Храстопис

Сваки пут када одем код мојих родитеља и дрзнем се да помислим како сам коначно одрасла, самостална, зрела и озбиљна особа, стрефи ме исто питање: "Гојо сине, јеси гладан? Хоћеш мајка да ти направи часком..." па сад овде следи река варијанти које моја напаћена близаначка душа доживљава као нерешиву енигму. Мој покушај одговора "Нећу кево ништа..." остао је затрпан јајима на око са сланиницом, шненоклама, похованим шницлама, кохом, лимун-питом, јагњећом плећком, кромпирићима, соком од вишања, ратлуком, мусаком, печеном паприком са сиром, слатком од шљива, мафишима, лењом питом, сармицама од виновог листа, чорбом од коприве, волујским срцем, крушкама, смоквама, сиром, орасима, телећом чорбицом, пуњеним паприкама, пире кромпиром, раштаном и сушеним месом разних животиња. Кевина јела је лако препознати, одликује их особина коју су у старим куварима крстили речима као што су "издашно" или "свечарско" јело. Никад нисам начисто да ли је то у мом тањиру

Не постоји место на Земљи где бих се боље одморио од свих тешких мисли, напора и брига. Не треба ми много: неки камен да седнем, попијем гутљај свеже воде са чатрње, гледам у кршевита брда посута јасеном и грабом, уживам у мирису ароматичног биља свуда око мене и слушам зрикавце и звона са оваца и крава. Већина данашњег света више поштује фотељу, нешто газирано, бљештаве излоге, издувне гасове и галаму ноћних клубова. Не могу то више да разумем, ваљда ми се угасила та сијалица у глави, шта знам. Ја сам, пак, имао ретку част у животу да од малена сам берем дрењине, купине и смокве, једем их неопране и никад се не разболим; пентрам се по дрвећу и стењу, па понекад можда раскрварим колено, али без одласка код лекара; идем у дуге шетње са оцем и учим да распознајем лековите и зачинске траве; ходам кроз миришљаву ливаду препуну пчела, скакаваца, паукова и бубица (па и змија, богами), а да ме ништа не повреди осим понеког трна секавице или глога; ходам бос по цео дан, а ноге не испрљам, иг

Прва сећања ме увек носе у најраније детињство када сам имала свега неколико година. Родитеље никада нисам упознала, нити је било ко хтео да ми објасни шта се са њима десило - јесу ли живи, да ли су ме оставили поред каквог сеоског зида на хладном камену или им је пресудило сечиво неког бахатог властелина. Нисам то знала све до сада. Нисам ни знала каква ме сурова истина чека одмах иза првих младалачких дана испуњених набујалом животном снагом. Мој род је навикао на грубости које нам носе дани, растући на кршевитим брдима уз тек нешто мало воде и хране. Нисам упознала нежне речи, пољупце и загрљај, за мене није било милости под плавим сводом, само шибање хладног северца, пржење Сунца и тучење кише. Па опет, живот без овога би био потпуно празан, пуст и досадан. Сваки бич ветра је сурово болео, али је доносио ароматичне мирисе вреса, пелина и смиља, који крепе тело и лече ране по намученом телу. Врелина сунчевих зрака нас је пекла и остављала ружне флеке, али нас је и хранила слатким не

Београд ноћу

Шетња Чубура

Универзијада

Коме треба мир, зеленило, тишина, одмор, слобода, опуштање... може да сврати у Спомен парк Јајинци. Тамо пролазе сви аутобуси који иду за Авалу, а крећу са Трошарине на Бањици. Сада постоји и чесма са пијаћом водом, више вам не треба. Препоручујем. Јајинци

