Ако ћу по нечему памтити ово лето у Врбну, биће то свакако јабуке. Не сећам се када сам последњи пут овде почетком августа затекао зарудело воће, обично сазрева крајем месеца. Пријатна комбинација кише и умерених сунчаних дана окитила је гране обиљем плодова, а стабла јабуке частила за неколико година унапред. Крошње су им личиле на крцате кафиће пуне брбљивог света у време паузе за ручак, све једно преко другог. Ма, то је све зујало, крештало, кљуцало и облетало ову трпезу и, да видиш чуда, нико никог не дира. Има довољно за све. Од оних стотина осица што су слетале по мени, ниједна ме није ујела. Камо среће да смо и ми људи такви, али сва је прилика да би се нашло неколико предузимљивих да одсеку најлепше гране само за себе. Било ми је жао да гледам како пропада ово благо, па сам јабуке повремено брао, упорно сецкао на танке колутове и низао на канап да се суше, биће добре за чај у зимским данима. Пита, колач, вариво… ма све може са јабукама, пробао сам. На крају сам набрао неколи