Некако ми се ишло у правцу Кошутњака, али не баратам најбоље са градским линијама за превоз. 74 је звучало таман као да иде на Бањицу, а ја бих сишао негде код „Руда“ и наставио узбрдо пешке према топчидерској звезди, па даље... Срећом те сам упитао неког лика до мене, каже Правни факултет. Добро, није ни то лоше, сиђем на сред Кнеза Милоша и таљигам пешке преко Сајма.
Куд баш прво да наиђем на зграду Генералштаба, онако расточену још од времена бомбардовања, а била је једна од најмонументалнијих грађевина Београда. Зјапе мрачна прозорска окна као у неком филму страве, висе остаци ролетни, архиве, намештаја, арматуре и бетона као просута црева, без наде да ће их икада вратити натраг у утробу. Као за инат, готово неоштећено на прочељу стоји само грб старе Југославије са чувеним АВНОЈ-ским датумом 29•ХI•1943, познатији као Дан Републике. Ту код Бигз-а је велика колска и пешачка петља где се у више нивоа укрштају Газела и правац Булевар војводе Мишића и Кнеза Милоша. Миле људи као термити, брзо, без гласа, силазе, пењу се, скрећу, претурају по торбама, пију воду, пошто је већ упекло Сунце навелико. Хорде аутомобила, камиона и аутобуса чекају престанак колапса на ауто путу и одгушење овог преоптерећеног правца, јер наш лепи Београд је једини пример у Европи где кроз срце града тутњи интерконтинентална друмска саобраћајница, сви остали имају обилазнице, чак и Пожега. Преко пута Сајма је велика стамбена зграда где сам једном ишао са Богијевим Гораном код његовог пријатеља Славка (зову га Сијукс због неке секирице), за кога се касније испоставило да су га моје другарице знале као Зазу, ма чудна прича. У сећању ми је остао диван утисак пријатног ћаскања уз неко пићенце, песму „Јесен у мени“ Парног ваљка и пригушено светло у амбијенту патинираног салонца.
Неко време сам ходао право булеваром дуж Сајма, кад ми поглед привуче једна мала стрма стаза са степеницама, одмах после Задужбине манастира Хиландар, за коју никада у животу чуо нисам. Лепа кућа, осећам да се иза високог зида крије пространо и пријатно двориште, али нигде рупе. Кренем узбрдо, а са високих ограда се просипају грмови ружа боје кајсије, истуширани јутарњим Сунцем. Све изгледа као нека касаба у Мостару, само што има вишка бетона за мој укус. Гледа ме неки рмпалија мислећи да снимам куће за пљачку, а ја мученик, искривљеног врата да бих снимио цветове, одговарам како никада овде нисам прошао. „Нема шта ни да се види“ био је сажет одговор, као да се скупио у леденој води. Можда за тебе, бато, али мојим очима свакако прија. Окрзнем ту неколико сењачких уличица са лепим оградама и димњацима и схватим да сам отишао далеко од надвожњака за Баново брдо, а то ми је прелаз до Кошутњака. Као што то бива у мојим шетњама, увек постоји варијанта, па сам тако из зеленила испао право на неки други надвожњак са трамвајским шинама, који се налази између Хиподрома и Југопетроловог складишта бензина.
Ово је за мене рај, као да сам открио нови свет, могу само да замислим како је било Колумбу и Магелану. После неког времена схватим да овуда не пролази ништа живо, какав црни тамвај. Било је додуше неколико момака који секу зарасло жбуње око канала топчидерске реке, уз просипање локалних фазона и јак мирис бензина који долази из њихових мотора. Гледам у живописна дворишта свих оних зграда од цигле поређаних булеваром, које иначе виђамо на путу до Аде Циганлије. Младе трешње, свеже опран и окачен веш и неки гласови који допиру одоздо са клупица завучених у зелениш. Са друге стране гомила веселих графита по зиду, а онда поглед одједном пукне на огромни Хиподром и далеке фигуре коњаника у заносу вежбе. Ту је Коњички клуб Београд и школа јахања где је неколико девојчица тимарило коње и лагано их шетало по дворишту уз обавезно шапутање и миловање својих љубимаца. Обожавам коње и увек се сетим свог Дората у Врбну, елегантног, благог и снажног, са крупним и паметним очима какве може да има само неко добро створење.
