Прва сећања ме увек носе у најраније детињство када сам имала свега неколико година. Родитеље никада нисам упознала, нити је било ко хтео да ми објасни шта се са њима десило - јесу ли живи, да ли су ме оставили поред каквог сеоског зида на хладном камену или им је пресудило сечиво неког бахатог властелина. Нисам то знала све до сада. Нисам ни знала каква ме сурова истина чека одмах иза првих младалачких дана испуњених набујалом животном снагом.
Мој род је навикао на грубости које нам носе дани, растући на кршевитим брдима уз тек нешто мало воде и хране. Нисам упознала нежне речи, пољупце и загрљај, за мене није било милости под плавим сводом, само шибање хладног северца, пржење Сунца и тучење кише. Па опет, живот без овога би био потпуно празан, пуст и досадан. Сваки бич ветра је сурово болео, али је доносио ароматичне мирисе вреса, пелина и смиља, који крепе тело и лече ране по намученом телу. Врелина сунчевих зрака нас је пекла и остављала ружне флеке, али нас је и хранила слатким нектаром дајући пулс нашим жилама и снагу удовима. Дебеле капи кише су нам немилице ударале шамаре и терале да понизно гледамо у земљу лишени поноса, али су нам удахњивале живот и купале изморено тело, баш као што је Исуса опрала мајка после распећа. Расла сам спартански једноставно пратећи циклусе годишњих доба, под будним оком учитеља који су ме читаво детињство припремали само за онај дан када ћу испунити циљ свог постојања. Можда је и боље што нисам тачно знала шта то значи, макар сам провела лепе и безбрижне дане раног детињства. Они су према мени стварно били као прави родитељи, увек спремни да ме исправе када паднем и заштите од ћудљиве природе, на један крајње практичан начин, ослобођен емоција. Иако нисмо од исте врсте и њихов немушти начин споразумевања пун грмљавине и буке ми је парао цело биће, у њиховом додиру који једино разумем, било је неке чудне топлине и искрености. То је осећај најближи оном какав замишљам да треба да пруже родитељи.
Нисам била сама: свуда око мене било је деце мог рода, али строга правила школе бранила су било какав међусобни контакт у детињству, вероватно са циљем да осујете стварање приснијег другарства или касније неку побуну. Строги али правични учитељи шетали су стрпљиво по стазама ишпартаним по целој установи и свако од нас је могао да борави искључиво у малом простору одређеном само за њега. Сваки покушај додира са другима окрутно су кажњавали одсецањем руке која је направила преступ, дајући нам јасно до знања да ту милости нема. Некој другој врсти би ово деловало крволочно, али нама не. Попут гладијатора смо навикнути на слепу послушност, а тешким ланцима оковани за стене под нама.
Дуги зимски сан је доносио мир и олакшање, али смо ипак сви више волели пролеће. Тада смо добијали предивну одећу и у њој се поносно шепурили током узаврелог лета, па све до касних јесењих дана. После свих врелина, олуја, киша и прашине који су нас немилице засипали, хаљине су се лагано претварале у похабана, потамнела и исцепана одела, остављајући нас често у дроњцима. Такве смо само виђали на неким сродним врстама, не тако племенитог порекла као што смо били ми, древна лоза рођена у пурпуру. Опет, већина других је рођена у слободи, а ми да служимо господаре много моћније од нас.
Рано сам научила сва важна животна правила, а непрестално подвргавање дисциплини од стране непогрешивих учитеља учинило је да нам период детињства брзо прође и спреми нас за кратку младост и буђење љубави. Израсла сам у грубу и жилаву девојку снажног тела, дугачких удова и оштрог лица. За моју врсту то је био расни примерак женке, узгајан само са једном сврхом: да опстане на јаловом медитеранском кршу и подари што више здравих потомака. О томе нам учитељи нису причали, али живот који је пулсирао у нашим младим, набреклим телима и додири које смо сада већ имали између себе, непогрешиво су нас усмеравали. Све ове године припрема и ишчекивања само су подгревале нашу машту, наш једини прозор у свет одраслих. Иако на избор партнера нисмо имали никакво право, узавреле жеље су то учиниле неважним.
