мени су много лепши они други, риђи коњи, невиђене мирноће и елеганције. Толико су мирни и прибрани док пролазе кроз људе, а ови их милују, чешкају, сликају, да имате утисак да су потомци неких краљева.
У повратку смо и сами искористили обилазницу (али не ону где се сликају политичари) и убрзо залепили смрзнуте носеве на излог кафића RS1 у Кондиној улици, гледајући има ли слободних места. Један сто је баш чекао нас, па смо се брзо распоредили и почели да се отапамо у густој мешавини топлоте, дима и мириса ароматичне кафе која се овде служи. Брзо смо се поздравили са мојом другарицом Зоком која са Слађом држи овај локал и од гужве нема времена ни да подигне главу, онда наручили пиће и весело почели да ћакуламо. За суседним столовима друштво се осећа довољно фамилијарно да започиње разговор на мах, баз куртоазије упознавања, као да смо сви ми промрзли једна фамилија. Само у Србији, бато. Нико не оптерећује, само понека шала и озарено лице. У неком моменту ме је са леђа заскочио и Љуша, па смо се кратко испричали уз смех и тапшање по обилним плећима. Ту је и нека кућна мачка са црвеном траком око врата, која лењо иде од стола до стола и преде за награду оном који је помилује по леђима извијеним у лук. Чежњиво сам њушкао у правцу Нине, чији је чај од вишње ширио благи мирис амареле. Окренем се на другу страну и дочека ме Зојино мљацкање и сркање топле и густе чоколаде са шлагом. Девојке су скоро завршиле своје напитке када је стигао и мој, са разлогом дуго чекани: топла чоколада са аромом лешника. Уживао сам у сваком срку, боље рећи залогају, с обзиром на густоћу која се може мерити са нешто ређим пудингом. Наравно да сам прво сламчицом правио балоне у чаши, као сваки клинац, а уствари сам се правдао како је напитак превише врућ и треба га охладити.
Окрепљени топлотом полако силазимо у Македонску улицу и купујемо за клинке лизалице у облику кришки поморанџе и лимуна, те највише воле, а ретко се налазе. Пљескавица код Перпера је назаобилазна. Следи кратка шетња кроз тржни центар, док Зоја мљацкајући тамани пушећи замотуљак у њеним промрзлим рукама. Кратка и жустра шетња до Зелењака где смејући се ускачемо у аутобус број 68. До куће играмо погађање животиња и док смо часком погодили мајмуна, крокодила, кртицу... стижемо и упадамо у топлоту нашег драгог стана, насмејани и зајапурени као непрскано воће. Србија, бато.
Лице свих људи који помињу овај град у најлепшем светлу се толико озари, да слушалац просто помисли да је у питању раздвајање Црвеног мора, у најмању руку. Па то су посластичарнице, па то је старина, па то су китњасте фасаде, па културни и љубазни домаћини, ма чудо невиђено. Европа права, шта рећи. Нисам био у Бечу, нисам ни у Риму, Лондону или Њујорку, немам жељу. Можда је то зато што ме не фасцинирају шљаштећи излози, препуни испразног богатства, нити патина њихове културе, а најмање цивилизација којој припадају. Колачи им изгледају божанствено, само су мало безукусни. Музеји су препуни светске баштине, само су мало напљачкани. Људи су културни и пуни манира, само су мало расисти. Немају на души ништа осим неколико упропаштених континената и на десетине потамањених цивилизација које су претходно прогласили варварима. Ма није истина, ја сам уствари злобан и завидан, они су све то постигли својим рукама, поштењем, демократијом и поштовањем закона. Они су вредни и поштени, а ми смо лопови и лењивци. Сигурно.
Ја ипак имам срећу да сам рођен баш овде, окружен Дунавом, Моравом и Дрином. Није ме срамота да ставим шајкачу или слушам "Где си душо, где си рано" и никада не бих мењао ни један грачанички камен за цели Стоунхенџ или бранденбуршку капију. Па зашто? Ако Шкот може да лади своја јаја у килту, Шпанац тамани бикове, а Норвежанин Лапонце, Баварац да шета светом у шпилхознама, Холандез да се дичи усраним кломпама, зар да мене буде срамота од те "господе"? Јок, бре.
