Тешко је објаснити урођени механизам који покреће лавину емоција
чим се дочепамо завичаја, у мом случају увек кад крочим у вољену Херцеговину.
Чудно је то природа удесила: дивља земља, а питоми људи. Упркос оскудним условима
живота и немилосрдној врелини, предели су тамо божанствени и задивљујући. Воде
су бистре и хладне, мештани штедљиви на речима, али радознали, а оно мало
биљака што преживи пакао лета има укус давнина и етерична лековита својства. Креатор
је овде направио сажетак свега што је битно и просуо га несебично – количине
јесу мале, али су појачане на максимум. Природна есенција.
Првих дана увек сређујем кућу и двориште, тумарам по имању
тражећи гладним очима шта је ново, колика је штета од суше, има ли још нечега
што већ нисам видео претходних пола века? Увек има, на моју бескрајну радост!
Све и да нема, једнако се радујем и добро познатим детаљима ове слике коју бих
могао и слеп да нацртам. Метла, срп, коса и баштенске маказе су моји нераздвојни
пријатељи на почетку, све док распуштено зеленило мало не припитомим и избрусим
оштре ивице околине коју свакодневно посматрам са дивљењем.
Драги људи полако старе, одлазе и нестају, сваке године их
је све мање. Иза њих увек остаје празан траг у чијем кориту је било још пуно места
за срдачан разговор, савет, смех. Ђеда и бабе одавно нема у кући, али ја причам
са њима сваког дана, жалећи што нисам упио још мало њихове доброте. Сваки
предмет који додирнем сећа ме на њих. Мој отац је занемоћао пре неколико година
и више нема снаге да долази са мном, али ову годину ћу памтити и по одсуству
Беле и стрица. Старост их је отргла из загрљаја родне куће - имао сам макар
среће да их видим у Требињу.
Па опет, многе дане ми је улепшао брат Зоран својим
доласцима и разговором. У детињству смо овде нераздвојно хајкали по брдима и
проводили најлепше дане. Уз смех се присећамо бројних доживљаја, лагано обилазећи
имање наших предака, ногу пред ногу.
Дивно време сам провео са Миром, Томицом и њиховим
пријатељима, а гозбу са суканом питом од сира и пастрмком ћу још дуго памтити. Њихова
кућа је стециште доброг и веселог света, а разговори лишени досадних и
нервирајућих тема - зато ми је и пријао сваки боравак у старој касарни. Своју
љубазност такође показују пуштајући ме да највише причам, надам се да ћу
наредних година исправити ту грешку и пустити друге да воде главну реч (шта ћу кад сам брбљив).
……………..
Једна дотрајала грана смокве сасвим случајно је откључала
моју скривену склоност ка резбарењу. Испод коре је бљеснуло млечно бело
дрво и помоћу незграпног перореза у мојим рукама се преточило у лепу успомену.
Из ове игре је настао „Идол из Врбна” као и неколико обележивача за књиге.
Мало је активности погодних за време највеће припеке - ово ће убудуће бити мој
омиљен хоби у хладу старог ораха под кућом.
Жега је ове године неумољиво казнила Херцеговину, дотукла
многе воћњаке и запалила силна брда – пушило се непрестално свуда око нашег
села, а ватрогасци су чинили велике подухвате да зауставе пламен и спасу мало
преосталог живља и стоке у овим крајевима. Оно што не побије ватра, учиниће
полудивљи чобански пси, са којима сам и ове године ратовао у неколико наврата,
невољно мењајући трасе пешачења за много километара. Без мотке више не вреди кретати
на пут. А људи ме стално питају има ли змија. Какве змије, болан, оне су
питоме.
Радујем се старим пејзажима и поново их обилазим, јер сам
претабанао скоро сва могућа места овог краја до којих сам ногама могао добацити.
У подухвату никад не штедим снагу, али шетње планирам сваки други дан, тако да имам
времена за предах старих костију. Подједнако уживам на планинском врху и у кући
док читам књигу или спремам ручак по свом укусу. Никоме не морам да угађам до
себи, а не треба ми бог зна колико.
Дани овде теку мирно, спокојно, неусиљено, потпуно ослобођени
осећаја за време, осим изласка Сунца над Петрином и његовог заласка за Мали Лисац. Између ова два важна догађаја постоји само бескрајно уживање у тишини и
лепоти обичног живљења. За све остало смо сами криви.
Коментари