Гозба за сиротане

Знам само да, кад су у питању деца, гардероба и путовања, жене бацају све остало и немилице хрле ка свом циљу. Све друге ствари што постоје на овом свету сливају се једним огромним левком у буре са баналним достигнућима овог бедног човечанства и, што се жена тиче, комотно могу да се трајно запечате и закопају као временска капсула за неке следеће генерације. Толико ми је јасно.

Али, видиш сад ово: кад на вагу ставе, рецимо, децу и путовања, шта изабрати? Већина мисли – глупости, као да се ту уопште поставља питање. Нема тог путовања које би могло да помрачи славу наших вољених потомака, љуби их мајка, дете је зеница нашег ока и сврха постојања сваког родитеља, жена ионако престаје да постоји оног момента чим сазна да је остала гравидна и одједном постаје Мајка... стварно сте глупи ви мушкарци, зашто уопште трошити речи на тако очигледне ствари?

Мушкарци то не разумеју, они су само очеви, ако и толико, јер статистика код нас каже да свако треће дете није од свог званичног оца, него „комшијско“, љуби га мајка. Нема то везе, ја своје ћерке волим као да су моје, не треба ми ДНК анализа, па видим ваљда како имају моје уши, нема дилеме (мош мислити, баш се упадљиво распознајемо по ушима). Углавном, закључак је једногласан на обе стране: првих триста места на топ листи заузима дете, па онда дође остало, било којим редоследом. Добро, можда иду ципеле на 301. месту или она мала црна хаљина за вечерњи излазак, знаш она са танким бретелицама...

Наравно, моја жена није таква. Нића је пожртвована мајка, апсолутно посвећена добробити и благостању своје деце. Нађе она времена и за мене, негде између свог посла, оверавања Fit Pass картице, спремања ручка, телефонског разговора или одласка на јогу (за шта сам ја лично заслужан... црко дабогда). Није да њу не интересују ташнице, добар кармин или, не даj боже, летовање на Costa del Sol, него знају се приоритети. Ту ме Бог баш погледао. Ваљда ми је зато њена следећа одлука пала освежавајуће као шамар будали:

- Знаш, има неки конгрес у Мелбурну током јуна, па смо се Љубица и ја пријавиле. После тога бисмо могле да останемо код моје сестре пар недеља...

Чек, чек, врати мало траку, какав конгрес, шта неколико недеља, мало сам тупав па не капирам на прву. Може то мало да се елаборира? Ако сам добро разумео нећеш бити овде у јуну месецу? Крећеш 7. јуна, таман на рођендан наше првенице Миле, пропушташ мој рођендан и одмах затим годишњицу брака, Видовдан да и не помињем, јел то хоћеш да ми кажеш? Остављаш нас у гротлу сурове реалности где треба спремати храну, прати веш, ићи у набавку, плаћати рачуне... јао, сестро слатка, плаћање рачуна је баш зајебано, мада ништа лакше није ни простирање женских гаћица, а имам их три... мислим на три девојке у кући, не на три пара гаћица. И зашто се уопште каже пар гаћица, појма немам...

- Црна Нићо, није ти жао мене, то разумем, али шта ће ове наше две сиротанке без Мајке месец дана? Мислим да то није реално, ценим да ћемо до твог повратка неколико пута звати ватрогасну бригаду, ако нам пре тога не буду искључили струју, воду и остале тривије на које смо се, овако размажени, навикли. Чекај, стварно ти није жао деце?

- Па, Горане управо ти си ме наговорио да је ово сјајна прилика коју не треба пропустити, баш тим речима...

- Знам бре Ники, али нисам мислио да ћеш стварно да ме слушаш. Обично само трепћеш и пушташ да ти моје речи пролазе кроз главу и излазе на другом крају као необрађена информација. Капирам, ко би ме па слушао како трабуњам непрестално, а у слободно време још и пишем неке будалаштине, замисли да мораш и то да читаш... Што ме тако не испоштујеш за друге ствари, кеве ти? Шта ћу са мојим јадним ћеркама (ту већ почињу да буду само моје, а не наше)... ко ће Мили да направи торту за рођендан, шта ће Зоја да доручкује и како да поднесе сама терет испитног рока, имаш ли срца да нас напустиш у часу кад си нам најпотребнија? Зар треба сам да идем до трафике и купујем Политику петком, не могу да верујем шта ти мени радиш... А твоја мајка, не мислиш ваљда стварно да ћу је звати свако вече, боље одмах узми пушку и убиј ме на месту.