Између Шумарског факултета и ресторана Михајловац полази улица Кнеза Вишеслава и пење се, богами добро узбрдо, поред Института за шумарство, школе „Бановић Страхиња“ и неколико стамбених зграда у пријатном амбијенту, па избија на врх тек код табле где почиње Камп Кошутњак. Одједном дрвене клупе са столовима и шума испресецана мноштвом пешачких стаза и тек по неки пар са колицима. С обзиром да немам благу представу где се тачно налазим (а ипак знам где хоћу да идем), шетам опрезно крајем парка, тек да се назире улица са десне стране док се не орјентишем. Ресторан Голф знам само по чувењу, е па ту сам. Не оптерећујем се много тренутним незнањем, много је горе оно трајно. Умијем се на Ивановој чесми и ходам даље неусиљено, опуштено, удишући дубоко пролећне мирисе шуме. Ту је нека гомила кафића, баштица, тениских и кошаркашких терена, а онда долазим до великих игралишта где се сјатило пола града, чини ми се. Схватам да сам у незнању ипак дошао тамо где сам намерачио, до ДИФ-а, па сада лагано према Пионирском граду и даље према Раковици. Верујте ми на реч, ово је много краћа и бржа варијанта него превозом који се цима натрпаном Пожешком улицом, па онда скреће лево преко насеља Голф према Филмском граду. Негде у овом крају се налази и кафана коју ми је Дуби описивала као лепо и живописно место за породични ручак и боравак у пријатном домаћем амбијенту, али се данас није нашла на мојој спонтаној траси. Долазим до чувеног ресторана „Деветка“ који сада у новом руху угошћава гомилу ужурбаног пословног света скупљеног поводом промоције нових Тојотиних аутомобила. Сувише уштогљено и напето као струна пред пуцање, рекао бих. Одмах ми кроз главу прођу силне године проведене у једној приватној фирми где смо у маркетингу гинули да направимо привид савршеног промотивног наступа. Ентузијасти и будале, али са искуством.
Коначно испред себе препознајем велику камену капију и улазим у Пионирски град. Делује напуштено и заборављено,бар у односу на оно време када сам ту долазио као основац и касније као акцијаш. Павиљони су, иако нешто оронули, задржали чар оних одмаралишта за децу и омладину каквих је у доба старе Југославије било колико хоћеш, широм земље. Колико год излизано или привидно звучало, то братство и јединство је било есенција младалачког полета у Титово време. Сусрет и дружење мешовитих младих људи, скупљених око било какве креативне идеје, мора да произведе чист квалитет. На сву срећу политика је ту била умешана само на нивоу иницијатора, али са процесом стваралаштва није имала ништа, па смо били потпуно слободни да смишљамо разне керефеке и уживамо у заједничком животу и првим љубавима. Када се томе додају опште корисни јавни радови (пруга, ауто пут, брана, насип, пошумљавање, електрификација, археолошке ископине...) младост и расположење новог таласа, резултати су очаравајући. У спомен том дружењу посађено је овде доста дрвећа, са пратећим каменим плочама које још увек носе речи:
„Нека шум ових борова прича о другом сусрету „Братство јединство“ Основних школа „Браћа Рибар“ из Београда, Брежица, Загреба, Шемизовца, Скопја, Табановаца и Тузле. 2. јуна 1963. године, Београд“.
Дивно време.
Крећем даље шумском стазом коју памтим из тих дана, а везује ме за не баш пријатан догађај. Субота, кишно јутро у Београду, требало је да идемо у Пионирски град на локалну радну акцију, као тренинг за лето. У принципу, када је ружно време акција се отказује, али ово је било нешто између падавине и облачног. Кренем ја нешто касније да их тражим по Кошутњаку, нема никог живог. Доле испод стазе у шуми видим неког типа како стоји наслоњен уз дрво и капирам да вероватно шора. Одем до краја стазе, нема екипе, враћам се после пола сата, онај тип и даље стоји доле. Чудно, можда размишља о пролазности живота, како бисмо то волели да кажемо. Гледао сам га још неко време и решио да сиђем до њега, да видим је ли добро. Мало по мало сиђем и видим модро и надуто лице неког старијег човека који се обесио јарко црвеном сајлом о дрво и испружио ноге напред да се намерно угуши. Не мрда, видим мртав тотално. Језива сцена. Сад ја, глупи клинац од 16 лета отрчим до Управе и кажем шта сам видео, а ови не верују. Једва су пристали да их одведем тамо и покажем на лицу места. Нико није смео да сиђе до тела, јок, брате слатки, као да ће змај огњени да их прождере. Тек на моје силно наговарање усудише се да приђу на 20-ак метара и све вичу: „У реду је, видимо“. Хиљаду и осамсто шездесет три питања су ми поставили, онда рекли да чекам док не дође милиција, па онда још трипут толико истих питања од пандура. После неколико сати целог замешатељства, инспектор ме је пустио кући и рекао да су нашли код њега опроштајно писмо и да је сам решио да прекрати свој живот. Тако ружна одлука за овако дивно место. А можда је баш хтео да умре у лепоти, кад већ није могао тако да живи.