Зато чича више воли да са својом породицом лагано прошета 1.јануара, тачно у подне, улицом Отвореног срца, која већ годинама уназад увесељава и разгаљује Београђане први дан по дочеку Нове године. Велико срце направљено од црвених балона у облику капије дочекује нас на почетку Македонске улице, а исто такво на крају Лоле Рибара, код Таковске нас испраћа. Мноштво света се лагано и без нервозе тиска, смеје, певуши и дозива, носи дечицу на раменима, а клинци вуку прегршт балона у ручицама. По ободу улица једва се кроз масу назиру тезге са лизалицама, капама, шаловима, сликама, кандираним воћем или сувенирима у облику срца. Хладноћа је прилична, па промрзли нос брзо и непогрешиво нањуши топлину чаја, куваног вина или ракије, које бесплатно деле на неколико места, да се људи малко загреју и разгале. Мађионичари, жонглери, кловнови, фотографи, људи на жици, принцезе, певачи и свакакве сорте забављача се труде да увеселе присутне, иако је увек највећа гужва испред Атељеа 212 где се смењују оркестри лепе музике. Ако хоћете овде да слушате неку групу дођите на време, пре 12 сати, или то урадите са пристојног растојања, јер гужва је у овом делу улице готово непробојна. Ако хоћете даље, препоручујем заобилазну туру кроз улицу Кеве Јевросиме.
Овогодишња свечаност је названа "Дан црвених носева" и посвећена је донацији за акцију доктора-кловнова који у време новогодишњих празника лече и увесељавају малишане по болницама Београда у ово слављеничко време. Куповином црвеног кловновског носа дали сте прилог у хуманитарне сврхе, као и претходних година за Сигурну кућу или Црвени крст. Леп гест у сваком случају, а то вам је уједно и прилика да од себе правите кловна и да вас не буде срамота од других, јер скоро сви имају црвене носеве и смеју се несебично. Да не буде све обично и без ноблеса, побринуле су се две кочије пуне веселе деце, које иду улицом лагано и пролазе кроз масу света као рајсфершлус (грдне ли речи, мајко мила). Једну кочију вуку бели, али мени су много лепши они други, риђи коњи, невиђене мирноће и елеганције. Толико су мирни и прибрани док пролазе кроз људе, а ови их милују, чешкају, сликају, да имате утисак да су потомци неких краљева.
У повратку смо и сами искористили обилазницу (али не ону где се сликају политичари) и убрзо залепили смрзнуте носеве на излог кафића RS1 у Кондиној улици, гледајући има ли слободних места. Један сто је баш чекао нас, па смо се брзо распоредили и почели да се отапамо у густој мешавини топлоте, дима и мириса ароматичне кафе која се овде служи. Брзо смо се поздравили са мојом другарицом Зоком која са Слађом држи овај локал и од гужве нема времена ни да подигне главу, онда наручили пиће и весело почели да ћакуламо. За суседним столовима друштво се осећа довољно фамилијарно да започиње разговор на мах, баз куртоазије упознавања, као да смо сви ми промрзли једна фамилија. Само у Србији, бато. Нико не оптерећује, само понека шала и озарено лице. У неком моменту ме је са леђа заскочио и Љуша, па смо се кратко испричали уз смех и тапшање по обилним плећима. Ту је и нека кућна мачка са црвеном траком око врата, која лењо иде од стола до стола и преде за награду оном који је помилује по леђима извијеним у лук. Чежњиво сам њушкао у правцу Нине, чији је чај од вишње ширио благи мирис амареле. Окренем се на другу страну и дочека ме Зојино мљацкање и сркање топле и густе чоколаде са шлагом. Девојке су скоро завршиле своје напитке када је стигао и мој, са разлогом дуго чекани: топла чоколада са аромом лешника. Уживао сам у сваком срку, боље рећи залогају, с обзиром на густоћу која се може мерити са нешто ређим пудингом. Наравно да сам прво сламчицом правио балоне у чаши, као сваки клинац, а уствари сам се правдао како је напитак превише врућ и треба га охладити.
Окрепљени топлотом полако силазимо у Македонску улицу и купујемо за клинке лизалице у облику кришки поморанџе и лимуна, те највише воле, а ретко се налазе. Пљескавица код Перпера је назаобилазна. Следи кратка шетња кроз тржни центар, док Зоја мљацкајући тамани пушећи замотуљак у њеним промрзлим рукама. Кратка и жустра шетња до Зелењака где смејући се ускачемо у аутобус број 68. До куће играмо погађање животиња и док смо часком погодили мајмуна, крокодила, кртицу... стижемо и упадамо у топлоту нашег драгог стана, насмејани и зајапурени као непрскано воће. Србија, бато.
 |
| Улица отвореног срца |
Коментари