Узалуд су била сва њена уверавања да нас не оставља за стално и да ће се вратити (једног далеког дана у будућности), њен глас ми се губио и бледео у даљини. Више је ништа нисам чуо, отприлике као у оној изјави: „Узалуд причаш, не чујем ништа од сиса“. Мозак се полако растапао у кашу безнадежне и јадне стварности, а очи играле флипер по празној глави. С обзиром да се све ово дешавало пре нове године, имао сам довољно времена да се крчкам на тихој ватри и мало обарим у соку сопственог чемера. Али само мало да се обарим, и даље сам остао жилав на помисао да она заиста иде на тај пут. Можда ме је требало кувати са много више вина? Или сумпорне киселине?

Пред Нићин одлазак смо направили наше традиционално вече без струје и дали чврста обећања да нећемо поцркати до поновног сусрета. Од глади, мислим. Моје девојке имају своје друштво и младост, чини ми се да нису биле превише забринуте. Окрутни живот је у том часу чак и мени показао лепше лице у виду дружења са пријатељима из основне школе, па сам целу ствар лакше поднео. Била су то свега два-три изласка до града, али за мој манастирски живот ово је била квота за две године. Можда и три. Дружење је било сјајно, као и увек са дивним људима. Нису баш сви били ту, али...

Нина је наставила да нас зове телефоном (мрзим Skype) и пружа нам подршку цвркутавим гласом особе која је видно срећна и задовољна. Ма радујем се ја због ње, али сам се током наредних недеља потпуно претворио у домаћицу, иако ми ништа од поменутих послова није било страно ни раније. Ћерке сам још у детињству научио да преживе у природи, али ово овде је, уствари, права дивљина. Еј, плаћање рачуна, па гаће, каква мора...

Приметили смо одавно да је довољно одсуство само једног члана породице и све функционише опуштено и складно као добро науљени механизам. Тако је било и сада. Нема трке, нема нереда, нема свађе, све тече усклађено и хармонично као стављање пудера на дечије дупенце. Или за финије читаче као вечерњи валцер на обали Дунава.

- Тата, шта правиш у суботу, може нешто њами?

- Јел то ћерко значи да остала клопа коју спремам није укусна? Слушај Милка, слободно можете ти или Зо да преузмете казан, ја све једем и то по редоследу који одабереш, за добру свињу нема лоше помије...

Једва сам дочекао неку вратоломију по мом укусу и клинкама за викенд обећао јунећа ребра испод сача, тако да је Мила већ резервисала место и за свог дечка који је имао прилике ово јело да проба код нас. Сач наравно немам (још увек), али за ту сврху савршено послужи наше чувено грне из Злакусе. Земљана посуда са поклопцем је најбољи изум свих времена, упоредо са луком, стрелом и точком, разуме се. Роштиљ је у реду, није лош ни ражањ, све ми то волимо, али они имају само једну димензију.

Глина храни даје сасвим посебан шмек, задржава све оне дивне сокове, а печењу даје и крцкаву корицу. И оставља траг прошлости коју сви доживљавамо носталгично на генетском нивоу. Начин припреме је крајње једноставан, јер подразумева само чишћење поврћа, сечење на крупне комаде и додавање зачина по укусу. Једина мана је велика тежина земљане посуде, али зато је моја Нина мужа бирала по габариту, а не лепоти или памети.

Методом прикупљања података од паметнијих и искуснијих људи, дошао сам до рецепта за готовљење овог јела, како би то лепо срочио Живојин, мој добри цимер из болничких дана. Рано је мученик остао без жене и био принуђен да све послове на селу обавља сам, а биће да се толико извештио у кувању да га је свети Петар убрзо после нашег дружења позвао да кува у небеској кујни. Његове корисне савете сам уредно записивао у бескрајно дугим данима лечења и увек их читам са великим сентиментом.