Била сам са многима. Не сећам се ни ликова, ни мириса, ни блискости, само чисте страсти и подједнаког осећаја екстазе сваки пут када би ме посетио неки „курир“, како смо их звали. Чинило ми се као да ће овај период путености вечно да траје, чак више нисам прижељкивала ни слободу. Давала сам се свакоме ко је долазио, уживала у њима и несебично узимала семе странаца, као да је то последње што чиним у животу. Сокови у мени постајали су све врелији и слађи, одећа коју сам добијала све раскошнија, а тело пуцало од једрости и облина. Осећала сам се попут неке конкубине васпитане само да удовољи свом господару, а да га никад нема само за себе.
Дан када сам прешла руком преко својих груди и стомака и схватила да убрзано бујају, био је сасвим неочекивани доживљај за мене. Нешто је у мени расло и целим телом сам осећала нови живот, радост и снагу која кључа. Нестрпљиво сам чекала свако јутро, гледајући се у заносу и слаткој гордости. Природа ми је говорила да је време за потомке, а мој род их даје несебично, на десетине и стотине одједном. Некако у то време курири су престали да нас посећују, а учитељи ужурбано и забринуто да нас обилазе, милују, теше и поправљају помало олињале хаљине, као да нас улепшавају за неког. Гледајући око себе схватила сам да нема бољих или јачих примерака од мене, судећи по бројности и лепоти све моје деце, не схватајући да је то уствари несрећа која ће ме дотући као маљем. Што више здравог порода, то више радости, била је филозофија наших учитеља, али крвави данак за моју врсту.
Ми потомцима не дајемо имена и не споразумевамо се говором, већ додиром. Живимо сви заједно под истим кровом, а деца су нам подељена по платформама које више личе на неки рингишпил. Наша кућа има тринаест соба у свакој соби по тридесетак деце и сва су повезана са мојим стаменим телом. Све их храним у исто време, све их чувам подједнако и волим као да су једно биће. Моја срећа и мој понос. Посматрам их свакога дана како постају све већи, озбиљнији, отпорнији. Образи полако почињу да им се осипају пегама, да румене и једре, а у грудима им куцају мала срдашца. Свако дете се рађа са неколико срца и што више их има, то ће пород бити бројнији и бољи. Маленим рукама се чврсто држе за мене, упијају знање, хране се и милују ме. Тек сада видим да је живот пре њих био само увертира за праву радост, ништа више него проста скица за живописну и раскошну слику која следи.
Прошло је време дечијих падова, болести и немоћи, сада су то јаки потомци збијени у непробојне фаланге попут римске легије. Иако сви зависе од мене, међусобно су повезани у густи фронт браће и сестара, штитећи једни другима леђа, пазећи се и поштујући једни друге. Сви су једнаки, нема миљеника, нема забушаната. Када један пати – сви пате, када један напредује – сви напредују. Окружена стотинама своје деце осећала сам се непобедиво и мислила да више не постоји сила која то може да промени.
Једног од тих срећних дана ми се учинило како неки учитељи загледају и меркају сву нашу децу, онако изокола. Опијена родитељским заносом нисам остављала могућност да то може било шта да значи осим пуке пажње. Онда сам то почела да примећујем све чешће и упадљивије. Понеки властелинчић би знао да прође између нас и отме једно или два детета, некад и целу платформу деце, али зато нам је природа и подарила толико порода, да лакше преболимо губитак. Нешто чудно и непознато се ваљало према нама, осећала сам то у утроби и стално била на опрезу не спавајући више ноћу као раније. Трудила сам се да дечица то не примете, али немир је текао мојим венама и неумољиво натапао и њихова округла тела. Радост лета полако је јењавала, мирис биља уступао место оштром јутарњем ваздуху, а Сунце падало све ниже према хоризонту. Упркос хаљини која је почела навелико да се хаба, никада се нисам осећала тако јако, тако моћно.
Чак и када су почеле да се искрцавају армије учитеља из својих бучних бродова носећи кавезе у рукама, нисам осећала страх, само неизмерно поверење и послушност према бићима која су ме одгајила и пружила живот достојан моје врсте. Веровала сам, упркос строгом начину васпитања, да они нису у стању да учине било какву неправду или да нас казне без разлога.
