Никада нисам волео гужву. Врева, галама и комешање људи чине ме нервозним и одмах се повлачим у неки крајичак просторије, одакле могу мирно да посматрам свет, без радозналих очију и питања. На таквим местима обично стоје велике саксије са палмом или фикусом, а то ми увек делује као боље друштво од галамџија и бахатих, увек спремних да ме потапшу по раменима, муну лактом у ребра или чак загрле, као да се знамо цео живот. Често ме питају зашто уопште залазим међу људе када не волим да се дружим, али ја уствари чезнем да их посматрам, са неког пристојног растојања, разуме се. Волим да гледам како млатарају рукама у недостатку правих речи, како кришом испијају чашицу коњака, како се бесмислено и дуго свађају око тога чија жена има скупљу бунду или како љубавници кришом размењују погледе истовремено пазећи да их не примете супружници. Али не волим да они гледају мене. Могу сатима да посматрам листове парковских биљака и дрвећа, птице, веверице, псе, било каквог живог створа, све, само не аутомобиле, зграде или излоге. Обожавам да читам књиге грозничаво упијајући слова и слике и да тонем у мрак тавана где ми једино друштво праве окачени суви снопови матичњака, нане, кантариона и пелима, као да сам потпуно сам на свету.
Као дете сам волео да се играм сам, јер су друга деца увек покушавала да ми отму играчке, да ме опсују или ћушну. Зато су ми дани проведени у старој породичној кући код баке и деке били једина лепа успомена из детињства. Шетње су дошле касније, када сам већ био момак. Моји познаници су увелико излазили са девојкама, путовали по свету и проводили се по игранкама. Ја сам упорно гледао свет са стране, нечујно корачајући кроз паркове или поред реке.
Волео сам дуге вечерње шетње споредним сокацима на путу до куће, далеко од бљештавила радњи и кафанске галаме. Корзо никад, згрозим се на помисао да дугачка река људи тече поред мене и мерка ме својим радозналим очима. То не. Мој избор су увек биле пусте улице где могу опуштено да корачам и бројим стабла дрвореда, руже у дворишту или опале листове. Како сам био ситан растом и благе, повучене природе, никада нисам другима упадао у очи, чак ме нису ни примећивали. Могао сам да седим сатима у некој чекаоници, чак и када би неко ушао да прозове моје име, погледом би ме једноставно прескакао, као да не постојим.
По ко зна који пут шетам познатом трасом, али увек гледам нешто друго. Осталим људима би ово било досадно, али то је зато што они увек гледају исте излоге и ништа друго. Нико не подиже главу да погледа предивне украшене прозоре, балконе пуне цвећа, голубове на гранама или облаке. Цела војска камених анђела, девојака, ратника и цветних преплета виси по фасадама градских кућа и зграда, као неки други свет. Неки архитекта је помислио како би било лепо да улепшавају и оплемене грађевину и измаме понеки осмех пролазника, али узалуд, њихов живот је остао на пожутелом папиру пројекта.
Обожавам месец јун. Липа несебично шири свој сладуњави опојни мирис и он тече улицом као река, завлачећи се у све отворе, капије, собе, одећу. Како сам одрастао, моји изласци су бивали све каснији, јер сам схватио да је људи све мање што дубље газим у ноћ. Два кикотава женска гласа пролазе поред мене и мислим да ме нису ни погледале. Никада ме нису ни примећивале, али осећање је било узајамно. Младалачко доба је показало сву раскош њихове брбљиве, оговарачке, свадљиве и наметљиве природе, која је била све оно што нисам волео. Можда једно или два искрена познанства са скромним и тихим девојкама у школи, али ништа више од тога. После тога је ионако дошао крај.
Док ходам, благо испруженом руком додирујем врхове дворишног шимшира и уживам у његовом шушкавом звуку (ваљда зато има толико слова „ш“ у овим изразима). Пролазим поред дугачке коване ограде нечијег имања и кроз густиш растиња једва на моменте назирем предивну стару кућу обраслу у пузавицом и благо осветљену уличним светиљкама. Не знам зашто ми је прирасла срцу и волим да је видим, вероватно зато што је одавно напуштена и зарасла. Овако оронулих зидова, накривљених прозорских капака и разбацаних црепова од година небриге, није ни налик на ону помпезну градску лепотицу каква је била у време мог детињства. Па опет, тада је нисам волео. Сада ми делује тако топло и шушнуто, па стално маштам како живим у њој неометан од радозналих. Други људи избегавају да пролазе поред ове куће, чак и да је погледају, јер кажу да је уклета, а призор им изгледа сабласно и ружно.
