Не личи на мене да двапут заредом одем изненада у шетњу, а да пре тога нисам чак ни проверио какво је време напољу. Ето, човек се мења док је жив. Већина мојих пријатеља живи потпуно спонтано (могло би се рећи и стихијски), кажу да не желе да се оптерећују разним глупостима, доста им је тога у свакодневној рутини. А можда су други мало и лењи, па им је лакше да глуме боемску лежерност и опуштенцију, која им касније (углавном) покида живце када нешто пође како не треба. Не знам, мени баш прија да се договарам, организујем и планирам, ваљда је то део моје устројене личности. Она друга половина зато и тражи неку креативност, па бежим у цртање, шетање, писање, кување или фотографисање.
Право је чудо како сам био присебан то јутро и узео 200 динара, иначе паре ретко имам у џепу. Нешто и не видим шта ће ми. И то што мислиш да си купио и учинио се срећним на моменат, само те баца у потрошачку грозницу да заборавиш на нешто битно. Углавном, овог пута ми је добро дошла кинта. Кренем ти пешке, па на бус и испланирам да одем до краја Бањице, а одатле смо Зојка и ја кренули на оно пешачење до Прњавора. Тамо ћу негде да нахватам превоз до Авале, па у обилазак наше драге планине. Греота како је близу, а колико је мало посећујемо, стварно. Труцкам се у бусу и присећам синоћне рулет авантуре, па се сам себи смејем, гледајући кроз прозор како равна плоча Новог Београда лагано тоне у реку, а потом израња на другој страни усталасана, као да се набрала од влаге. „Ето ме на Дедиње“ што би рекао један мој познаник, умало да свратим на бивши посао. Линија 94 иде из блокова, па поред музеја „25.мај“, преко Бањице таљига према Миљаковцу, Бог те пита где завршава. Ја сиђох код ВМА, претрчах у тролу и онда до краја. Ту одмах стаје гомила аутобуса и сви са бројем 400 и нешто возе право на Авалу. Е сад, знаш ли где ћеш, мрчо, то су већ финесе: неки иде у Зуце, неки у Шупљу стену, има за Бели поток и Трешњу, свашта нешто. „Карту читај, сељака питај“ каже стара војничка изрека, па, не буди лењ, упитах неке добре људе за савет. Углавном, имао сам поприлично среће пропустивши неки 405, кажу ови да су пре неки дан увели нову линију која иде право до врха, број 400, а може и 408, тај вози до подножја, па ко воли да пешачи доста, изволи бато.
Брк ми се опет смеши, јер кроз стакло аутобуса 400 гледам како велике градске кућерине лагано постају све мање приградске кућице и радње око којих зује неки човечуљци, без журбе и вратолома. Увек помислим како никада не бих волео да имам кућу на путу, шта је ту лепо? Мислим, дивно је кад гвирнеш са стране и видиш неко двориште у позадини, па неке саксије са зеленилом, тује, шимшир, љуљашке и дечицу, али некако, џаба све то када ти овде стално тутње камиони и запрашују те издувом својих немилосрдних ауспуха, дан и ноћ. Чини ми се, бољи је мој блок, не бих се за ово мењао, јок вала. Чим се мало макнеш од града и куће се размакну, па повремено пукне поглед у даљину , е онда видиш и лепе ливаде и баштице мало подаље од џаде, па кућице на брду, понеку процветалу воћку, интересантну ограду или терасу и опет се смешкаш.
Пролазим спомен парк у Јајинцима и увек се сетим оног дивног излета који смо уприличили пре коју годину и провели се божанствено, ваљајући се по цео дан у сочној и густој пролећној трави пуној маслачака, белих рада и детелине и у хладу ораха. Плаше нас како сваки трећи крпељ носи заразу, како те вребају са својим зубима и одгризају стопала и главе скачући из траве, крошњи дрвећа и воде (то су оне варијанте амфибије), како одмах треба да се јавимо лекару, јер ће они да нам укажу стручну помоћ и те глупости. Будалаштина најобичнија, као и већина идиотских савета које нам деле преко медија, само да нас затупљују и чине зависним од производа који нас тобоже штите од свега (треба да погледате цртани филм „Wall-e“, симпатичну причу о роботу чистачу на загађеној Земљи и преосталим људима који лутају свемиром у тражењу новог дома). Никада нисмо фасовали крпеља за све ове године, а ми спадамо у најризичнију групу излетника: боравимо често у природи, шуми, ваљамо се лагано обучени и спавамо по ливадама, па ништа. Не кажем, треба бити опрезан и направити контролу по повратку кући (што увек и радимо), али правити од тога масовну параноју, ма дај...