Тада је почело.
Отимали су нам децу кидањем целих платформи из кућа, бацајући их потом у кавезе. Сечива су бљештала на јутарњем сунцу, немилице одвајајући децу из родитељског зарљаја. Учитељи су грмели од смеха и доброг расположења, као никада раније. Отпор неких мајки деловао је бесмислено, јер су, не ретко, душмани знали да је за казну осакате и побију јој потомке. Као у кошмару сам гледала испред себе како деца падају на земљу, ови их немилосрдно гњече рукама и газе тешким чизмама. Руке им се црвене од проливене крви невине дечице, осакаћене мајке јалово и утучено висе оклембешене, гледају у тло на коме беживотно леже тела побацаних потомака. Имали су бар толико образа да у кућама оставе оне најмлађе који још нису стасали до зрелости или пак оне старе и изнемогле, непогодне за преваспитавање.
Отимају ми прву децу и чини ми се да тог часа умире све у мени. Тело ми се немоћно тресе и јеца, покушавам рукама да их задржим бар на трен, али узалуд. Учитељи су божански надмоћни и неумољиви. На лицима им читам израз посебног задовољства због здравља и лепоте мог порода, а неколико дечице халапљиво прождиру преда мном, бришу крв са уста и настављају да их бацају у кавезе, све до једног. Бујица у мојим жилама тако је снажна да више не осећам пулсирање живота, само стални притисак до границе пуцања, као плућа дављеника који покушава да дође до ваздуха. Хоћу да загрмим као учитељи - не могу. Хоћу да пођем за њима - не умем. Покушавам да ископам себи очи, али их немам. На мени зјапе ране где су некада била деца, крваре, али више не осећам бол.
Безвремено стојим покуњена и сломљена не дижући поглед на поприште. Онда лагано, као у неком покушају да се још једном опростим од њих, скупљам снагу. Могу да ме ломе, али не дам да ме сломе. Ипак сам ја потомак старог рода, још сам млада и здрава, имаћу опет порода и неће ме убити охоли учитељи. А овај дан им нећу заборавити, никад. И таман када сам се охрабрила на последњи поздрав, поглед ми пада на призор који ни једна мајка не треба да види у свом животу.
Реке учитеља се сливају низ падине носећи кавезе препуне наше деце и слажу их на зараван, баш ту, испред мене. Претходног дана ту су направили један велики базен, какве раније нисам виђала. Неколико учитеља који стоје поред, немилице узимају кавезе и истресају децу у базен, онако на гомилу. Не могу да схватим овај варваризам, овај бес, ову мржњу са осмехом, све што има живота у мени ископнело је. Иживљавање траје већ сатима, а ја немоћно посматрам море бачене измучене и згажене деце како леже у сопственој крви и даве се. Још их је живих, мрдају ручицама тражећи помоћ родитеља, а ја очајнички пребирам по њиховим главицама тражећи своју децу, молећи бога да их не видим. Проклети да смо када не можемо да направимо ни један корак, проклет да је цео наш род када је овако немоћан пред најездом крволока, проклети да су учитељски душмани који нас овако сатиру без икакве кривице.
Најбоље потомке ипак одвајају са стране, намењујући им неку, ваљда бољу судбину. Вероватно их воде у своје дворце, можда баш као што су и мене некада усвојили и васпитали, далеко од родитеља, да од њих направе неку нову врсту која ће им опет робовати. Све је боље од ове јаме у којој су већ направили брдо од наше јадне пурпурне дечице. Појављује се десетак веселих учитељица и оне уз помоћ других улазе у базен. Уз неописиву радост и дреку почињу да ногама газе наше потомке, правећи језеро од дечије крви. Мељу их ногама сурово, гњече распукла телашца. Крв се слива низ њихове одвратне ножурде, док је учитељи чашама захватају из базена и пију пред нама, показујући сву суровост своје зле сорте.
Сви ми се призори мешају и стапају у размрљану мрачну флеку. Не разазнајем више њихове крике, урлике, пљускање и гњецање, не могу да умрем, већ сам мртва.