Одавде настављам скоро пустом стазом која вијуга међу падинама и високим стаблима, уз цвркут птица и мирис шуме, згодном за шетњу и вожење бицикла. Знам да одавде треба да хватам неки пут који се спушта до Раковице, у жаргону назван „Камел трофи“, зато што ту напаљени момци вежбају ризични слалом са својим љутим машинама (претежно Југићима). Сиђем тачно где сам хтео, плус-минус пар километара и станем на пругу. Боже мили, како волим овај туцаник између колосека, ове дрвене прагове натопљене мазутом и дугачке металне траке којом се крећу возови. Заволео сам их на мојој првој радној акцији, Шамац-Сарајево 1978. када сам као клинац од 14 година наговарао ћалета да ме пусти или ћу да цркнем. Нисам ни слутио колико се акцијашки живот увуче под кожу и остане трајно, као нека младачка тетоважа. До тада нисам имао појма да се туцаник истоварује вилама, да једна шина има 1200 кила и носи је 20 јаких мушкараца специјалним кљештима (мени нису дали), праг је тежак 150 кила и носе га четворица (ово сам могао), тунел се пробија минирањем, вода разноси у канистерима од 20 литара... Свако јутро сам се будио у 4, згрчених прстију и сломљеног тела, а кући сам се вратио држећи фармерке рукама да не спадну. За месец дана сам смршао 8 килограма и порастао неки центиметар, па друштво из блока није могло да ме препозна.
Од овог момента па до краја шетње ходао сам пругом гледајући лепе призоре около, Бели двор на врху Топчидерског брда, мале кућице поред пруге где су некада живели железнички радници, побацане конзерве и флаше дуж колосека и хиљаде зарђалих металних шрафова, опруга, плочица и делова бачених после оправке и редовног одржавања. Увек сам се чудио како људи могу да погину од воза када је он толико бучан да мора да се примети. У том размишљању чујем лагано пуцкање шина и тихи звук као када се оштре ножеви па сечива клизе лагано једно низ друго. И као у оној причи: „Нешто шушка позади, окренем се ја, кад оно воз“, заиста је тако и било. У градском окружењу када се приближава станици, воз мора да се креће споро и онда је прилично тих, а ту је и бука са оближње прометне улице. Нисам чак чуо ни оно карактеристично: „тк-тк, тк-тк“, како ја волим да кажем, него сам се окренуо више информативно и видео воз на неких 20-ак метара од мене, додуше ишао је суседним колосеком. Увек се у оваквим ситуацијама штрецнем и сетим да не би ваљало да ме нешто покупи, морао бих да им платим дебелу одштету за уништено возило и претрпљени страх мајстора. Све време пруга иде уз стрме обронке Кошутњака по којима сам до малопре ходао, а сада се уствари враћам уназад према Хиподрому. Тачно испод Белог двора постоји велика зараван где је депо старих вагона, наређаних у дугачке низове боје рђе. Волим ја и њих, не би било згорег да направим неку фотографију и у тој гомили, па ти се ђипим на степенице најближег вагона из композиције. Стоје тако мртви, зарасли у зелени коров, зјапе унутрашњости пуне пластичних флаша, којекаквог отпада и новина, што говори о посетиоцима и бескућницима. Графита има само са уличне стране, то сам приметио у целом граду: површине које нико не види нису интересантне овим урбаним уметницима, егзибиционистима. У једном моменту ме мало прошла језа, признајем. Непрегледне колоне напуштеног возног парка, дубока травуљина између, ко зна чега ту све има, мош комотно очекивати наркомане, патуљке и једнороге, но проблемо. „Једном се живи“ тешим самог себе док већ грабим ручке следећег вагона и мигољим своје дебело тело између уских ограда, као да су прављене само за витке Масаи ратнике. Носталгичне плочице са натписом „Југословенске железнице“, загонетни бројеви и шифре исписани на боковима и заденути папирни налози за оправку једини су знакови људске присутности на ових неколико хектара, где су својевремено снимани „Отписани“. Сунце немилице сагорева своје калорије, а увек је онако округло и буцмасто, па како то може? Ја се бре, сатирем од дијета и глупих савета и све сам већи и већи (можда ћу ипак једнога дана да се претворим у белог патуљка).