Поглед на кућу ми прекида жагор групе момака, који се, како ми прилазе, претвара полако у бахато урлање и довикивање. Надирући улицом као куга, шутирају кола и преврћу канте за смеће из којих се котрљају флаше и конзерве низ улицу, парајући ноћну тишину. У мени нагло расте осећај нелагоде, страха и гнева, јер сам и раније имао прилике да се сусретнем са оваквим разбојницима. Године ту нису од важности, беспризорни ликови се препознају одмах, било да су на улици или неком отменом коктелу. Док су били заузети чупањем једног младог, тек посађеног стабла, брзо сам се пребацио са улице на другу страну ограде и сакрио у густој крошњи једног дрвета. Чекајући да прођу, тако уплашен и љут, брао сам бобице са липе и трпао у џепове. Посматрао сам их кроз мали процеп у лишћу како се уз галаму приближавају. Крошња дрвета је била скоро сасушена при врху, а ипак бујна доле, као неки човек са ћелом која је окружена косом. Уличне светиљке су биле удаљене и лево и десно од мене толико да је моја липа била у потпуном мраку, а то ми је давало добре шансе да се извучем непримећен. Сигуран и скривен, мало сам се охрабрио. Кроз проређене листове на врху са модрог неба је сијао велики колут месеца са обиљем просутих звезда, као што бива за време ведрих пролећних ноћи.
Узео сам једну бобицу и бацио увис према хулиганима који су сада стајали на пет-шест метара од мене, палећи цигарете. По реакцији једног од њих сам видео да га је бобица погодила у теме. Вероватно је помислио да га је неко од пајташа пљунуо у косу и гласно је негодовао ударајући првог до себе. Бацио сам још неколико, трудећи се да не затресем много грану на којој седим. Овог пута, као што сам и желео, бобице су погодиле неколико младића и више није било дилеме да су у питању нечисте силе. Загледали су се између себе у тишини, затим у ведро небо и онда уз обиље псовки и пљувања закључили да нема ничега. Подрхтавање у њиховим гласовима је говорило да их муче страх и неверица. Поновио сам исто, овај пут са већом количином, која је падајући по њима и околним колима производила чудне звуке добовања. Бобице су се одбијале и нестајале у мраку улице, не остављајући никакав траг и то је код ових примитиваца изазивало страх и пометњу. Њихови плитки мозгови нису били у стању да схвате шта им се дешава надомак ове куће духова, а после још две пуне шаке бачене у широком замаху, настала је права паника. Унезверено су се стискали и сударали, узалудно покушавајући да се охрабре упадицама. Кретали су се опрезно и лагано према мени, гледајући свуда около и очекујући неку вештицу, у најмању руку. У моменту када су били тачно испод мог дрвета, снажно сам затресао лиснате и шуштаве гране и почео да урлам производећи најстрашније звуке које сам умео. Тотално слуђени и нападнути из јединог правца коме се нису надали, махинално су се сагнули покривши главе рукама и са погледом прикованим за асфалт, као да им је сам Ђаво скочио на рамена, почели су да беже у страху на све стране. Снага моје представе није јењавала, док су се мангупи у магновењу сударали, вриштали, саплитали, падали један преко другог, устајали и трчали колико их ноге носе. Општу пометњу сам искористио да се изгубим из крошње у супротном правцу, иако сам био сигуран да се ови више неће вратити. Окренуо сам се још једном, али нкога више није било на видику, само понеки далеки повик разбежаних дрипаца.
Морам признати да ми ово није први пут како плашим људе и увек се после тога осећам задовољно. Није ми их жао. То су увек неки бахати грубијани, који пролазе кроз живот газећи по другима и наносећи им бол, понекад за цео живот. Страх је једино што може да их додирне, на остало су огуглали и не признају право других на нормалан живот. Ослобођени савести сматрају да је њима све дозвољено, други су ту само да их служе, нижа врста. Свеједно, никада нисам некога повредио, страх је једино оружје којим располажем. Почео сам то радим од када сам доживео несрећу и немам намеру да престанем, никада.