Убрзо аутобус граби и дахће по падинама Авале, а до мене кроз мали прозор допире поветарац и доноси мирис шуме. Очи халапљиво напајам зеленом бојом нијансе „отровна бр.12“ и дубоко удишем видно свежији и чистији ваздух. Дан је на крају испао диван, ведар и топао, без нарочитог ветра, прави излетнички. Мало пре врха има једна станица код споменика руским пилотима и то треба видети, поглед је фантастичан. И напокон, ту сам!
Окретница буса је на огромном кружном паркингу испод хотела Авала, а од мајстора сам сазнао да је други крај линије на Трошарини. Аутобус креће сваких 40 минута, а знајући један тачан термин (11:00), лако се израчуна пре или после, када вама одговара. Размилеше се људи свуда по планини, а веома је једноставно за сналажење. Од овог централног паркиралишта креће велика кружна пешачка стаза, која уствари иде око Споменика Незнаном јунаку. На почетку је Хотел Авала са лепом баштом где може да се попије кафица или нешто клопа, мада и около имате и роштиљ мајсторе, освежење, сувенире, спортске реквизите, кувани кукуруз... Одатле креће и дугачка алеја са степеницама и одмориштима које воде све до споменика на самом врху, а тај велики плато је прича за себе. Иначе је пут до Авале лепо замишљен као једносмерни, па кад кренете кући само продужите даље путем који ће вас лагано спустити до подножја планине, без сусретања других аутомобила и прављења гужве. Има ту и неколико знаменитости које можете обићи, а све су обележене на табли са путоказима.
Прво најважније: пењем се према маузолеју великим и удобним степеницама, све време гледајући га у даљини, па онда све ближе и ближе. Морам да скинем капу ономе који је пројектовао ово степениште, јер се човек до горе уопште не умори, а до врха има, богами, много да се пење. То је она паметна мера између сувише стрмих и благих нагиба која вам омогућава да се уствари одмарате док се пењете. Што због трајања, потреса или слегања, тек приметно је на неким местима како понеки камени блок нарушава замишљену раван, али то му баш и даје утисак патине. Па, што увек ми да „поправљамо природу“, нека поправи и она нас понекад. Успут, наравно, фотографишем све интересантне детаље, зеленило, споменик, па и не приметим да сам се попео. Са леве стране је густа и висока четинарска шума чије гране се спуштају на масивну камену ограду платоа, право је сиви гранитни масив споменика (са још доста степеника), а десно је доста ређа шума кроз коју вам поглед цури на предивне падине Шумадије и села у даљини. Ту по огради увек седе људи, неко ужива у погледу на маузолеј или хоризонт, неко се љуби, сунча, одмара, пије воду, слика, игра са децом или преводи странцима и упире прстом горе.
Самом споменику се прилази са северо-западне стране, а он је направљен по узору на антички храм: на улазу има четири каријатиде и на супротној страни још четири, обучене у народне ношње република и покрајина старе Југославије. На залеђини су видна оштећења од последњег бомбардовања, којима је успешан циљ био авалски торањ. Цркните Американци, угушићете се у сопственој надмености и појешћете сами себе, а наш Торањ је поново на ногама. Тако се надам да ћемо једнога дана и ми опет стати на ноге као поносан и добар народ какав смо некада били. Унутра осим тешке бронзане ограде и спомен плоче у поду, са крстом и натписом 1912-1918, нема више ничега. Некада је била табла са објашњењем и књига утисака, сада је нисам видео. Све је крајње једноставно замислио и обликовао Иван Мештровић, мајстор монументалне скулптуре. Тек сад ми пада на памет како сам, сасвим случајно, јуче за шетњу одабрао Калемегдан где стоји његов Победник и данас Авалу са Спомеником Незнаном јунаку. Са једног краја града на други, омеђен чуварима.