Све је било тихо и романтично до момента када сам почео да назирем неке лепе кућице и дворишта кроз отворене вагоне. Е тада је псећа армија почела да лаје и кидише на странца који узгред личи на тако добар залогај. Никада нисам имао проблема са куцама, не дирам их, не дирају ме. Мало лајања није никог убило, а то њима даје осећај да су прави заштитници куће, још из времена пећинских људи. И док су ме чувари меркали (дал бут, дал плећку), питам неке добре људе може ли се проћи између кућа. Упутство ме је довело тачно до ресторана „Кошута“, познатог по пријатном амбијенту и доброј храни. Обиђем јагње које се монотоно окреће на ражњу и цврчи изнад жара и сетим се више пута донетог закључка да је боље испод сача него са ражња. Мислим, не бих ни ово одбио, али само нека уђе у записник. Опијен етеричним уљима домаће кухиње пролазима даље кроз „Чаробну кућицу“, место направљено за игру дечице чији родитељи одају почаст препуном пушећем тањиру и глабају неки запоњак. После успешног маневра избегавања још једне тихе композиције (искуство је чудо), долазим до бисера ове шетње, мале железничке станице Топчидер, за коју ме вежу успомене из дана када сам служио Војску. На путовању из Суботице до полигона за бојево гађање Пасуљарске ливаде, превозећи возила са ракетама, направили смо паузу баш на овој станици. Мој капетан батерије Мирица Азиз, мало припит, наговарао ме је цео сат да зовем оца са телефонске говорнице која данас више и не постоји. План је био следећи: ја зовем Светозара, овај сав срећан дотрчава да види сина војника бар на кратко, а капетан почиње да наговара мог оца да наговори мене да не користим скраћење од три месеца, него да останем у Армији, ваљало би му. Није јадан знао да се намерачио на тутумрака који није одобравао посете родбине. И без обзира на сво то гушање са Мирицом, осећај да сам у своме граду, на своме терену, био је непобедив. Двадесет метара даље је аутобуска станица (3а, вози до главне железничке станице) и стара продавница где сам купио две флашице хладне воде Књаз Милош, вратио се на железничку Топчидер, умио се на парковској чесми и сео на клупу у хладу станице. Поглед је био скроман, али довољан: пуно шина, саксије са цвећем окачене високо, и кућице преко пута пруге. Док сам дубоким гутљајима отпијао ледену благу киселу са укусом лимуна, управо је пристајао један воз у станицу. Минут пре тога униформисани отправник возова (један нервозни проћелави човечуљак) је изашао напоље из дебеле хладовине своје станице, ставио шапку и мирно, готово војнички поздравио машиновођу у локомотиви. Поглед лево и десно, нема никога за улазак, затим кратак и резак звук пиштаљке и махање сигналном палицом означили су одобрење да воз настави пут. Воз тромо креће уз писак, отпремник лењо скида шапку и улази у своје службено станиште, где наставља са псовкама код којих је прекинут. „Е, јебеш му матер, не да ми се да седнем ко човек, па то ти је...“, алудирајући на воз и неког комшију коме је пре десетак минута морао из кола да доноси исправљач. „Па да му је... кеву, сад је нашо да се ку... за коју пи... мате...., ко да није могло касније, је.. га отац усрани...“ и тако до окретања плоче. Иначе је узоран отац и сасвим пристојан човек, него га врућина направила на лудака. Ништа од побројаног ме није спречило да густирам онај водени нектар, добрано одморим ноге и после пола сата отетурам до станице. Бус као да је чекао иза угла, покупио ме је скоро без заустављања и одвезао до главна железничке станице.
Иако је ово био званично завршетак моје шетње, пошао сам пешке преко старог моста којим иду трамваји, са намером да сликам оно гробље бродова у залеђу аутобуске станице. Када сам спазио степенице које силазе на пристаниште, схватио сам да је још боље фотографисати све изблиза, па ти се спустим на шеталиште. Дивних детаља ту човек може да се нагледа, а радост је била још већа када ме је на крају, испод Бранковог моста дочекао један од најлепших архитектонских детаља у граду, масивни камени потпорни зид. То је један од првих призора које сам сликао када сам купио први дигитални апарат на дан првог Карневала бродова. Много првих места, мора да то нешто значи.