Опет сам са уличне стране ограде и лебдим од радости идући низ улицу према крају града. Ту престају светиљке, нема више кућа, а пут се претвара у макадамску стазу која кривуда између дрвећа. Растерећен и ослобођен свега тешког и ружног, уздижем се и пролећем кроз липову крошњу, опијен спокојом и слатким мирисом цвета. На кратко сам заронио у модро звездано небо, дубоко удахнуо мирис ноћи и чемпреса, а затим се лагано спустио преко масивне гвоздене капије у пространо парцелисано поље. Врхови мермерних споменика мирно се пресијавају окупани месечином као бела једра бродића на бескрајном мору. Бешумно лебдим између породичних гробница Јефтића, Димитријевића, Богдановића... и ево, већ сам стигао кући. Раширених руку и склопљених очију немо тонем кроз велику камену плочу на којој је пре два века уклесано моје име.
Горан Анђелић
Као дете сам волео да се играм сам, јер су друга деца увек покушавала да ми отму играчке, да ме опсују или ћушну. Зато су ми дани проведени у старој породичној кући код баке и деке били једина лепа успомена из детињства. Шетње су дошле касније, када сам већ био момак. Моји познаници су увелико излазили са девојкама, путовали по свету и проводили се по игранкама. Ја сам упорно гледао свет са стране, нечујно корачајући кроз паркове или поред реке.
Волео сам дуге вечерње шетње споредним сокацима на путу до куће, далеко од бљештавила радњи и кафанске галаме. Корзо никад, згрозим се на помисао да дугачка река људи тече поред мене и мерка ме својим радозналим очима. То не. Мој избор су увек биле пусте улице где могу опуштено да корачам и бројим стабла дрвореда, руже у дворишту или опале листове. Како сам био ситан растом и благе, повучене природе, никада нисам другима упадао у очи, чак ме нису ни примећивали. Могао сам да седим сатима у некој чекаоници, чак и када би неко ушао да прозове моје име, погледом би ме једноставно прескакао, као да не постојим.
По ко зна који пут шетам познатом трасом, али увек гледам нешто друго. Осталим људима би ово било досадно, али то је зато што они увек гледају исте излоге и ништа друго. Нико не подиже главу да погледа предивне украшене прозоре, балконе пуне цвећа, голубове на гранама или облаке. Цела војска камених анђела, девојака, ратника и цветних преплета виси по фасадама градских кућа и зграда, као неки други свет. Неки архитекта је помислио како би било лепо да улепшавају и оплемене грађевину и измаме понеки осмех пролазника, али узалуд, њихов живот је остао на пожутелом папиру пројекта.
Обожавам месец јун. Липа несебично шири свој сладуњави опојни мирис и он тече улицом као река, завлачећи се у све отворе, капије, собе, одећу. Како сам одрастао, моји изласци су бивали све каснији, јер сам схватио да је људи све мање што дубље газим у ноћ. Два кикотава женска гласа пролазе поред мене и мислим да ме нису ни погледале. Никада ме нису ни примећивале, али осећање је било узајамно. Младалачко доба је показало сву раскош њихове брбљиве, оговарачке, свадљиве и наметљиве природе, која је била све оно што нисам волео. Можда једно или два искрена познанства са скромним и тихим девојкама у школи, али ништа више од тога. После тога је ионако дошао крај.
Док ходам, благо испруженом руком додирујем врхове дворишног шимшира и уживам у његовом шушкавом звуку (ваљда зато има толико слова „ш“ у овим изразима). Пролазим поред дугачке коване ограде нечијег имања и кроз густиш растиња једва на моменте назирем предивну стару кућу обраслу у пузавицом и благо осветљену уличним светиљкама. Не знам зашто ми је прирасла срцу и волим да је видим, вероватно зато што је одавно напуштена и зарасла. Овако оронулих зидова, накривљених прозорских капака и разбацаних црепова од година небриге, није ни налик на ону помпезну градску лепотицу каква је била у време мог детињства. Па опет, тада је нисам волео. Сада ми делује тако топло и шушнуто, па стално маштам како живим у њој неометан од радозналих. Други људи избегавају да пролазе поред ове куће, чак и да је погледају, јер кажу да је уклета, а призор им изгледа сабласно и ружно.
