Фотеља је ипак много боље стајала испред прозора, мислим да ћу је вратити. Трпезаријски сто са столицама дефинитивно не треба да буде на средини собе, где год да кренем, увек су ми на путу. Интересантно је како свега неколико ствари човеку може да закомликује живот, ако нису на правом месту. Све до пре неколико месеци уопште ме није било брига за распоред у стану, канцеларији или продавници. Сада ме свака промена правца оптерећује, као да возим камион кроз уске приморске уличице.
Срећом, мој стан је мали и немам баш превише намештаја. Спаваћа соба, кухиња и купатило нису били проблем, лако сам их решио. Гледано са врата, имају распоред у „Г“ где је све подједнако доступно и без препрека. Врата и прагове сам скинуо одмах и избацио из стана да ми не сметају и скупљају прашину без потребе. Дневни боравак је место где проводим већи део дана и зато о њему размишљам већ данима. Хоћу прво да смислим и добро разрадим неколико згодних варијанти, па тек онда да кренем у размештање.
Добро, значи палма остаје у углу крај прозора, а тако ћу да поставим и звучнике, у супротним угловима. Од када сам избацио телевизор из куће, музика ми је једини прозор у свет, мада опет не волим да чујем превише приче. Слушам само оне радио станице где нема дугих, заморних разговора са гостима, нема реклама, нема политике, само музика. Није важно каква, ионако је бирам према расположењу, важно је само да нема прекидања оним бесмисленим и глупим реченицама какве користе водитељи да попуне време и чују свој глас. Преостаје ми још само зидни сточић на коме стоји саксија са икебаном сувог цвећа. Не интересује ме шта каже Фенг-Шуи за неживо биље, мени се ово свиђа и нећу га мењати, то је сигурно.
Најлепши део остављам за сам крај: мој угао за читање и дремку. Уска и висока прозорска ниша која се пружа од масивног дашчаног пода, па све до плафона, пресечена је у висини стола једном масивном дрвеном плочом потпрозорника. На њој стоји плитка и широка посуда од теракоте из које, готово са камена израста једно квргаво стабло бонсаи четинара. Изнад овог дрвцета кроз прозор пљушти водопад дневног светла и освајачки пада у дубину собе. Попут неког триптиха, са једне стране прозора је полица са књигама, а са друге таласасти слап непровидне завесе коју навлачим само када желим да одморим уморне очи. Ова целина ми је увек личила на кањон који води до чувеног древног града у Јордану. Нисам имао среће да га видим уживо, али опис тог места заувек ми је урезан у сећање: на крају мрачног узаног кланца чека бљесак дана из кога израња Петра – град у камену. Е па, замишљам да је ово моја Петра. Полица и завеса су кланац, прозор је светло на крају, а дрво је камени град.
Под је бродски, израђен од широких храстових дасака једноставног распореда. Нема тепиха, нема стаза, ћилима, нити било чега што би ми сметало при кретању, све сам избацио оног момента када сам решио да унесем монашку сведеност у свој живот. Осим књига, све ствари у стану су распоређене да буду на дохват руке, човекомерно. Задржао сам само предмете који ми заиста требају, није ми било жао да се отресем гомиле потпуно бескорисних дрангулија које скупљају сећања. Нови распоред би требало да ми олакша живот и смањи нервирање изазвано сталним ударањем, запињањем и качењем разних ствари поред којих пролазим.
Доста је било размишљања, време је за посао. Треба све ово померити на нова места, а у акцији учествујем само ја, нема помоћи. Уствари, престао сам да се виђам са свима. Пријатељи су ме упорно звали, нудили помоћ, долазили на врата, досађивали у својој доброти и племенитости. То ме је све страшно замарало, па сам се сваким даном још више повлачио у тишину свог стана, док на крају нисам остао потпуно сам. Не треба ми сажаљење, нећу милостињу, могу сам.
Одигнути од пода тек толико да га не гребу и производе оне грозоморне и шкрипаве звуке, прво мали округли сточић, а затим и обе столице заузимају своје ново место поред зида, тачно испод моје омиљене слике на којој су Јосиф и мали Исус. Фотеља из угла брзо прелази испред прозора, остављајући за собом потмули звук котрљања гумених точкића. Налазим се на средини собе и гледам наоколо и задовољно тражим логичан редослед померања ствари. Поглед ми пада на тешку завесу и онако успут, као у стваралачком заносу, навлачим је преко бљештавила прозора, да не бих привлачио љубопитљиве погледе комшија преко пута, не би им било јасно. Јежим се од звука клизећег метала који производи завеса док клизи покривајући прозор и полако баца овај део собе у мрак. Истовремено палму на другом крају просторије окрећем тако да буде нагнута према светлу. Скидам икебану са зидног сточића и спуштам је на под, сточић премештам на други зид, између собе и кухиње, тачно испод друге велике слике.