Већ годинама планирам да пођем на неко кратко путовање возом и поведем децу да удахну мирис мазута и да осете чари труцкања по шинама и шетње по уском ходнику вагона. Ко још путује возом у Србији? У реду су они брзи возови по Француској и Јапану, али овде код нас човеку треба 12 сати да допутује возом од Београда до Неготина, рецимо. Еј, па то је као да иде на море. А пошто сви журе и путовање доживљавају као нужни транспорт од тачке А до тачке Б (притом и не гледају кроз прозор), јасно је да су пруге зарасле у коров, а машиновође постале ретке птице, као бели зец или луди шеширџија из Алисе. Први пут када су моје клинке у трави виделе бачену сингл плочу за њих је то био велики црни ЦД; петролејку у Врбну су почеле да трљају мислећи да је реч о Аладиновој чаробној лампи; треба ли уопште трошити речи на опчињеност застарелим справама као што су писаћа машина, дрвено корито, срп или кантар у ово време када су за свега неколико година загосподарили мобилни телефони, дигитални апарати и ин

Први леп дан после десетак кишних и тмурних, недеља поподне. Обично крећем у шетње рано, највише због врућине и зато што оставим други део дана за одмор, сређивање утисака, гледање слика и писање. Е, па овај дан је био другачији, није ми се остајало код куће то поподне, а ово сам већ раније испланирао не знајући који датум и догађај пропуштам. Током две године нашег забављања, Нина и ја смо препешачили стотине километара по Београду, уздуж и попреко. Виђали смо се сваког дана, држали за руке, причали, љубили се и ишли у дуге, дуге шетње, од којих је тек свака трећа или четврта завршавала пићем у неком ресторану, за више пара нисмо имали. Није нам ни требало, били смо заљубљени. Волели смо да крстаримо по тихим улицама Дедиња и маштамо о лепој кућици и дворишту у којој ћемо живети једног дана, а сваки детаљ у њој бисмо заједно смишљали. У некој од претходних шетњи, ходајући раковичком пругом, гледао сам Бели двор како бљешти као круна на врху Топчидера и помислио како никада тамо нисам

Прављење папира спада у послове који траже доста припреме, стрпљења, времена, нешто мало вештине и маште. У почетку то иде споро, нарочито док се не комплетира прибор, јер има сто ситница које вам требају. Онда иде савлађивање операција по принципу „корак по корак“, јер овде све мора да буде по реду и једно за другим. Уствари, као и за већину ствари у животу, после неколико направљених папира све ће вам бити потпуно јасно и знаћете шта треба исправити, а шта олакшати. Сви рецепти које сам налазио и скупљао из књига и са интернета прилично су штури и по правилу не садрже оне најкорисније податке који говоре о детаљима, количинама и финесама, па претпостављам да је то и даље љубоморно чувана тајна као у време старих Кинеза. Ја ћу пробати да у духу теме „папир за почетнике“ објасним постепено како сам ово учио и радио и на крају постао поносни креатор и власник природног папира. Шта је све потребно Прво следи списак ствари које су неопходне за почетак ове узбудљиве авантуре, а све што

Некако ми се ишло у правцу Кошутњака, али не баратам најбоље са градским линијама за превоз. 74 је звучало таман као да иде на Бањицу, а ја бих сишао негде код „Руда“ и наставио узбрдо пешке према топчидерској звезди, па даље... Срећом те сам упитао неког лика до мене, каже Правни факултет. Добро, није ни то лоше, сиђем на сред Кнеза Милоша и таљигам пешке преко Сајма. Куд баш прво да наиђем на зграду Генералштаба, онако расточену још од времена бомбардовања, а била је једна од најмонументалнијих грађевина Београда. Зјапе мрачна прозорска окна као у неком филму страве, висе остаци ролетни, архиве, намештаја, арматуре и бетона као просута црева, без наде да ће их икада вратити натраг у утробу. Као за инат, готово неоштећено на прочељу стоји само грб старе Југославије са чувеним АВНОЈ-ским датумом 29•ХI•1943, познатији као Дан Републике. Ту код Бигз-а је велика колска и пешачка петља где се у више нивоа укрштају Газела и правац Булевар војводе Мишића и Кнеза Милоша. Миле људи као термити