Корачајући преко моста и гледајући широку плаво-зелену Саву како се улива у сиви и блатњави Дунав, схватам да је опаска „на лепом плавом Дунаву“ само одјек са Црне планине где он извире и вероватно је плав у првих пет километара. А шта ћемо са преосталих 2845?
Куд баш прво да наиђем на зграду Генералштаба, онако расточену још од времена бомбардовања, а била је једна од најмонументалнијих грађевина Београда. Зјапе мрачна прозорска окна као у неком филму страве, висе остаци ролетни, архиве, намештаја, арматуре и бетона као просута црева, без наде да ће их икада вратити натраг у утробу. Као за инат, готово неоштећено на прочељу стоји само грб старе Југославије са чувеним АВНОЈ-ским датумом 29•ХI•1943, познатији као Дан Републике. Ту код Бигз-а је велика колска и пешачка петља где се у више нивоа укрштају Газела и правац Булевар војводе Мишића и Кнеза Милоша. Миле људи као термити, брзо, без гласа, силазе, пењу се, скрећу, претурају по торбама, пију воду, пошто је већ упекло Сунце навелико. Хорде аутомобила, камиона и аутобуса чекају престанак колапса на ауто путу и одгушење овог преоптерећеног правца, јер наш лепи Београд је једини пример у Европи где кроз срце града тутњи интерконтинентална друмска саобраћајница, сви остали имају обилазнице, чак и Пожега. Преко пута Сајма је велика стамбена зграда где сам једном ишао са Богијевим Гораном код његовог пријатеља Славка (зову га Сијукс због неке секирице), за кога се касније испоставило да су га моје другарице знале као Зазу, ма чудна прича. У сећању ми је остао диван утисак пријатног ћаскања уз неко пићенце, песму „Јесен у мени“ Парног ваљка и пригушено светло у амбијенту патинираног салонца.
Неко време сам ходао право булеваром дуж Сајма, кад ми поглед привуче једна мала стрма стаза са степеницама, одмах после Задужбине манастира Хиландар, за коју никада у животу чуо нисам. Лепа кућа, осећам да се иза високог зида крије пространо и пријатно двориште, али нигде рупе. Кренем узбрдо, а са високих ограда се просипају грмови ружа боје кајсије, истуширани јутарњим Сунцем. Све изгледа као нека касаба у Мостару, само што има вишка бетона за мој укус. Гледа ме неки рмпалија мислећи да снимам куће за пљачку, а ја мученик, искривљеног врата да бих снимио цветове, одговарам како никада овде нисам прошао. „Нема шта ни да се види“ био је сажет одговор, као да се скупио у леденој води. Можда за тебе, бато, али мојим очима свакако прија. Окрзнем ту неколико сењачких уличица са лепим оградама и димњацима и схватим да сам отишао далеко од надвожњака за Баново брдо, а то ми је прелаз до Кошутњака. Као што то бива у мојим шетњама, увек постоји варијанта, па сам тако из зеленила испао право на неки други надвожњак са трамвајским шинама, који се налази између Хиподрома и Југопетроловог складишта бензина.
Ово је за мене рај, као да сам открио нови свет, могу само да замислим како је било Колумбу и Магелану. После неког времена схватим да овуда не пролази ништа живо, какав црни тамвај. Било је додуше неколико момака који секу зарасло жбуње око канала топчидерске реке, уз просипање локалних фазона и јак мирис бензина који долази из њихових мотора. Гледам у живописна дворишта свих оних зграда од цигле поређаних булеваром, које иначе виђамо на путу до Аде Циганлије. Младе трешње, свеже опран и окачен веш и неки гласови који допиру одоздо са клупица завучених у зелениш. Са друге стране гомила веселих графита по зиду, а онда поглед одједном пукне на огромни Хиподром и далеке фигуре коњаника у заносу вежбе. Ту је Коњички клуб Београд и школа јахања где је неколико девојчица тимарило коње и лагано их шетало по дворишту уз обавезно шапутање и миловање својих љубимаца. Обожавам коње и увек се сетим свог Дората у Врбну, елегантног, благог и снажног, са крупним и паметним очима какве може да има само неко добро створење.
