У шали често кеву назовем „кромпирова златица“, зато што је мученица рођена превремено током неког збега у пољима кромпира округа крагујевачког. Како је она легла први пут на ту њиву и удахнула мирис земље, багрема и босиљка, тако је и на мене пренела осећај да припадам српском роду. Иако сам рођен у удобности градске болнице у Крагујевцу, наслеђе се постарало да не заборавим фамилијарне црте са мајчине стране и вешто их преплетем са оним горштачким из Херцеговине. По нешто сам уз пут променио, нешто избегао (бар на кратко), али ипак је све ту: од кевине ведрине и љутине, нанине вештине за кување, ујакове склоности за пецање, дедине за добру капљицу, па све до Милентијеве подигнуте обрве кад ме неко наљути. На жалост, најстрожи сам према онима које највише волим, али зато и не треба да ме џарају.
Село сам увек осећао као природно окружење. Све те њиве, шљивари, проштаци из ограде, казани, амбари, тремови, прасићи, венци белог лука и црвене папричице, кокошке, узварено млеко, забрани, шаренице, кућни прагови и чорбасти пасуљ ушли су одавно у мене и направили оваквог Горана (мада, има још једна варијанта како ме је направио ћале чекићем).
Нина и ја смо се кућили и подизали децу у она ружна времена када није било ничега, живели смо скромно и од љубави. Иако кажу да љубав треба несебично делити, јер не може да се истроши, нисмо хтели да ризикујемо, чували смо је и давали највише у кругу наше мале породице. И то је било време када смо били најсрећнији. Деца не траже много, само родитељску руку загрљај и осмех, а у томе смо били прави богаташи. Сва наша путовања била су активна, никад се нисмо задовољавали само сунчањем или купањем, никада само удобност собе или ресторана није могла да замени нашу радозналост и жељу да видимо и обиђемо сваку знаменитост ове дивне Србије. Годинама су се само ређали и таложили најлепши утисци, ваљда за оне дане када то више нећемо моћи да имамо. Неко скупља паре, ми смо скупљали сећања.
Највише времена боравили смо у Прњавору где моји родитељи проводе топлији део године, сређујући стару породичну кућу Марковића и гајећи цвеће и поврће за себе. Човек би рекао да то брзо досади, али њима је много лепо, а нама кад одемо тамо још лепше. Поред свих угађања које баба и деда несебично приређују (од љуљашке и коша до мафиша и коха) волимо да прошетамо до Вагана (извора), манастира Грнчарица, Младенове чесме, Великог поља или суседног села Кијева. Крагујевац је велики град са обиљем садржаја, али језеро и музеј у Шумарицама, кућу Благојевића, као и Ћемалову посластичарницу волимо изнад свега. Исто тако смо обилазили знаменитости благог и питомог Златибора ишараног ливадама и четинарима: Сирогојно, Око, Водице, Љубиш, Гостиљски водопад, Стопића пећину, Стубло, Рибничко језеро, Торник, Јокино врело, Мушвете, Мокру Гору, Кремну, чак и Вишеград. Нисмо успели да дођемо до манастира Рача, зато што наш стари кец то не би поднео, пут је кажу, заиста вратоломан. Смештај је био у Краљевским конацима, чије име апсолутно одговара квалитету и комфору. Гоч је био право откриће, препун шуме, извора, лешника, купине и обележених стаза за шетњу и планинарење. Иако усамљен на врху, хотел Добре Воде је био лепо полазиште за места вредна пажње, разбацана свуда около ове малене планине: Цветна ливада, Студеница, Жича, Љубостиња, Каленић, Врњачка бања, Трстеник. Хотел је у лошем стању, али зато кухиња заслужује све похвале, најбоље домаће издање. Тара је права правцата дивља планина са тешким четинарским шумама и врлетним стенама. Изнајмили смо нову породичну кућу госпође Љубинке на Митровцу и нисмо пропустили да обиђемо Видиковац, Заовинска језера, Перућац, Предов Крст, хотел Оморику, кућу и гроб чувених Тарабића, а богами смо пронашли и нека наша омиљена места као што је усамљена медвеђа ливада. Видиковац је фантастично место са кога пуца поглед на Дрину и Републику Српску, доживљај који не треба заобићи. Златар је планина одмах после Златибора, ваљда се зато слично и зову. Боравили смо у апартману хотела Панорама и били одушевљени пансионом, нарочито рестораном и базеном. Бројна су излетишта која овде чекају, а ми смо обишли добар део: Милешеву, Пријепоље, Сопотницу и њене водопаде, кањон Увца, станиште белоглавог супа, етно села Штитково и Акмачићи, цркву Пустиња, Нову Варош, Радоињско и Златарско језеро и још доста лепих видиковаца. Остали смо дужни да видимо меандре реке Увац, али до тамо може само пешке, а нико није знао да нам објасни како. Предели су божанствени, махом шумски са понеком ливадом. Неготинска крајина је опет посебна прича, са својим сликовитим путем од Београда преко Пожаревца, па поред Дунава и тврђаве Градац, Лепенског вира и Сребрног језера. Неготин је мали и живописан, са духом старих варошица. Оближња места као што су Бадњево, плажа Кусјак, манастир и камене капије у Вратни, Рајачке пимнице (није грешка, зову их пимнице) обавезно ваља видети, нарочито ово последње. Имају дивна домаћа црна вина, хајдук Вељков споменик и барутану, Мокрањчеву кућу и сликовите стећке у порти старе цркве. У повратку преко Зајечара следи мотел Ртањ, Гамзиград и Грза.