Одајем пошту старим ратницима и лагано обилазим око саме капеле, где је могуће проћи, али није баш предвиђено. Па шта ћу кад је одатле најлепши поглед који пуца према југу. Силазећи по супротној страни видим само стопала неког момка и девојке, лево и десно, који се безбрижно одмарају и сунчају. Још неколико људи испружених на трави сам затекао како уживају у потпуном спокоју испуњеном цвркутом птица, топлим сунчевим зрацима и мирисом планинске шуме. Обилазим кружну пешачку стазу пуну цвећа и зеленила, а на другом крају се освежавам водом са чесме. Опет сам на почетку и намера ми је да мало процуњам старим хотелом, а онда полако сиђем пешке до подножја. Пријатно је ту у башти ресторана, некако шушнуто између стубова са декоративним византијским капителима и масивне камене ограде која гледа на паркинг испод. Велика силуета торња и дизалице наткриљује цео овај призор и то је мој правац. Силазим мало путем, мало кроз шуму, јер до следећег платоа стотињак метара испод, кроз дрвеће се назире врева народа, музика и забава. Како се спуштам, постаје доминантан мирис ћевапа, а певање птица су заменили популарни хитови који се чују са малих радио пријемника, тезги брзе хране и забавног парка. Велики број породица и осведочених мајстора роштиља, овде посејано по шуми ужива у комбинацији дима, добре капљице музике и природе. Иако звучи невероватно, видео сам да се окреће и неколико прасића који су вероватно трчећи по Авали сломили ногу, па су добри Срби решили да покажу своју традиционалну племенитост. На крају ове веселе заравни диже се нови торањ, потпуно исти као претходник и подигнут на истом месту. За ове неимаре нема празника, јер се ударнички труде да га заврше пре рока. За сада је завршено око две трећине, само напред мајстори!
Добро је знати да од врха Авале према подножју иду бројне пешачке стазе, направљене углавном табанањем планинара и локалног становништва које је покушавало да скрати кривудави пут до горе. У принципу не можете да залутате никако, само идете низбрдо. Упутио сам се, нормално, шумским стазама да још неко време уживам у нетакнутом миру природе, фотографишући ретке биљне врсте и игру светла и сенке у шуми. Стаза иде право надоле, а асфалтни пут кривуда, тако да сам га неколико пута пресецао и неочекивано брзо сишао до првих кућа Белог потока. Видео сам неколико лепих примерака архитектуре надахнуте народним стваралаштвом, са великом стрехом, доксатом и каменим подзидама, куће у којима бих лако могао да замислим и себе једног дана. Питао сам неког човека за сваки случај где сам, иако ми је то било јасно и док сам бирао уличице и убрзо изашао на главни пут ка Београду. Решен да седнем на први аутобус који иде овуда, јер не волим пешачење по прометној магистрали пуној прашине и лудака, тражећи станицу дођем до кафане „Кумбара“. Увек се сетим старог филма „Песма са Кумбаре“ са Северином Бјелићем у насловној улози, из раних 50-их година, местом одакле је кренуо напад за ослобађање Београда у Првом српском устанку 1804. Никада себе не наградим за успех, али сетим се оних 200 динара у џепу и решим да овог пута направим изузетак.
Главни улаз је био затворен, па сам прошао са бочне стране ресторана и натрапао на велику бронзану паприку, споменик дигнут у њену част, са шеретским натписом: „У Београд к'о у Лесковац“. Сликао, наравно. Иза објекта одједном пуца поглед на пространу башту и огроман трем, оивичене обиљем зеленила и суседних кућа и дворишта. Иако гостију није било превише, свега неколико породица на недељном ручку, приметно је било мување ужурбаног особља које се између бројних столова кретало спретно попут клизача на леду, уз типично држање једне руке на леђима. „Може само кафа?“ „Наравно, господине, само изволите“. „Где могу да седнем?“ „Где год вам се свиђа“, гласио је кратки и куртоазни дијалог између мене и конобара. Осетивши се у том моменту као Карађорђе на шанчевима, очима бирам стратешки положај на уздигнутој тераси, одакле се пружа најбољи преглед терена. У међувремену сам од љубазног шефа сазнао да сам дошао у право време, док је још опуштено, а поподне следи свадба. У том моменту дефилује екипа музичара са својим инструментима, озвучењем и певаљком, наравно. Појави се однекуд и једна расна менаџерка, слаткоречиво заводећи старојка који је био задужен за организацију прославе, баш ту иза мојих леђа, тако да сам (потпуно случајно) сазнао и неке пикантне детаље у родбинској хијерархији, које из пристојности ипак не бих помињао овде. Зато су нам у војсци стално и трубили: „Непријатељ увек слуша“, никад не знаш ко може да чује. Дупла домаћа кафа са богатом пеном на врху, кашичица и три кесице шећера са знаком кафане стигли су док сам уживао у овом дивном амбијенту, далеко од бучне улице и сликао сплет дрвених кровних греда. Мислим да 120 динара за овакав третман живаца стварно није ништа, тим пре што сам открио једно лепо место за породични ручак и одмор од градске вреве. Треба ли помињати да је кафа била издашна и одлична?
