Храстопис

Петак 26.јул 2019. Мајстор У рано јутро аутобус израња и понире у кривине личећи на великог тромог кита, жељног да се домогне јата риба које му упорно измичу пред чељустима. Што смо ближе одредишту он спорије иде - хоћемо ли икад стићи? После хладне и непроспаване ноћи на путу кроз херцеговачке планине, сваки трачак сунца делује као чашица ракије, кумулативно. Десетак километара пре мог силаска обично приђем мајстору да га подсетим. Лагано му прилазим, чучнем иза њега и у моменту када је требало да му пожелим добро јутро видим да човек спава. Глава мало спуштена, очи потпуно затворене, равномерно плитко дисање, нема дилеме. Ма, сигурно је на тренутак склопио уморне очи, тешим се не скидајући поглед с њега. Интересантно, аутобус нигде не скреће или врлуда већ савршено прати линију пута, док шоферске руке повремено коригују правац. Мајстори то зову „знам сваку кривину и затворених очију“. Али стварно, као Мишко. После 5-6 километара овакве вожње схватам да ћу кад-тад морати да

Још од раних студентских дана кроз наше друштво се провлачи чувена прича о буреку с трешњама. Дуго топло лето се развлачило као кишна глиста на плочнику, разбацујући нас наизменично по празним становима, мало код Богија, мало код мене, па код Денића и Жилета наравно. Гајба увек пуна веселог друштва, смеха и разоноде, само нам баци неку коску и ето нама весеља. Онда све у круг чекајући море. Скидали смо неке тапете код Денића цео дан, а ове као да су биле залепљене двокомпонентним индустријским лепком за авионе, не мош их скинути ни бренером. Лудило смешано од врућине, дима, смеха и суманутих бравура свакакве врсте, какве падају на памет само доконим гилиптерима на летњем распусту. Гуза и Дона штипале Мићкулу за дупе, а овај скакао док је висио на мердевинама, после Биљана правила за ручак поховане шницле, а Дена повадио последње остатке туршије, те нахранили стоку. Убијени од посла и врућине на крају смо предвече попадали по свему на шта је дупе могло да се спусти. Мисли се н

Знам само да, кад су у питању деца, гардероба и путовања, жене бацају све остало и немилице хрле ка свом циљу. Све друге ствари што постоје на овом свету сливају се једним огромним левком у буре са баналним достигнућима овог бедног човечанства и, што се жена тиче, комотно могу да се трајно запечате и закопају као временска капсула за неке следеће генерације. Толико ми је јасно. Али, видиш сад ово: кад на вагу ставе, рецимо, децу и путовања, шта изабрати? Већина мисли – глупости, као да се ту уопште поставља питање. Нема тог путовања које би могло да помрачи славу наших вољених потомака, љуби их мајка, дете је зеница нашег ока и сврха постојања сваког родитеља, жена ионако престаје да постоји оног момента чим сазна да је остала гравидна и одједном постаје Мајка... стварно сте глупи ви мушкарци, зашто уопште трошити речи на тако очигледне ствари? Мушкарци то не разумеју, они су само очеви, ако и толико, јер статистика код нас каже да свако треће дете није од свог званичног оца,

Клинац сам био, негде четврти-пети разред основне, када сам уз старију сестру редовно почео да слушам радио емисије. Седимо суботом на тераси, пијуцкамо лимунаду и слушамо. Нисмо имали појма да је Марко Јанковић један бркати човечуљак уморних очију, али смо препознавали његов шушкави глас пун сатире и спрдње на разне теме које су биле на тапету. Студио Б је почео са радом 1970. године и са поносом се дичио титулом независног радија. Тада. Увек оригинални, свежи, другачији. Уствари, неговали су модеран приступ стварима, што им је обезбеђивала неколицина фантастичних водитеља. Поменути брка и легенда савремене музике Слоба Коњовић више су боравили у Лондону (не мислим на дискотеку) него код куће, учили од најбољих и довлачили у Београд тоне плоча. За нас слушаоце корист од тога је била неизмерна, знајући да је тада било потребно најмање пола године да неки хит добаци до нас. Њихове емисије су ми увек изгледале као полице натрпане књигама: ред интересантне приче, па песма, опет мало