„Лоза је баш добро родила ове године, биће одлично вино“, кроз смех довикује виноградар и убацује још једну гајбу грожђа у базен.
Мој род је навикао на грубости које нам носе дани, растући на кршевитим брдима уз тек нешто мало воде и хране. Нисам упознала нежне речи, пољупце и загрљај, за мене није било милости под плавим сводом, само шибање хладног северца, пржење Сунца и тучење кише. Па опет, живот без овога би био потпуно празан, пуст и досадан. Сваки бич ветра је сурово болео, али је доносио ароматичне мирисе вреса, пелина и смиља, који крепе тело и лече ране по намученом телу. Врелина сунчевих зрака нас је пекла и остављала ружне флеке, али нас је и хранила слатким нектаром дајући пулс нашим жилама и снагу удовима. Дебеле капи кише су нам немилице ударале шамаре и терале да понизно гледамо у земљу лишени поноса, али су нам удахњивале живот и купале изморено тело, баш као што је Исуса опрала мајка после распећа. Расла сам спартански једноставно пратећи циклусе годишњих доба, под будним оком учитеља који су ме читаво детињство припремали само за онај дан када ћу испунити циљ свог постојања. Можда је и боље што нисам тачно знала шта то значи, макар сам провела лепе и безбрижне дане раног детињства. Они су према мени стварно били као прави родитељи, увек спремни да ме исправе када паднем и заштите од ћудљиве природе, на један крајње практичан начин, ослобођен емоција. Иако нисмо од исте врсте и њихов немушти начин споразумевања пун грмљавине и буке ми је парао цело биће, у њиховом додиру који једино разумем, било је неке чудне топлине и искрености. То је осећај најближи оном какав замишљам да треба да пруже родитељи.
Нисам била сама: свуда око мене било је деце мог рода, али строга правила школе бранила су било какав међусобни контакт у детињству, вероватно са циљем да осујете стварање приснијег другарства или касније неку побуну. Строги али правични учитељи шетали су стрпљиво по стазама ишпартаним по целој установи и свако од нас је могао да борави искључиво у малом простору одређеном само за њега. Сваки покушај додира са другима окрутно су кажњавали одсецањем руке која је направила преступ, дајући нам јасно до знања да ту милости нема. Некој другој врсти би ово деловало крволочно, али нама не. Попут гладијатора смо навикнути на слепу послушност, а тешким ланцима оковани за стене под нама.
Дуги зимски сан је доносио мир и олакшање, али смо ипак сви више волели пролеће. Тада смо добијали предивну одећу и у њој се поносно шепурили током узаврелог лета, па све до касних јесењих дана. После свих врелина, олуја, киша и прашине који су нас немилице засипали, хаљине су се лагано претварале у похабана, потамнела и исцепана одела, остављајући нас често у дроњцима. Такве смо само виђали на неким сродним врстама, не тако племенитог порекла као што смо били ми, древна лоза рођена у пурпуру. Опет, већина других је рођена у слободи, а ми да служимо господаре много моћније од нас.
Рано сам научила сва важна животна правила, а непрестално подвргавање дисциплини од стране непогрешивих учитеља учинило је да нам период детињства брзо прође и спреми нас за кратку младост и буђење љубави. Израсла сам у грубу и жилаву девојку снажног тела, дугачких удова и оштрог лица. За моју врсту то је био расни примерак женке, узгајан само са једном сврхом: да опстане на јаловом медитеранском кршу и подари што више здравих потомака. О томе нам учитељи нису причали, али живот који је пулсирао у нашим младим, набреклим телима и додири које смо сада већ имали између себе, непогрешиво су нас усмеравали. Све ове године припрема и ишчекивања само су подгревале нашу машту, наш једини прозор у свет одраслих. Иако на избор партнера нисмо имали никакво право, узавреле жеље су то учиниле неважним.