Кесице шећера сам узео за успомену као што то доликује овако пријатном моменту, столицу вратио на место и узео фото апарат. Још један дубок уздах, поглед на башту и... живот је стварно леп.
Право је чудо како сам био присебан то јутро и узео 200 динара, иначе паре ретко имам у џепу. Нешто и не видим шта ће ми. И то што мислиш да си купио и учинио се срећним на моменат, само те баца у потрошачку грозницу да заборавиш на нешто битно. Углавном, овог пута ми је добро дошла кинта. Кренем ти пешке, па на бус и испланирам да одем до краја Бањице, а одатле смо Зојка и ја кренули на оно пешачење до Прњавора. Тамо ћу негде да нахватам превоз до Авале, па у обилазак наше драге планине. Греота како је близу, а колико је мало посећујемо, стварно. Труцкам се у бусу и присећам синоћне рулет авантуре, па се сам себи смејем, гледајући кроз прозор како равна плоча Новог Београда лагано тоне у реку, а потом израња на другој страни усталасана, као да се набрала од влаге. „Ето ме на Дедиње“ што би рекао један мој познаник, умало да свратим на бивши посао. Линија 94 иде из блокова, па поред музеја „25.мај“, преко Бањице таљига према Миљаковцу, Бог те пита где завршава. Ја сиђох код ВМА, претрчах у тролу и онда до краја. Ту одмах стаје гомила аутобуса и сви са бројем 400 и нешто возе право на Авалу. Е сад, знаш ли где ћеш, мрчо, то су већ финесе: неки иде у Зуце, неки у Шупљу стену, има за Бели поток и Трешњу, свашта нешто. „Карту читај, сељака питај“ каже стара војничка изрека, па, не буди лењ, упитах неке добре људе за савет. Углавном, имао сам поприлично среће пропустивши неки 405, кажу ови да су пре неки дан увели нову линију која иде право до врха, број 400, а може и 408, тај вози до подножја, па ко воли да пешачи доста, изволи бато.
Брк ми се опет смеши, јер кроз стакло аутобуса 400 гледам како велике градске кућерине лагано постају све мање приградске кућице и радње око којих зује неки човечуљци, без журбе и вратолома. Увек помислим како никада не бих волео да имам кућу на путу, шта је ту лепо? Мислим, дивно је кад гвирнеш са стране и видиш неко двориште у позадини, па неке саксије са зеленилом, тује, шимшир, љуљашке и дечицу, али некако, џаба све то када ти овде стално тутње камиони и запрашују те издувом својих немилосрдних ауспуха, дан и ноћ. Чини ми се, бољи је мој блок, не бих се за ово мењао, јок вала. Чим се мало макнеш од града и куће се размакну, па повремено пукне поглед у даљину , е онда видиш и лепе ливаде и баштице мало подаље од џаде, па кућице на брду, понеку процветалу воћку, интересантну ограду или терасу и опет се смешкаш.
Пролазим спомен парк у Јајинцима и увек се сетим оног дивног излета који смо уприличили пре коју годину и провели се божанствено, ваљајући се по цео дан у сочној и густој пролећној трави пуној маслачака, белих рада и детелине и у хладу ораха. Плаше нас како сваки трећи крпељ носи заразу, како те вребају са својим зубима и одгризају стопала и главе скачући из траве, крошњи дрвећа и воде (то су оне варијанте амфибије), како одмах треба да се јавимо лекару, јер ће они да нам укажу стручну помоћ и те глупости. Будалаштина најобичнија, као и већина идиотских савета које нам деле преко медија, само да нас затупљују и чине зависним од производа који нас тобоже штите од свега (треба да погледате цртани филм „Wall-e“, симпатичну причу о роботу чистачу на загађеној Земљи и преосталим људима који лутају свемиром у тражењу новог дома). Никада нисмо фасовали крпеља за све ове године, а ми спадамо у најризичнију групу излетника: боравимо често у природи, шуми, ваљамо се лагано обучени и спавамо по ливадама, па ништа. Не кажем, треба бити опрезан и направити контролу по повратку кући (што увек и радимо), али правити од тога масовну параноју, ма дај...