Између Шумарског факултета и ресторана Михајловац полази улица Кнеза Вишеслава и пење се, богами добро узбрдо, поред Института за шумарство, школе „Бановић Страхиња“ и неколико стамбених зграда у пријатном амбијенту, па избија на врх тек код табле где почиње Камп Кошутњак. Одједном дрвене клупе са столовима и шума испресецана мноштвом пешачких стаза и тек по неки пар са колицима. С обзиром да немам благу представу где се тачно налазим (а ипак знам где хоћу да идем), шетам опрезно крајем парка, тек да се назире улица са десне стране док се не орјентишем. Ресторан Голф знам само по чувењу, е па ту сам. Не оптерећујем се много тренутним незнањем, много је горе оно трајно. Умијем се на Ивановој чесми и ходам даље неусиљено, опуштено, удишући дубоко пролећне мирисе шуме. Ту је нека гомила кафића, баштица, тениских и кошаркашких терена, а онда долазим до великих игралишта где се сјатило пола града, чини ми се. Схватам да сам у незнању ипак дошао тамо где сам намерачио, до ДИФ-а, па сада лагано према Пионирском граду и даље према Раковици. Верујте ми на реч, ово је много краћа и бржа варијанта него превозом који се цима натрпаном Пожешком улицом, па онда скреће лево преко насеља Голф према Филмском граду. Негде у овом крају се налази и кафана коју ми је Дуби описивала као лепо и живописно место за породични ручак и боравак у пријатном домаћем амбијенту, али се данас није нашла на мојој спонтаној траси. Долазим до чувеног ресторана „Деветка“ који сада у новом руху угошћава гомилу ужурбаног пословног света скупљеног поводом промоције нових Тојотиних аутомобила. Сувише уштогљено и напето као струна пред пуцање, рекао бих. Одмах ми кроз главу прођу силне године проведене у једној приватној фирми где смо у маркетингу гинули да направимо привид савршеног промотивног наступа. Ентузијасти и будале, али са искуством.
Коначно испред себе препознајем велику камену капију и улазим у Пионирски град. Делује напуштено и заборављено,бар у односу на оно време када сам ту долазио као основац и касније као акцијаш. Павиљони су, иако нешто оронули, задржали чар оних одмаралишта за децу и омладину каквих је у доба старе Југославије било колико хоћеш, широм земље. Колико год излизано или привидно звучало, то братство и јединство је било есенција младалачког полета у Титово време. Сусрет и дружење мешовитих младих људи, скупљених око било какве креативне идеје, мора да произведе чист квалитет. На сву срећу политика је ту била умешана само на нивоу иницијатора, али са процесом стваралаштва није имала ништа, па смо били потпуно слободни да смишљамо разне керефеке и уживамо у заједничком животу и првим љубавима. Када се томе додају опште корисни јавни радови (пруга, ауто пут, брана, насип, пошумљавање, електрификација, археолошке ископине...) младост и расположење новог таласа, резултати су очаравајући. У спомен том дружењу посађено је овде доста дрвећа, са пратећим каменим плочама које још увек носе речи:
„Нека шум ових борова прича о другом сусрету „Братство јединство“ Основних школа „Браћа Рибар“ из Београда, Брежица, Загреба, Шемизовца, Скопја, Табановаца и Тузле. 2. јуна 1963. године, Београд“.
Дивно време.
Крећем даље шумском стазом коју памтим из тих дана, а везује ме за не баш пријатан догађај. Субота, кишно јутро у Београду, требало је да идемо у Пионирски град на локалну радну акцију, као тренинг за лето. У принципу, када је ружно време акција се отказује, али ово је било нешто између падавине и облачног. Кренем ја нешто касније да их тражим по Кошутњаку, нема никог живог. Доле испод стазе у шуми видим неког типа како стоји наслоњен уз дрво и капирам да вероватно шора. Одем до краја стазе, нема екипе, враћам се после пола сата, онај тип и даље стоји доле. Чудно, можда размишља о пролазности живота, како бисмо то волели да кажемо. Гледао сам га још неко време и решио да сиђем до њега, да видим је ли добро. Мало по мало сиђем и видим модро и надуто лице неког старијег човека који се обесио јарко црвеном сајлом о дрво и испружио ноге напред да се намерно угуши. Не мрда, видим мртав тотално. Језива сцена. Сад ја, глупи клинац од 16 лета отрчим до Управе и кажем шта сам видео, а ови не верују. Једва су пристали да их одведем тамо и покажем на лицу места. Нико није смео да сиђе до тела, јок, брате слатки, као да ће змај огњени да их прождере. Тек на моје силно наговарање усудише се да приђу на 20-ак метара и све вичу: „У реду је, видимо“. Хиљаду и осамсто шездесет три питања су ми поставили, онда рекли да чекам док не дође милиција, па онда још трипут толико истих питања од пандура. После неколико сати целог замешатељства, инспектор ме је пустио кући и рекао да су нашли код њега опроштајно писмо и да је сам решио да прекрати свој живот. Тако ружна одлука за овако дивно место. А можда је баш хтео да умре у лепоти, кад већ није могао тако да живи.
