Ако ћу по нечему памтити ово лето у Врбну, биће то свакако јабуке. Не сећам се када сам последњи пут овде почетком августа затекао зарудело воће, обично сазрева крајем месеца. Пријатна комбинација кише и умерених сунчаних дана окитила је гране обиљем плодова, а стабла јабуке частила за неколико година унапред. Крошње су им личиле на крцате кафиће пуне брбљивог света у време паузе за ручак, све једно преко другог. Ма, то је све зујало, крештало, кљуцало и облетало ову трпезу и, да видиш чуда, нико никог не дира. Има довољно за све. Од оних стотина осица што су слетале по мени, ниједна ме није ујела. Камо среће да смо и ми људи такви, али сва је прилика да би се нашло неколико предузимљивих да одсеку најлепше гране само за себе.
Било ми је жао да гледам како пропада
ово благо, па сам јабуке повремено брао, упорно сецкао на танке колутове и
низао на канап да се суше, биће добре за чај у зимским данима. Пита, колач,
вариво… ма све може са јабукама, пробао сам. На крају сам набрао неколико гајби
и заштитио их папиром, ваљаће можда стрицу на јесен. Ни то није било доста, па
сам по опробаном рецепту једне другарице направио чатни и затворио у три тегле,
требало би да се одрже до наредне године. Тек када сам једног јутра у огледалу
видео да личим на јабуку (један образ црвен, други зелен), схватио сам да је
било доста овог јабучења и прешалтовао се на грожђе и смокве.
Мало је новитета у овим крајевима,
људи су навикли на удобност познатог окружења и ретко одступају од тога – стари
никад, а млади само кад виде прилику за посао. Па опет, никад досадно. Лепо је
кад пустим ноге да ме саме носе где им је воља, свуда волим да прођем и подједнако
уживам у томе, као у детињству. По селима се и даље бесконачно развлаче цеви за
наводњавање, као да ће неко из дроба гатати људима, а не заливати увенуле баште.
Оно чега овде има у изобиљу је
самоникло лековито биље, али је очајно ниска откупна цена уништила нове засаде.
Све је више опустелих кућа, а ово пролеће је однело неколико мени драгих људи,
чијем друштву више нећу моћи да се радујем. У ту част сам засадио одабране
струкова смиља, нане и рузмарина, е да ме нешто од тога и затекне наредне
године. Брда и даље стоје, Сунце неумољиво пече, а људи упорно питају оклен
сам.
Трајаће још дуго овај народ на камену,
па и ја с њима као изданак. Имајући то у памети, наложио сам ватру у старом шпорету и приставио
ибрик воде за чај. Више пута сам излазио из куће и задовољно гледао како се из
оџака вијори дим и као застава у сред битке говори: има овде још живих!
Одржавао сам ватру цело вече гледајући како се у мраку назиру ватрени шавови
усијане плоче и крчка најлепши чај на свету од свеже убраног матичњака и нане.
. . . . . .
У град силазим кад морам, није ми
преша. Иако сви причају о забавном аква парку Град Сунца надомак Требиња, мене
је очарао скромни кип почившег патријарха Павла у дворишту Саборног храма Светог
Преображења. Благо погнуте главе, замишљеног погледа и са штапом у руци – баш како
га памтимо у његовом тихом трајању. Тако је у Требиње дошао Павле, али отишао овдашњи
владика Григорије. Ваљда је некоме засметало што је превише омиљен у народу, па
су га послали што даље су могли. Добро је и прошао - обичај у Срба налаже, кад
се неко сувише омили народу, да му главу одсеку.
Кафиће по граду нити обилазим, нити
бројим (ионако их је превише), али сам се баш обрадовао свежим травњацима у градском
парку и топлијој води на купалишту Брегови. Проклетство је у томе што обожавам
да се купам у леденој води, али не бих смео. И тако, силазећи са неког брда
изнад Требиња по највећој врућини, све време гледам одозго бљескаво огледало
реке како ме мами и чека као последња жеља осуђеника. На крају пута замишљено
станем поред воде и као да у позадини чујем лекарске савете. И онда само скочим,
јеби га. Ма нека ме заболи шта год хоћеш, хоћу да то осетим сад, док сам жив!
Да ми је да се још малко копрцам у телу човека, а не пољског миша, па ми ти обрачунај
на крају шта кошта. Ако немам да платим, гурни ме у канал.
Успоном до куле Петрина испунио сам вишегодишњи
план да обиђем све врхове овог мог крша. Додирнуо сам сваки камен и дрво (макар
очима), борио се са овцама, кравама и псима, брао шипурак, смреку и коморач,
прескочио понеку змију, чучећи посматрао корњачин ход, пио воду са извора,
брстио дивље грожђе и купине, грчевито се пентрао по трошним каменим тврђавама фотографишући
раскошне панораме, истраживао пећине и стећке, јео сендвиче са слашћу
изгладнелог планинара, радовао се свакој новој биљци или животињи коју сретнем.
А природа је издашна и увек ме
несебично почасти призором за памћење, било да је у питању камен са рупом у
облику срца, летњи пљусак или живописна и скромна породица која ме свратила на
кафу. Подједнако сам срећан и вечно захвалан.
Слике:
Коментари