Сва срећа па су каблови од звучника довољно дугачки, тако да, један за другим, оба заузимају своја места у одабраним угловима дневне собе. Окрећем још једном главу, да проверим. Остале су само ситнице на поду: књиге, саксија, лампа, неки дискови, посуда са воћем, корпа за часописе и такве ствари. Жељан да што пре видим учинак мојих нових идеја и могућности, брзо померам једну ствар, другу, трећу, седму, двадесету, опет другу... у једном моменту се гомила ових предмета нашла на сред собе, лагано лебдећи изнад мене, као да висе на неким нитима и оклевају да заузму своја места. Покрећем ову реку ствари у виду таласа, погледом пратећи сваки и водећи рачуна да се не сударају у ваздуху. Распоређујем их готово рутински, један по један, на место које сам им претходно одредио у својој глави.
Посао је коначно завршен и ја се, видно исцрпљен заваљујем у своја колица, забацујући главу уназад. Чело ми је нарошено ситним капљицама зноја, бубњи ми у слепоочницама и дишем тешко, дубоко. Како је могуће да се оволико уморим када ни једну ситницу нисам пипнуо, није ми јасно. После несреће коју сам доживео, остао сам потпуно непокретан од врата надоле, везан за ова ужасна инвалидска колица, тако скучена, а ипак тако покретна. Негде сам прочитао да људи који преживе удар грома најчешће добију изоштрен слух, вид или неку умну активност. Велика концентрисана енергија са неба једноставно прође кроз тело и преусмери нервну струју у други крај мозга, као да га прочисти, баш као што сам ја преместио мој намештај по соби. Наравно, под условом да имаш среће и преживиш, што је права реткост. Природа је у мом случају направила равнотежу: одузела ми је телесну, а подарила менталну покретљивост. После неколико месеци очајавања, схватио сам да ово и није тако лоше, с обзиром да сам могао да трунем у земљи или само да останем непокретан. Нешто изгубиш, нешто добијеш.
Окрећем главу према прозору, задовољно разгрћем завесу и пуштам да бљесак дана испуни моју нову собу. Погледом бирам велику енцикопедију животиња са врха полице. Она се лагано извлачи из низа књига, клизи надоле према мени, заузима положај на растојању удобном за читање испред мог лица, баш као што сам замислио. Књига се полако отвара на одговарајућој страни и настављам са читањем.
Горан Анђелић
Срећом, мој стан је мали и немам баш превише намештаја. Спаваћа соба, кухиња и купатило нису били проблем, лако сам их решио. Гледано са врата, имају распоред у „Г“ где је све подједнако доступно и без препрека. Врата и прагове сам скинуо одмах и избацио из стана да ми не сметају и скупљају прашину без потребе. Дневни боравак је место где проводим већи део дана и зато о њему размишљам већ данима. Хоћу прво да смислим и добро разрадим неколико згодних варијанти, па тек онда да кренем у размештање.
Добро, значи палма остаје у углу крај прозора, а тако ћу да поставим и звучнике, у супротним угловима. Од када сам избацио телевизор из куће, музика ми је једини прозор у свет, мада опет не волим да чујем превише приче. Слушам само оне радио станице где нема дугих, заморних разговора са гостима, нема реклама, нема политике, само музика. Није важно каква, ионако је бирам према расположењу, важно је само да нема прекидања оним бесмисленим и глупим реченицама какве користе водитељи да попуне време и чују свој глас. Преостаје ми још само зидни сточић на коме стоји саксија са икебаном сувог цвећа. Не интересује ме шта каже Фенг-Шуи за неживо биље, мени се ово свиђа и нећу га мењати, то је сигурно.
Најлепши део остављам за сам крај: мој угао за читање и дремку. Уска и висока прозорска ниша која се пружа од масивног дашчаног пода, па све до плафона, пресечена је у висини стола једном масивном дрвеном плочом потпрозорника. На њој стоји плитка и широка посуда од теракоте из које, готово са камена израста једно квргаво стабло бонсаи четинара. Изнад овог дрвцета кроз прозор пљушти водопад дневног светла и освајачки пада у дубину собе. Попут неког триптиха, са једне стране прозора је полица са књигама, а са друге таласасти слап непровидне завесе коју навлачим само када желим да одморим уморне очи. Ова целина ми је увек личила на кањон који води до чувеног древног града у Јордану. Нисам имао среће да га видим уживо, али опис тог места заувек ми је урезан у сећање: на крају мрачног узаног кланца чека бљесак дана из кога израња Петра – град у камену. Е па, замишљам да је ово моја Петра. Полица и завеса су кланац, прозор је светло на крају, а дрво је камени град.