Поглед на кућу ми прекида жагор групе момака, који се, како ми прилазе, претвара полако у бахато урлање и довикивање. Надирући улицом као куга, шутирају кола и преврћу канте за смеће из којих се котрљају флаше и конзерве низ улицу, парајући ноћну тишину. У мени нагло расте осећај нелагоде, страха и гнева, јер сам и раније имао прилике да се сусретнем са оваквим разбојницима. Године ту нису од важности, беспризорни ликови се препознају одмах, било да су на улици или неком отменом коктелу. Док су били заузети чупањем једног младог, тек посађеног стабла, брзо сам се пребацио са улице на другу страну ограде и сакрио у густој крошњи једног дрвета. Чекајући да прођу, тако уплашен и љут, брао сам бобице са липе и трпао у џепове. Посматрао сам их кроз мали процеп у лишћу како се уз галаму приближавају. Крошња дрвета је била скоро сасушена при врху, а ипак бујна доле, као неки човек са ћелом која је окружена косом. Уличне светиљке су биле удаљене и лево и десно од мене толико да је моја липа била у потпуном мраку, а то ми је давало добре шансе да се извучем непримећен. Сигуран и скривен, мало сам се охрабрио. Кроз проређене листове на врху са модрог неба је сијао велики колут месеца са обиљем просутих звезда, као што бива за време ведрих пролећних ноћи.
Узео сам једну бобицу и бацио увис према хулиганима који су сада стајали на пет-шест метара од мене, палећи цигарете. По реакцији једног од њих сам видео да га је бобица погодила у теме. Вероватно је помислио да га је неко од пајташа пљунуо у косу и гласно је негодовао ударајући првог до себе. Бацио сам још неколико, трудећи се да не затресем много грану на којој седим. Овог пута, као што сам и желео, бобице су погодиле неколико младића и више није било дилеме да су у питању нечисте силе. Загледали су се између себе у тишини, затим у ведро небо и онда уз обиље псовки и пљувања закључили да нема ничега. Подрхтавање у њиховим гласовима је говорило да их муче страх и неверица. Поновио сам исто, овај пут са већом количином, која је падајући по њима и околним колима производила чудне звуке добовања. Бобице су се одбијале и нестајале у мраку улице, не остављајући никакав траг и то је код ових примитиваца изазивало страх и пометњу. Њихови плитки мозгови нису били у стању да схвате шта им се дешава надомак ове куће духова, а после још две пуне шаке бачене у широком замаху, настала је права паника. Унезверено су се стискали и сударали, узалудно покушавајући да се охрабре упадицама. Кретали су се опрезно и лагано према мени, гледајући свуда около и очекујући неку вештицу, у најмању руку. У моменту када су били тачно испод мог дрвета, снажно сам затресао лиснате и шуштаве гране и почео да урлам производећи најстрашније звуке које сам умео. Тотално слуђени и нападнути из јединог правца коме се нису надали, махинално су се сагнули покривши главе рукама и са погледом прикованим за асфалт, као да им је сам Ђаво скочио на рамена, почели су да беже у страху на све стране. Снага моје представе није јењавала, док су се мангупи у магновењу сударали, вриштали, саплитали, падали један преко другог, устајали и трчали колико их ноге носе. Општу пометњу сам искористио да се изгубим из крошње у супротном правцу, иако сам био сигуран да се ови више неће вратити. Окренуо сам се још једном, али нкога више није било на видику, само понеки далеки повик разбежаних дрипаца.
Морам признати да ми ово није први пут како плашим људе и увек се после тога осећам задовољно. Није ми их жао. То су увек неки бахати грубијани, који пролазе кроз живот газећи по другима и наносећи им бол, понекад за цео живот. Страх је једино што може да их додирне, на остало су огуглали и не признају право других на нормалан живот. Ослобођени савести сматрају да је њима све дозвољено, други су ту само да их служе, нижа врста. Свеједно, никада нисам некога повредио, страх је једино оружје којим располажем. Почео сам то радим од када сам доживео несрећу и немам намеру да престанем, никада.
Опет сам са уличне стране ограде и лебдим од радости идући низ улицу према крају града. Ту престају светиљке, нема више кућа, а пут се претвара у макадамску стазу која кривуда између дрвећа. Растерећен и ослобођен свега тешког и ружног, уздижем се и пролећем кроз липову крошњу, опијен спокојом и слатким мирисом цвета. На кратко сам заронио у модро звездано небо, дубоко удахнуо мирис ноћи и чемпреса, а затим се лагано спустио преко масивне гвоздене капије у пространо парцелисано поље. Врхови мермерних споменика мирно се пресијавају окупани месечином као бела једра бродића на бескрајном мору. Бешумно лебдим између породичних гробница Јефтића, Димитријевића, Богдановића... и ево, већ сам стигао кући. Раширених руку и склопљених очију немо тонем кроз велику камену плочу на којој је пре два века уклесано моје име.
Горан Анђелић
Коментари