Одавде настављам скоро пустом стазом која вијуга међу падинама и високим стаблима, уз цвркут птица и мирис шуме, згодном за шетњу и вожење бицикла. Знам да одавде треба да хватам неки пут који се спушта до Раковице, у жаргону назван „Камел трофи“, зато што ту напаљени момци вежбају ризични слалом са својим љутим машинама (претежно Југићима). Сиђем тачно где сам хтео, плус-минус пар километара и станем на пругу. Боже мили, како волим овај туцаник између колосека, ове дрвене прагове натопљене мазутом и дугачке металне траке којом се крећу возови. Заволео сам их на мојој првој радној акцији, Шамац-Сарајево 1978. када сам као клинац од 14 година наговарао ћалета да ме пусти или ћу да цркнем. Нисам ни слутио колико се акцијашки живот увуче под кожу и остане трајно, као нека младачка тетоважа. До тада нисам имао појма да се туцаник истоварује вилама, да једна шина има 1200 кила и носи је 20 јаких мушкараца специјалним кљештима (мени нису дали), праг је тежак 150 кила и носе га четворица (ово сам могао), тунел се пробија минирањем, вода разноси у канистерима од 20 литара... Свако јутро сам се будио у 4, згрчених прстију и сломљеног тела, а кући сам се вратио држећи фармерке рукама да не спадну. За месец дана сам смршао 8 килограма и порастао неки центиметар, па друштво из блока није могло да ме препозна.
Од овог момента па до краја шетње ходао сам пругом гледајући лепе призоре около, Бели двор на врху Топчидерског брда, мале кућице поред пруге где су некада живели железнички радници, побацане конзерве и флаше дуж колосека и хиљаде зарђалих металних шрафова, опруга, плочица и делова бачених после оправке и редовног одржавања. Увек сам се чудио како људи могу да погину од воза када је он толико бучан да мора да се примети. У том размишљању чујем лагано пуцкање шина и тихи звук као када се оштре ножеви па сечива клизе лагано једно низ друго. И као у оној причи: „Нешто шушка позади, окренем се ја, кад оно воз“, заиста је тако и било. У градском окружењу када се приближава станици, воз мора да се креће споро и онда је прилично тих, а ту је и бука са оближње прометне улице. Нисам чак чуо ни оно карактеристично: „тк-тк, тк-тк“, како ја волим да кажем, него сам се окренуо више информативно и видео воз на неких 20-ак метара од мене, додуше ишао је суседним колосеком. Увек се у оваквим ситуацијама штрецнем и сетим да не би ваљало да ме нешто покупи, морао бих да им платим дебелу одштету за уништено возило и претрпљени страх мајстора. Све време пруга иде уз стрме обронке Кошутњака по којима сам до малопре ходао, а сада се уствари враћам уназад према Хиподрому. Тачно испод Белог двора постоји велика зараван где је депо старих вагона, наређаних у дугачке низове боје рђе. Волим ја и њих, не би било згорег да направим неку фотографију и у тој гомили, па ти се ђипим на степенице најближег вагона из композиције. Стоје тако мртви, зарасли у зелени коров, зјапе унутрашњости пуне пластичних флаша, којекаквог отпада и новина, што говори о посетиоцима и бескућницима. Графита има само са уличне стране, то сам приметио у целом граду: површине које нико не види нису интересантне овим урбаним уметницима, егзибиционистима. У једном моменту ме мало прошла језа, признајем. Непрегледне колоне напуштеног возног парка, дубока травуљина између, ко зна чега ту све има, мош комотно очекивати наркомане, патуљке и једнороге, но проблемо. „Једном се живи“ тешим самог себе док већ грабим ручке следећег вагона и мигољим своје дебело тело између уских ограда, као да су прављене само за витке Масаи ратнике. Носталгичне плочице са натписом „Југословенске железнице“, загонетни бројеви и шифре исписани на боковима и заденути папирни налози за оправку једини су знакови људске присутности на ових неколико хектара, где су својевремено снимани „Отписани“. Сунце немилице сагорева своје калорије, а увек је онако округло и буцмасто, па како то може? Ја се бре, сатирем од дијета и глупих савета и све сам већи и већи (можда ћу ипак једнога дана да се претворим у белог патуљка).