Убрзо аутобус граби и дахће по падинама Авале, а до мене кроз мали прозор допире поветарац и доноси мирис шуме. Очи халапљиво напајам зеленом бојом нијансе „отровна бр.12“ и дубоко удишем видно свежији и чистији ваздух. Дан је на крају испао диван, ведар и топао, без нарочитог ветра, прави излетнички. Мало пре врха има једна станица код споменика руским пилотима и то треба видети, поглед је фантастичан. И напокон, ту сам!
Окретница буса је на огромном кружном паркингу испод хотела Авала, а од мајстора сам сазнао да је други крај линије на Трошарини. Аутобус креће сваких 40 минута, а знајући један тачан термин (11:00), лако се израчуна пре или после, када вама одговара. Размилеше се људи свуда по планини, а веома је једноставно за сналажење. Од овог централног паркиралишта креће велика кружна пешачка стаза, која уствари иде око Споменика Незнаном јунаку. На почетку је Хотел Авала са лепом баштом где може да се попије кафица или нешто клопа, мада и около имате и роштиљ мајсторе, освежење, сувенире, спортске реквизите, кувани кукуруз... Одатле креће и дугачка алеја са степеницама и одмориштима које воде све до споменика на самом врху, а тај велики плато је прича за себе. Иначе је пут до Авале лепо замишљен као једносмерни, па кад кренете кући само продужите даље путем који ће вас лагано спустити до подножја планине, без сусретања других аутомобила и прављења гужве. Има ту и неколико знаменитости које можете обићи, а све су обележене на табли са путоказима.
Прво најважније: пењем се према маузолеју великим и удобним степеницама, све време гледајући га у даљини, па онда све ближе и ближе. Морам да скинем капу ономе који је пројектовао ово степениште, јер се човек до горе уопште не умори, а до врха има, богами, много да се пење. То је она паметна мера између сувише стрмих и благих нагиба која вам омогућава да се уствари одмарате док се пењете. Што због трајања, потреса или слегања, тек приметно је на неким местима како понеки камени блок нарушава замишљену раван, али то му баш и даје утисак патине. Па, што увек ми да „поправљамо природу“, нека поправи и она нас понекад. Успут, наравно, фотографишем све интересантне детаље, зеленило, споменик, па и не приметим да сам се попео. Са леве стране је густа и висока четинарска шума чије гране се спуштају на масивну камену ограду платоа, право је сиви гранитни масив споменика (са још доста степеника), а десно је доста ређа шума кроз коју вам поглед цури на предивне падине Шумадије и села у даљини. Ту по огради увек седе људи, неко ужива у погледу на маузолеј или хоризонт, неко се љуби, сунча, одмара, пије воду, слика, игра са децом или преводи странцима и упире прстом горе.
Самом споменику се прилази са северо-западне стране, а он је направљен по узору на антички храм: на улазу има четири каријатиде и на супротној страни још четири, обучене у народне ношње република и покрајина старе Југославије. На залеђини су видна оштећења од последњег бомбардовања, којима је успешан циљ био авалски торањ. Цркните Американци, угушићете се у сопственој надмености и појешћете сами себе, а наш Торањ је поново на ногама. Тако се надам да ћемо једнога дана и ми опет стати на ноге као поносан и добар народ какав смо некада били. Унутра осим тешке бронзане ограде и спомен плоче у поду, са крстом и натписом 1912-1918, нема више ничега. Некада је била табла са објашњењем и књига утисака, сада је нисам видео. Све је крајње једноставно замислио и обликовао Иван Мештровић, мајстор монументалне скулптуре. Тек сад ми пада на памет како сам, сасвим случајно, јуче за шетњу одабрао Калемегдан где стоји његов Победник и данас Авалу са Спомеником Незнаном јунаку. Са једног краја града на други, омеђен чуварима.