И све то са малом децом, старим кршевима од кола, са мало пара и бескрајно много много љубави, смеха и слоге. Увек заједно.
Село сам увек осећао као природно окружење. Све те њиве, шљивари, проштаци из ограде, казани, амбари, тремови, прасићи, венци белог лука и црвене папричице, кокошке, узварено млеко, забрани, шаренице, кућни прагови и чорбасти пасуљ ушли су одавно у мене и направили оваквог Горана (мада, има још једна варијанта како ме је направио ћале чекићем).
Нина и ја смо се кућили и подизали децу у она ружна времена када није било ничега, живели смо скромно и од љубави. Иако кажу да љубав треба несебично делити, јер не може да се истроши, нисмо хтели да ризикујемо, чували смо је и давали највише у кругу наше мале породице. И то је било време када смо били најсрећнији. Деца не траже много, само родитељску руку загрљај и осмех, а у томе смо били прави богаташи. Сва наша путовања била су активна, никад се нисмо задовољавали само сунчањем или купањем, никада само удобност собе или ресторана није могла да замени нашу радозналост и жељу да видимо и обиђемо сваку знаменитост ове дивне Србије. Годинама су се само ређали и таложили најлепши утисци, ваљда за оне дане када то више нећемо моћи да имамо. Неко скупља паре, ми смо скупљали сећања.
Највише времена боравили смо у Прњавору где моји родитељи проводе топлији део године, сређујући стару породичну кућу Марковића и гајећи цвеће и поврће за себе. Човек би рекао да то брзо досади, али њима је много лепо, а нама кад одемо тамо још лепше. Поред свих угађања које баба и деда несебично приређују (од љуљашке и коша до мафиша и коха) волимо да прошетамо до Вагана (извора), манастира Грнчарица, Младенове чесме, Великог поља или суседног села Кијева. Крагујевац је велики град са обиљем садржаја, али језеро и музеј у Шумарицама, кућу Благојевића, као и Ћемалову посластичарницу волимо изнад свега. Исто тако смо обилазили знаменитости благог и питомог Златибора ишараног ливадама и четинарима: Сирогојно, Око, Водице, Љубиш, Гостиљски водопад, Стопића пећину, Стубло, Рибничко језеро, Торник, Јокино врело, Мушвете, Мокру Гору, Кремну, чак и Вишеград. Нисмо успели да дођемо до манастира Рача, зато што наш стари кец то не би поднео, пут је кажу, заиста вратоломан. Смештај је био у Краљевским конацима, чије име апсолутно одговара квалитету и комфору. Гоч је био право откриће, препун шуме, извора, лешника, купине и обележених стаза за шетњу и планинарење. Иако усамљен на врху, хотел Добре Воде је био лепо полазиште за места вредна пажње, разбацана свуда около ове малене планине: Цветна ливада, Студеница, Жича, Љубостиња, Каленић, Врњачка бања, Трстеник. Хотел је у лошем стању, али зато кухиња заслужује све похвале, најбоље домаће издање. Тара је права правцата дивља планина са тешким четинарским шумама и врлетним стенама. Изнајмили смо нову породичну кућу госпође Љубинке на Митровцу и нисмо пропустили да обиђемо Видиковац, Заовинска језера, Перућац, Предов Крст, хотел Оморику, кућу и гроб чувених Тарабића, а богами смо пронашли и нека наша омиљена места као што је усамљена медвеђа ливада. Видиковац је фантастично место са кога пуца поглед на Дрину и Републику Српску, доживљај који не треба заобићи. Златар је планина одмах после Златибора, ваљда се зато слично и зову. Боравили смо у апартману хотела Панорама и били одушевљени пансионом, нарочито рестораном и базеном. Бројна су излетишта која овде чекају, а ми смо обишли добар део: Милешеву, Пријепоље, Сопотницу и њене водопаде, кањон Увца, станиште белоглавог супа, етно села Штитково и Акмачићи, цркву Пустиња, Нову Варош, Радоињско и Златарско језеро и још доста лепих видиковаца. Остали смо дужни да видимо меандре реке Увац, али до тамо може само пешке, а нико није знао да нам објасни како. Предели су божанствени, махом шумски са понеком ливадом. Неготинска крајина је опет посебна прича, са својим сликовитим путем од Београда преко Пожаревца, па поред Дунава и тврђаве Градац, Лепенског вира и Сребрног језера. Неготин је мали и живописан, са духом старих варошица. Оближња места као што су Бадњево, плажа Кусјак, манастир и камене капије у Вратни, Рајачке пимнице (није грешка, зову их пимнице) обавезно ваља видети, нарочито ово последње. Имају дивна домаћа црна вина, хајдук Вељков споменик и барутану, Мокрањчеву кућу и сликовите стећке у порти старе цркве. У повратку преко Зајечара следи мотел Ртањ, Гамзиград и Грза.
Србија је чудо.
И све то са малом децом, старим кршевима од кола, са мало пара и бескрајно много много љубави, смеха и слоге. Увек заједно.
 Моја Србија  Крагујевац  Предах Прњавор  Уранак |