Све је било тихо и романтично до момента када сам почео да назирем неке лепе кућице и дворишта кроз отворене вагоне. Е тада је псећа армија почела да лаје и кидише на странца који узгред личи на тако добар залогај. Никада нисам имао проблема са куцама, не дирам их, не дирају ме. Мало лајања није никог убило, а то њима даје осећај да су прави заштитници куће, још из времена пећинских људи. И док су ме чувари меркали (дал бут, дал плећку), питам неке добре људе може ли се проћи између кућа. Упутство ме је довело тачно до ресторана „Кошута“, познатог по пријатном амбијенту и доброј храни. Обиђем јагње које се монотоно окреће на ражњу и цврчи изнад жара и сетим се више пута донетог закључка да је боље испод сача него са ражња. Мислим, не бих ни ово одбио, али само нека уђе у записник. Опијен етеричним уљима домаће кухиње пролазима даље кроз „Чаробну кућицу“, место направљено за игру дечице чији родитељи одају почаст препуном пушећем тањиру и глабају неки запоњак. После успешног маневра избегавања још једне тихе композиције (искуство је чудо), долазим до бисера ове шетње, мале железничке станице Топчидер, за коју ме вежу успомене из дана када сам служио Војску. На путовању из Суботице до полигона за бојево гађање Пасуљарске ливаде, превозећи возила са ракетама, направили смо паузу баш на овој станици. Мој капетан батерије Мирица Азиз, мало припит, наговарао ме је цео сат да зовем оца са телефонске говорнице која данас више и не постоји. План је био следећи: ја зовем Светозара, овај сав срећан дотрчава да види сина војника бар на кратко, а капетан почиње да наговара мог оца да наговори мене да не користим скраћење од три месеца, него да останем у Армији, ваљало би му. Није јадан знао да се намерачио на тутумрака који није одобравао посете родбине. И без обзира на сво то гушање са Мирицом, осећај да сам у своме граду, на своме терену, био је непобедив. Двадесет метара даље је аутобуска станица (3а, вози до главне железничке станице) и стара продавница где сам купио две флашице хладне воде Књаз Милош, вратио се на железничку Топчидер, умио се на парковској чесми и сео на клупу у хладу станице. Поглед је био скроман, али довољан: пуно шина, саксије са цвећем окачене високо, и кућице преко пута пруге. Док сам дубоким гутљајима отпијао ледену благу киселу са укусом лимуна, управо је пристајао један воз у станицу. Минут пре тога униформисани отправник возова (један нервозни проћелави човечуљак) је изашао напоље из дебеле хладовине своје станице, ставио шапку и мирно, готово војнички поздравио машиновођу у локомотиви. Поглед лево и десно, нема никога за улазак, затим кратак и резак звук пиштаљке и махање сигналном палицом означили су одобрење да воз настави пут. Воз тромо креће уз писак, отпремник лењо скида шапку и улази у своје службено станиште, где наставља са псовкама код којих је прекинут. „Е, јебеш му матер, не да ми се да седнем ко човек, па то ти је...“, алудирајући на воз и неког комшију коме је пре десетак минута морао из кола да доноси исправљач. „Па да му је... кеву, сад је нашо да се ку... за коју пи... мате...., ко да није могло касније, је.. га отац усрани...“ и тако до окретања плоче. Иначе је узоран отац и сасвим пристојан човек, него га врућина направила на лудака. Ништа од побројаног ме није спречило да густирам онај водени нектар, добрано одморим ноге и после пола сата отетурам до станице. Бус као да је чекао иза угла, покупио ме је скоро без заустављања и одвезао до главна железничке станице.
Иако је ово био званично завршетак моје шетње, пошао сам пешке преко старог моста којим иду трамваји, са намером да сликам оно гробље бродова у залеђу аутобуске станице. Када сам спазио степенице које силазе на пристаниште, схватио сам да је још боље фотографисати све изблиза, па ти се спустим на шеталиште. Дивних детаља ту човек може да се нагледа, а радост је била још већа када ме је на крају, испод Бранковог моста дочекао један од најлепших архитектонских детаља у граду, масивни камени потпорни зид. То је један од првих призора које сам сликао када сам купио први дигитални апарат на дан првог Карневала бродова. Много првих места, мора да то нешто значи.
Корачајући преко моста и гледајући широку плаво-зелену Саву како се улива у сиви и блатњави Дунав, схватам да је опаска „на лепом плавом Дунаву“ само одјек са Црне планине где он извире и вероватно је плав у првих пет километара. А шта ћемо са преосталих 2845?
 |
| Вагон шетња |