Моја Херцеговина

Мој отац је рођен у једном питомом херцеговачком сеоцету надомак Требиња и све до одласка у рат растао је на том камену где опстају само пелин, купина, граб и понека шарка или поскок. На сву срећу природа свему нађе одговарајући пар, не би ваљало да су на тој земљи живели неки зли и опаки људи, далеко било. Тако су моји Анђелићи блага, марљива и поштена чељад, пример здраве породичне слоге, увек окренути вредном раду, деци и кући. Тако је бар било док нису почели да се жене...

Упоредо са шумадијском сочном травом, обиљем и жустрином, у Херцеговини сам учио лекције како се расте у многољудној породици, како се све дели и поштују други, како човек не мора да има све што пожели да би био срећан. Сваки боравак у Врбну за мене је значио нове авантуре са братом Зораном у кршевитим брдима, лежање на сасушеној миришљавој трави, доношење воде са чатње, читање новина у хладу старих ораха и грицкање шаргарепе и парадајза под Чесмама. Дан је увек био кратак за све што смо наумили и легали смо у кревет зајапурени (одмах после Дневника и старо и младо) жељно чекајући јутро.

Богу хвала, увек сам умео да маштам, па тако и данас када хоћу да се присетим моје Херцеговине, не морам ни очи да затворим. Слике и мириси се само ређају у глави: ево мешкољим се у пространом и меканом кревету док кроз зелену завесу гледам грожђе и прве јутарње зраке, отварам ниска врата на дну степеница и пожелим доброј'тро (баба Анета ми увек одговори са „добра ти срећа“), у руци држим шољу беле кафе са сликом дечака и телета и дубоко удишем мирис свеже пржене кафе на старом шпорету, босоног трчим по падини кратке пожутеле траве из које разбарушено ту и тамо штрче праменови детелине, осећам мекану њушку и мирис снажних сапи нашег коња Дората док му дајем коцкице шећера, мирис петролеја из лампе помешан са мирисом на колутове сеченог и у рерни запеченог кромпира, огледам се у сјајном окну воде на дну бунара пре него што метална канта са ланцем дотакне површину, видим пчеле које у ниском лету лагано крстаре над биљем и омамљиво зује скупљајући најлепши мед на свету, пентрам се по дрвећу и берем јабуке, крцкам орахе, пљуцкам коштице кимице и прстима отварам сочне црвене смокве, лупам чекићем по великом пању у ђедовој радионици у доњем јањилу (горње је бабино, ту стоје залихе кртоле, лука, брашна и шећера), ваљам се по планини од сена ускладиштеног на тавану, скачем као коза по стрмим стенама од сивог кречњака прошараним смреком, маховином и тек понеким базенчићем са кишницом, ево ме управо сам се попео и стојим на врху камене Градине, вичем из свег гласа дозивајући мајке и сестре, дишем дубоко овај нектар од ваздуха и гледам далеко до зеленог Билећког језера и планина које се у тишини ређају иза њега, ноге ми бриде од шибања оштре високе траве у пољани кроз коју трчим, бућкам воду и пуним велико корито за стоку, тражим застрог са сољу који стоји сакривен ту, у суво зиданом каменом зиду, дрхтим замотан у велики пешкир после купања у леденој води Јазине, јежим се од хладноће киселог млека на мојим изгорелим дечачким леђима, седим на вечерњем сијелу и слушам беседе старог, препаметног и увек забавног Ђорђа, осећам укус бабиног хлеба печеног испод сача и замотаног у платнену врећу, сока од дрењина, Белиног младог шупљикавог сира који шкрипи под зубима и пршута који ђед стрпљиво сече и ставља на тањир, склапам очи замотан у мекано ћебе и очев загрљај и сањам све из почетка...