Била сам са многима. Не сећам се ни ликова, ни мириса, ни блискости, само чисте страсти и подједнаког осећаја екстазе сваки пут када би ме посетио неки „курир“, како смо их звали. Чинило ми се као да ће овај период путености вечно да траје, чак више нисам прижељкивала ни слободу. Давала сам се свакоме ко је долазио, уживала у њима и несебично узимала семе странаца, као да је то последње што чиним у животу. Сокови у мени постајали су све врелији и слађи, одећа коју сам добијала све раскошнија, а тело пуцало од једрости и облина. Осећала сам се попут неке конкубине васпитане само да удовољи свом господару, а да га никад нема само за себе.
Дан када сам прешла руком преко својих груди и стомака и схватила да убрзано бујају, био је сасвим неочекивани доживљај за мене. Нешто је у мени расло и целим телом сам осећала нови живот, радост и снагу која кључа. Нестрпљиво сам чекала свако јутро, гледајући се у заносу и слаткој гордости. Природа ми је говорила да је време за потомке, а мој род их даје несебично, на десетине и стотине одједном. Некако у то време курири су престали да нас посећују, а учитељи ужурбано и забринуто да нас обилазе, милују, теше и поправљају помало олињале хаљине, као да нас улепшавају за неког. Гледајући око себе схватила сам да нема бољих или јачих примерака од мене, судећи по бројности и лепоти све моје деце, не схватајући да је то уствари несрећа која ће ме дотући као маљем. Што више здравог порода, то више радости, била је филозофија наших учитеља, али крвави данак за моју врсту.
Ми потомцима не дајемо имена и не споразумевамо се говором, већ додиром. Живимо сви заједно под истим кровом, а деца су нам подељена по платформама које више личе на неки рингишпил. Наша кућа има тринаест соба у свакој соби по тридесетак деце и сва су повезана са мојим стаменим телом. Све их храним у исто време, све их чувам подједнако и волим као да су једно биће. Моја срећа и мој понос. Посматрам их свакога дана како постају све већи, озбиљнији, отпорнији. Образи полако почињу да им се осипају пегама, да румене и једре, а у грудима им куцају мала срдашца. Свако дете се рађа са неколико срца и што више их има, то ће пород бити бројнији и бољи. Маленим рукама се чврсто држе за мене, упијају знање, хране се и милују ме. Тек сада видим да је живот пре њих био само увертира за праву радост, ништа више него проста скица за живописну и раскошну слику која следи.
Прошло је време дечијих падова, болести и немоћи, сада су то јаки потомци збијени у непробојне фаланге попут римске легије. Иако сви зависе од мене, међусобно су повезани у густи фронт браће и сестара, штитећи једни другима леђа, пазећи се и поштујући једни друге. Сви су једнаки, нема миљеника, нема забушаната. Када један пати – сви пате, када један напредује – сви напредују. Окружена стотинама своје деце осећала сам се непобедиво и мислила да више не постоји сила која то може да промени.
Једног од тих срећних дана ми се учинило како неки учитељи загледају и меркају сву нашу децу, онако изокола. Опијена родитељским заносом нисам остављала могућност да то може било шта да значи осим пуке пажње. Онда сам то почела да примећујем све чешће и упадљивије. Понеки властелинчић би знао да прође између нас и отме једно или два детета, некад и целу платформу деце, али зато нам је природа и подарила толико порода, да лакше преболимо губитак. Нешто чудно и непознато се ваљало према нама, осећала сам то у утроби и стално била на опрезу не спавајући више ноћу као раније. Трудила сам се да дечица то не примете, али немир је текао мојим венама и неумољиво натапао и њихова округла тела. Радост лета полако је јењавала, мирис биља уступао место оштром јутарњем ваздуху, а Сунце падало све ниже према хоризонту. Упркос хаљини која је почела навелико да се хаба, никада се нисам осећала тако јако, тако моћно.
Чак и када су почеле да се искрцавају армије учитеља из својих бучних бродова носећи кавезе у рукама, нисам осећала страх, само неизмерно поверење и послушност према бићима која су ме одгајила и пружила живот достојан моје врсте. Веровала сам, упркос строгом начину васпитања, да они нису у стању да учине било какву неправду или да нас казне без разлога.
Тада је почело.