Јунећа ребра са поврћем

- 1 kg јунећих ребара
- 1 kg црвеног кромпира
- три главице црног лука
- 3-4 шаргарепе
- 5-6 ченова белог лука
- уље, со, бибер, мешавина зачина
- 1,5 dl воде и вина.
Месо добро натрљати уљем и мешавином зачина (мајоран, со, бибер, сенф, лимунов сок), па оставити у фрижидеру преко ноћи да упије укусе. Ребарца пропржити на врелом уљу са сваке стране по 4-5 минута, док не добију корицу и зарумене се.
Поврће исећи на величину залогаја, при томе се мисли на залогај нормалног човека, а не трола. Поврће ставити у науљену земљану чинију, зачинити по укусу и промешати. У поврће затим углавити запржена јунећа ребра и сипати чашу воде, црног вина или говеђе супе (у мом случају вина).
Пећи на 180 степени око 2,5-3 сата, одн. док месо потпуно не омекша и почне да се одваја од кости. Оставити јело да се мало прохлади и послужити га топло уз млади сир и одабрану салату.

За традиционалне кориснике се овде путовање завршава, сигуран сам да би већина гурмана била задовољна укусом овог јела које осликава фолклорно наслеђе динарског масива. Ипак, нова времена траже нове изазове, па сам тако решио да уведем додатну ноту у виду прелива, мало ближу генерацији којој припадају моје ћерке. Овај сос има ширину примене од гланцања браника до премазивања меса за роштиљ, отприлике као Coca-Cola, само без толико штетних састојака. Може да послужи и као маринада за ребра, али је сасвим довољно на крају печења премазати месо и оставити отклопљено још 15-ак минута да се добије лепа глазура.

Сос за роштиљ

- 8 кашика кечапа
- 2 кашике меда
- 2 кашике балазамико сирћета
- 2 кашике уља
- 1/4 к-чице бибера
- 1/4 к-чице млевене паприке.
Ставити све састојке за сос у шерпицу, кувати док не проври и на самом крају печења добро премазати ребра овим сосом.

И таман кад човек помисли да је вађењем из рерне завршен цео процес, следе детаљи око прописног сервирања, у чему нисам нарочито добар, али сам зато посвећен да задатак обавим како треба. Била би права греота ово јести с ногу или из картонских тањирића, постави брате лепу трпезу и послужи га у отклопљеном грнету. Чаша црног вина је препорука, као и нека свежа салата по избору. Домаћи хлеб се некако код мене подразумева, ваљда стога што већ годинама правим црни ражани хлеб од целог зрна. Зоја други не једе, само тај. Чак и код овог јела где хлеб не припада, она игнорише кромпир и узима кришку таина. Нема никаквог смисла расправљати се с њом, има карактер самураја који се управо спрема за сепуку и Малог Радојице заједно, љуби је тата.

Наредних пола сата сцена је личила на храњење лавова у зоолошком врту, можда не тако брутална, али свакако обојена разним звуцима уживања, мљацкања и повремених похвала јелу. Мила је током ручка увек заштитнички расположена према садржају свог тањира и спремна је да га брани, као да је одрасла у затвору, будибогснама. Шта год да је на менију, њен тањир и околина на крају изгледају као дан после Косовског боја. Не можеш да погрешиш где је седела. Сва је срећа да је редовно хранимо, иначе би нам појела ноге, љуби је тата.

Богами смо све лепо обрстили, било је чак и повратника. Тачније, нису повраћали, него су поново сипали. Најлепши период увек следи после јела, када опуштено ћаскамо на било коју тему. Истина, овог пута Нића није била код куће, али смо је свакако поменули у неколико наврата. Далеко било, нико јој није замерио што је иза себе оставила двоје сирочади и убогог мужа - тај ионако ништа није ваљао, па ће му ово добро доћи да се осамостали и успут стекне неку нову вештину. Све, све, али брате, гаће?