Тешко је објаснити урођени механизам који покреће лавину емоција чим се дочепамо завичаја, у мом случају увек кад крочим у вољену Херцеговину. Чудно је то природа удесила: дивља земља, а питоми људи. Упркос оскудним условима живота и немилосрдној врелини, предели су тамо божанствени и задивљујући. Воде су бистре и хладне, мештани штедљиви на речима, али радознали, а оно мало биљака што преживи пакао лета има укус давнина и етерична лековита својства. Креатор је овде направио сажетак свега што је битно и просуо га несебично – количине јесу мале, али су појачане на максимум. Природна есенција. Првих дана увек сређујем кућу и двориште, тумарам по имању тражећи гладним очима шта је ново, колика је штета од суше, има ли још нечега што већ нисам видео претходних пола века? Увек има, на моју бескрајну радост! Све и да нема, једнако се радујем и добро познатим детаљима ове слике коју бих могао и слеп да нацртам. Метла, срп, коса и баштенске маказе су моји нераздвојни пријатељи на поче