Сваки пут када одем код мојих родитеља и дрзнем се да помислим како сам коначно одрасла, самостална, зрела и озбиљна особа, стрефи ме исто питање: "Гојо сине, јеси гладан? Хоћеш мајка да ти направи часком..." па сад овде следи река варијанти које моја напаћена близаначка душа доживљава као нерешиву енигму.
Мој покушај одговора "Нећу кево ништа..." остао је затрпан јајима на око са сланиницом, шненоклама, похованим шницлама, кохом, лимун-питом, јагњећом плећком, кромпирићима, соком од вишања, ратлуком, мусаком, печеном паприком са сиром, слатком од шљива, мафишима, лењом питом, сармицама од виновог листа, чорбом од коприве, волујским срцем, крушкама, смоквама, сиром, орасима, телећом чорбицом, пуњеним паприкама, пире кромпиром, раштаном и сушеним месом разних животиња. Кевина јела је лако препознати, одликује их особина коју су у старим куварима крстили речима као што су "издашно" или "свечарско" јело. Никад нисам начисто да ли је то у мом тањиру месо или супа. Сви добро знамо да добре домаћице више не читају рецепте и стављају састојке од ока или по осећају, али количина меса, надева или прилога у кевином случају превазилази сва Танталова маштања или жеље омање афричке државе. Воли да му га да по песничкој слободи, па то ти је. Није да сам се много бунио раније, али сада је све дошло на наплату. Килограми који се бесомучно гомилају, истрошени зуби и жеља за здравим животом кажу "не", чак чујем себе како то изговарам, али руке опет пуне тањир и врше дистрибуцију божанских деликатеса до уста. У том моменту мозак је мртав, а ја као личност сведен на амебу. Битан је само укус.
За све моје пријатеље који су сад помислили да је гастрономија једини доживљај на селу, имам фотографије које говоре супротно. Одмор у зеленилу и опуштен мозак су највеће благодати доброг расположења и свакако еликсир дугог живота. Не постоји терапија нити лек који може да конкурише природном стању ствари, џаба вам стручњаци психијатри и остала лекарска жгадија, они само знају да мало закрпе. А мени треба да прошетам двориштем, чешкам умиљату Мимицу (и њој треба уживање), сликам дрвеће, разговарам са драгим људима (гласно, уз обиље псовки), миришем траве, пољубим ћерке, а богами и да се помазим са женом понекад... Зато на мојим фотографијама често могу да се виде мотиви блиски пчелама: унутрашњост цвета, тучак и прашници, зелени листови. Нема пара, драги моји бизнисмени, које то могу да плате. Не мислим на моје фотографије, него на ово уживање у природи.
Све се некако тешим да је и храна саставни део природе, буде ми лакше.
Мој покушај одговора "Нећу кево ништа..." остао је затрпан јајима на око са сланиницом, шненоклама, похованим шницлама, кохом, лимун-питом, јагњећом плећком, кромпирићима, соком од вишања, ратлуком, мусаком, печеном паприком са сиром, слатком од шљива, мафишима, лењом питом, сармицама од виновог листа, чорбом од коприве, волујским срцем, крушкама, смоквама, сиром, орасима, телећом чорбицом, пуњеним паприкама, пире кромпиром, раштаном и сушеним месом разних животиња. Кевина јела је лако препознати, одликује их особина коју су у старим куварима крстили речима као што су "издашно" или "свечарско" јело. Никад нисам начисто да ли је то у мом тањиру месо или супа. Сви добро знамо да добре домаћице више не читају рецепте и стављају састојке од ока или по осећају, али количина меса, надева или прилога у кевином случају превазилази сва Танталова маштања или жеље омање афричке државе. Воли да му га да по песничкој слободи, па то ти је. Није да сам се много бунио раније, али сада је све дошло на наплату. Килограми који се бесомучно гомилају, истрошени зуби и жеља за здравим животом кажу "не", чак чујем себе како то изговарам, али руке опет пуне тањир и врше дистрибуцију божанских деликатеса до уста. У том моменту мозак је мртав, а ја као личност сведен на амебу. Битан је само укус.
За све моје пријатеље који су сад помислили да је гастрономија једини доживљај на селу, имам фотографије које говоре супротно. Одмор у зеленилу и опуштен мозак су највеће благодати доброг расположења и свакако еликсир дугог живота. Не постоји терапија нити лек који може да конкурише природном стању ствари, џаба вам стручњаци психијатри и остала лекарска жгадија, они само знају да мало закрпе. А мени треба да прошетам двориштем, чешкам умиљату Мимицу (и њој треба уживање), сликам дрвеће, разговарам са драгим људима (гласно, уз обиље псовки), миришем траве, пољубим ћерке, а богами и да се помазим са женом понекад... Зато на мојим фотографијама често могу да се виде мотиви блиски пчелама: унутрашњост цвета, тучак и прашници, зелени листови. Нема пара, драги моји бизнисмени, које то могу да плате. Не мислим на моје фотографије, него на ово уживање у природи.
Све се некако тешим да је и храна саставни део природе, буде ми лакше.
 |
| Предах Прњавор |
Коментари
Ljubi te tvoja drugarica :)