Отимали су нам децу кидањем целих платформи из кућа, бацајући их потом у кавезе. Сечива су бљештала на јутарњем сунцу, немилице одвајајући децу из родитељског зарљаја. Учитељи су грмели од смеха и доброг расположења, као никада раније. Отпор неких мајки деловао је бесмислено, јер су, не ретко, душмани знали да је за казну осакате и побију јој потомке. Као у кошмару сам гледала испред себе како деца падају на земљу, ови их немилосрдно гњече рукама и газе тешким чизмама. Руке им се црвене од проливене крви невине дечице, осакаћене мајке јалово и утучено висе оклембешене, гледају у тло на коме беживотно леже тела побацаних потомака. Имали су бар толико образа да у кућама оставе оне најмлађе који још нису стасали до зрелости или пак оне старе и изнемогле, непогодне за преваспитавање.
Отимају ми прву децу и чини ми се да тог часа умире све у мени. Тело ми се немоћно тресе и јеца, покушавам рукама да их задржим бар на трен, али узалуд. Учитељи су божански надмоћни и неумољиви. На лицима им читам израз посебног задовољства због здравља и лепоте мог порода, а неколико дечице халапљиво прождиру преда мном, бришу крв са уста и настављају да их бацају у кавезе, све до једног. Бујица у мојим жилама тако је снажна да више не осећам пулсирање живота, само стални притисак до границе пуцања, као плућа дављеника који покушава да дође до ваздуха. Хоћу да загрмим као учитељи - не могу. Хоћу да пођем за њима - не умем. Покушавам да ископам себи очи, али их немам. На мени зјапе ране где су некада била деца, крваре, али више не осећам бол.
Безвремено стојим покуњена и сломљена не дижући поглед на поприште. Онда лагано, као у неком покушају да се још једном опростим од њих, скупљам снагу. Могу да ме ломе, али не дам да ме сломе. Ипак сам ја потомак старог рода, још сам млада и здрава, имаћу опет порода и неће ме убити охоли учитељи. А овај дан им нећу заборавити, никад. И таман када сам се охрабрила на последњи поздрав, поглед ми пада на призор који ни једна мајка не треба да види у свом животу.
Реке учитеља се сливају низ падине носећи кавезе препуне наше деце и слажу их на зараван, баш ту, испред мене. Претходног дана ту су направили један велики базен, какве раније нисам виђала. Неколико учитеља који стоје поред, немилице узимају кавезе и истресају децу у базен, онако на гомилу. Не могу да схватим овај варваризам, овај бес, ову мржњу са осмехом, све што има живота у мени ископнело је. Иживљавање траје већ сатима, а ја немоћно посматрам море бачене измучене и згажене деце како леже у сопственој крви и даве се. Још их је живих, мрдају ручицама тражећи помоћ родитеља, а ја очајнички пребирам по њиховим главицама тражећи своју децу, молећи бога да их не видим. Проклети да смо када не можемо да направимо ни један корак, проклет да је цео наш род када је овако немоћан пред најездом крволока, проклети да су учитељски душмани који нас овако сатиру без икакве кривице.
Најбоље потомке ипак одвајају са стране, намењујући им неку, ваљда бољу судбину. Вероватно их воде у своје дворце, можда баш као што су и мене некада усвојили и васпитали, далеко од родитеља, да од њих направе неку нову врсту која ће им опет робовати. Све је боље од ове јаме у којој су већ направили брдо од наше јадне пурпурне дечице. Појављује се десетак веселих учитељица и оне уз помоћ других улазе у базен. Уз неописиву радост и дреку почињу да ногама газе наше потомке, правећи језеро од дечије крви. Мељу их ногама сурово, гњече распукла телашца. Крв се слива низ њихове одвратне ножурде, док је учитељи чашама захватају из базена и пију пред нама, показујући сву суровост своје зле сорте.
Сви ми се призори мешају и стапају у размрљану мрачну флеку. Не разазнајем више њихове крике, урлике, пљускање и гњецање, не могу да умрем, већ сам мртва.
„Лоза је баш добро родила ове године, биће одлично вино“, кроз смех довикује виноградар и убацује још једну гајбу грожђа у базен.
Коментари