Под је бродски, израђен од широких храстових дасака једноставног распореда. Нема тепиха, нема стаза, ћилима, нити било чега што би ми сметало при кретању, све сам избацио оног момента када сам решио да унесем монашку сведеност у свој живот. Осим књига, све ствари у стану су распоређене да буду на дохват руке, човекомерно. Задржао сам само предмете који ми заиста требају, није ми било жао да се отресем гомиле потпуно бескорисних дрангулија које скупљају сећања. Нови распоред би требало да ми олакша живот и смањи нервирање изазвано сталним ударањем, запињањем и качењем разних ствари поред којих пролазим.
Доста је било размишљања, време је за посао. Треба све ово померити на нова места, а у акцији учествујем само ја, нема помоћи. Уствари, престао сам да се виђам са свима. Пријатељи су ме упорно звали, нудили помоћ, долазили на врата, досађивали у својој доброти и племенитости. То ме је све страшно замарало, па сам се сваким даном још више повлачио у тишину свог стана, док на крају нисам остао потпуно сам. Не треба ми сажаљење, нећу милостињу, могу сам.
Одигнути од пода тек толико да га не гребу и производе оне грозоморне и шкрипаве звуке, прво мали округли сточић, а затим и обе столице заузимају своје ново место поред зида, тачно испод моје омиљене слике на којој су Јосиф и мали Исус. Фотеља из угла брзо прелази испред прозора, остављајући за собом потмули звук котрљања гумених точкића. Налазим се на средини собе и гледам наоколо и задовољно тражим логичан редослед померања ствари. Поглед ми пада на тешку завесу и онако успут, као у стваралачком заносу, навлачим је преко бљештавила прозора, да не бих привлачио љубопитљиве погледе комшија преко пута, не би им било јасно. Јежим се од звука клизећег метала који производи завеса док клизи покривајући прозор и полако баца овај део собе у мрак. Истовремено палму на другом крају просторије окрећем тако да буде нагнута према светлу. Скидам икебану са зидног сточића и спуштам је на под, сточић премештам на други зид, између собе и кухиње, тачно испод друге велике слике.
Сва срећа па су каблови од звучника довољно дугачки, тако да, један за другим, оба заузимају своја места у одабраним угловима дневне собе. Окрећем још једном главу, да проверим. Остале су само ситнице на поду: књиге, саксија, лампа, неки дискови, посуда са воћем, корпа за часописе и такве ствари. Жељан да што пре видим учинак мојих нових идеја и могућности, брзо померам једну ствар, другу, трећу, седму, двадесету, опет другу... у једном моменту се гомила ових предмета нашла на сред собе, лагано лебдећи изнад мене, као да висе на неким нитима и оклевају да заузму своја места. Покрећем ову реку ствари у виду таласа, погледом пратећи сваки и водећи рачуна да се не сударају у ваздуху. Распоређујем их готово рутински, један по један, на место које сам им претходно одредио у својој глави.
Посао је коначно завршен и ја се, видно исцрпљен заваљујем у своја колица, забацујући главу уназад. Чело ми је нарошено ситним капљицама зноја, бубњи ми у слепоочницама и дишем тешко, дубоко. Како је могуће да се оволико уморим када ни једну ситницу нисам пипнуо, није ми јасно. После несреће коју сам доживео, остао сам потпуно непокретан од врата надоле, везан за ова ужасна инвалидска колица, тако скучена, а ипак тако покретна. Негде сам прочитао да људи који преживе удар грома најчешће добију изоштрен слух, вид или неку умну активност. Велика концентрисана енергија са неба једноставно прође кроз тело и преусмери нервну струју у други крај мозга, као да га прочисти, баш као што сам ја преместио мој намештај по соби. Наравно, под условом да имаш среће и преживиш, што је права реткост. Природа је у мом случају направила равнотежу: одузела ми је телесну, а подарила менталну покретљивост. После неколико месеци очајавања, схватио сам да ово и није тако лоше, с обзиром да сам могао да трунем у земљи или само да останем непокретан. Нешто изгубиш, нешто добијеш.
Окрећем главу према прозору, задовољно разгрћем завесу и пуштам да бљесак дана испуни моју нову собу. Погледом бирам велику енцикопедију животиња са врха полице. Она се лагано извлачи из низа књига, клизи надоле према мени, заузима положај на растојању удобном за читање испред мог лица, баш као што сам замислио. Књига се полако отвара на одговарајућој страни и настављам са читањем.
Горан Анђелић
Коментари