Одајем пошту старим ратницима и лагано обилазим око саме капеле, где је могуће проћи, али није баш предвиђено. Па шта ћу кад је одатле најлепши поглед који пуца према југу. Силазећи по супротној страни видим само стопала неког момка и девојке, лево и десно, који се безбрижно одмарају и сунчају. Још неколико људи испружених на трави сам затекао како уживају у потпуном спокоју испуњеном цвркутом птица, топлим сунчевим зрацима и мирисом планинске шуме. Обилазим кружну пешачку стазу пуну цвећа и зеленила, а на другом крају се освежавам водом са чесме. Опет сам на почетку и намера ми је да мало процуњам старим хотелом, а онда полако сиђем пешке до подножја. Пријатно је ту у башти ресторана, некако шушнуто између стубова са декоративним византијским капителима и масивне камене ограде која гледа на паркинг испод. Велика силуета торња и дизалице наткриљује цео овај призор и то је мој правац. Силазим мало путем, мало кроз шуму, јер до следећег платоа стотињак метара испод, кроз дрвеће се назире врева народа, музика и забава. Како се спуштам, постаје доминантан мирис ћевапа, а певање птица су заменили популарни хитови који се чују са малих радио пријемника, тезги брзе хране и забавног парка. Велики број породица и осведочених мајстора роштиља, овде посејано по шуми ужива у комбинацији дима, добре капљице музике и природе. Иако звучи невероватно, видео сам да се окреће и неколико прасића који су вероватно трчећи по Авали сломили ногу, па су добри Срби решили да покажу своју традиционалну племенитост. На крају ове веселе заравни диже се нови торањ, потпуно исти као претходник и подигнут на истом месту. За ове неимаре нема празника, јер се ударнички труде да га заврше пре рока. За сада је завршено око две трећине, само напред мајстори!
Добро је знати да од врха Авале према подножју иду бројне пешачке стазе, направљене углавном табанањем планинара и локалног становништва које је покушавало да скрати кривудави пут до горе. У принципу не можете да залутате никако, само идете низбрдо. Упутио сам се, нормално, шумским стазама да још неко време уживам у нетакнутом миру природе, фотографишући ретке биљне врсте и игру светла и сенке у шуми. Стаза иде право надоле, а асфалтни пут кривуда, тако да сам га неколико пута пресецао и неочекивано брзо сишао до првих кућа Белог потока. Видео сам неколико лепих примерака архитектуре надахнуте народним стваралаштвом, са великом стрехом, доксатом и каменим подзидама, куће у којима бих лако могао да замислим и себе једног дана. Питао сам неког човека за сваки случај где сам, иако ми је то било јасно и док сам бирао уличице и убрзо изашао на главни пут ка Београду. Решен да седнем на први аутобус који иде овуда, јер не волим пешачење по прометној магистрали пуној прашине и лудака, тражећи станицу дођем до кафане „Кумбара“. Увек се сетим старог филма „Песма са Кумбаре“ са Северином Бјелићем у насловној улози, из раних 50-их година, местом одакле је кренуо напад за ослобађање Београда у Првом српском устанку 1804. Никада себе не наградим за успех, али сетим се оних 200 динара у џепу и решим да овог пута направим изузетак.
Главни улаз је био затворен, па сам прошао са бочне стране ресторана и натрапао на велику бронзану паприку, споменик дигнут у њену част, са шеретским натписом: „У Београд к'о у Лесковац“. Сликао, наравно. Иза објекта одједном пуца поглед на пространу башту и огроман трем, оивичене обиљем зеленила и суседних кућа и дворишта. Иако гостију није било превише, свега неколико породица на недељном ручку, приметно је било мување ужурбаног особља које се између бројних столова кретало спретно попут клизача на леду, уз типично држање једне руке на леђима. „Може само кафа?“ „Наравно, господине, само изволите“. „Где могу да седнем?“ „Где год вам се свиђа“, гласио је кратки и куртоазни дијалог између мене и конобара. Осетивши се у том моменту као Карађорђе на шанчевима, очима бирам стратешки положај на уздигнутој тераси, одакле се пружа најбољи преглед терена. У међувремену сам од љубазног шефа сазнао да сам дошао у право време, док је још опуштено, а поподне следи свадба. У том моменту дефилује екипа музичара са својим инструментима, озвучењем и певаљком, наравно. Појави се однекуд и једна расна менаџерка, слаткоречиво заводећи старојка који је био задужен за организацију прославе, баш ту иза мојих леђа, тако да сам (потпуно случајно) сазнао и неке пикантне детаље у родбинској хијерархији, које из пристојности ипак не бих помињао овде. Зато су нам у војсци стално и трубили: „Непријатељ увек слуша“, никад не знаш ко може да чује. Дупла домаћа кафа са богатом пеном на врху, кашичица и три кесице шећера са знаком кафане стигли су док сам уживао у овом дивном амбијенту, далеко од бучне улице и сликао сплет дрвених кровних греда. Мислим да 120 динара за овакав третман живаца стварно није ништа, тим пре што сам открио једно лепо место за породични ручак и одмор од градске вреве. Треба ли помињати да је кафа била издашна и одлична?
Кесице шећера сам узео за успомену као што то доликује овако пријатном моменту, столицу вратио на место и узео фото апарат. Још један дубок уздах, поглед на башту и... живот је стварно леп.
 |
| Торањ шетња |