Први леп дан после десетак кишних и тмурних, недеља поподне. Обично крећем у шетње рано, највише због врућине и зато што оставим други део дана за одмор, сређивање утисака, гледање слика и писање. Е, па овај дан је био другачији, није ми се остајало код куће то поподне, а ово сам већ раније испланирао не знајући који датум и догађај пропуштам. Током две године нашег забављања, Нина и ја смо препешачили стотине километара по Београду, уздуж и попреко. Виђали смо се сваког дана, држали за руке, причали, љубили се и ишли у дуге, дуге шетње, од којих је тек свака трећа или четврта завршавала пићем у неком ресторану, за више пара нисмо имали. Није нам ни требало, били смо заљубљени. Волели смо да крстаримо по тихим улицама Дедиња и маштамо о лепој кућици и дворишту у којој ћемо живети једног дана, а сваки детаљ у њој бисмо заједно смишљали.
У некој од претходних шетњи, ходајући раковичком пругом, гледао сам Бели двор како бљешти као круна на врху Топчидера и помислио како никада тамо нисам ни био. Ово је била згодна прилика да га обиђем (мада чисто сумњам да пуштају унутра), а после да се вратим и прошетам улицама Дедиња. Кренуо сам од сквера код болнице Драгише Мишовића, улицом која има бар неколико званичних имена и све те табле уредно стоје на кућама збуњујући пролазнике. Ваљда је то део тактике како да сачувају познате личности од нападног ока јавности. Улица је Незнаног јунака одн. Булевар ослобођења, одн. Кнеза Александра Карађорђевића, па како је коме драго, мени то није ништа значило. Леп крај, пристојно миран, а дворишта сређена једноставно и отмено, за похвалу. На десној страни улице су све стамбене зградице са неколико спратова, док преко пута има и раскошних кућа, а тек су две-три под стражом. То мало пандура било је сасвим довољно да ме спрече у „вршењу недозвољених радњи испред заштићеног објекта у коме живи важна личност“. Бирам детаљ на једној лепој модерној кући и фотографишем, а баја ми прилази и одмах тражи личну карту. Долазим до службене кућице и ту проводим неколико минута у опуштеном филозофском ћаскању на тему архитектуре са једним од полицајаца, док овај други преписује податке из моје личне карте. Никад се не зна, може да им затреба. Користећи брилијантну Милетову опаску „ја вас више не бих задржавао“, културно и бритко прекидам разговор и крећем даље.
Код Белог двора пут нагло савија улево и надоле, као што сам и видео на карти у току припреме, захваљујући нашим вековним пријатељима Американцима који су то детаљно снимили из ваздуха, да се српски народ не погуби у рођеном граду. Њушкам око отшкринуте тешке гвоздене капије очекујући неког батинаша да ђипи из кућице и почне да ми објашњава како је ово „...“ и да ја не смем ту да „...“ иначе ће он морати по службеној дужности да ми „...“, шта год. За дивно чудо, изађе једна фина и културна градска фаца, момчић неки, који ми је лепо одговорио на сва постављена питања, без позивања на грубу силу. Па наравно, лепше је с културу, пичка му материна. Углавном, као што сам претпоставио и ваљда прочитао скоро негде у новинама, улаз слободним стрелцима и шетачима није дозвољен, већ само организованим групама за које се можете пријавити у Туристичку организацију Београда, подземни пролаз код палате „Албанија“. Сликање може само споља, а унутра је њихов фотограф који према захтеву слика заинтересоване. Унутра је баш била једна група у обиласку и да сам лепо замолио овај момак би ме сигурно пустио унутра, али нисам хтео да кварим утисак. Кренем лагано око високе масивне ограде која је у почетку гвоздена, па се назиру објекти у зеленилу, али касније постаје зидана, са бодљикавом жицом на врху, па од сликања није било бог зна шта. Иначе ми је цела та, кобајаги новија краљевска гарнитура омражена, од Петра који је уочи бомбардовања побегао остављајући свој народ, до овог вепра Александра који матерњи језик никада није научио, а притом изгледа као гњила крушка. Јадни мали тртасти човечуљак кога од народа раздваја бодљикава жица, бедно заиста. Не сумњам да је унутра све цакум-пакум, али гледајући очима пролазника једино су ретко очувани, метални украсни венци са тракама на огради знак некадашњег великог и сјајног дворског живота. Али зато све стотине хектара густе шуме која се простире испод резиденције шире свој опојан мирис боровине и храста. Да и народ има неке користи.
Пут од главне капије иде у стрмек и лагано савија удесно, опасујући тако цело брдо, све док се не разбије у гомилу мањих вијугавих уличица при дну. Цео овај крај је једно огромно градилиште са престижним локацијама и бескрајним низом нових помпезних кућерина прављених да засене. Пре него што су неимари почели да уједају ово брдо, била је то сеновита шума од које поглед пуца у даљину обухватајући раковичку долину, сва приградска брда и Авалу у позадини, јер као што налаже наша традиција, најлепши предели се бирају за цркве, гробља и краљеве. Гледам испред себе неку намонтирану госпођу утегнуту у вриштеће црвену хаљину, како излази из јефтиног џипића и ломи се низбрдо на сребрним ципелама са високом штиклом. Гега се крајње невешто са рукама полураширеним и спремним за приземљење. Врата на капији отвара неки рмпалија и она нестаје у дворишту огромне нове куће окићене балонима одакле допиру звуци неке старе домаће шансоне. Пред сам крај ове улице (чини се бескрајне) која обилази око имања Белог двора, потпуно неочекивано упадам у малени сокак са старим кућерцима и романтичним баштицама где се преко заборављене тарабе пресамитило неколико бујних жбунова ситних ружа. Овај призор памтим из времена када сам као клинац трчкарао по дворишту моје нане у Крагујевцу, јурећи се са браћом и сестрама између чесме и грмова ружа, хризантема, шимшира и малине, док из куће допиру звуци севдалинке у извођењу Душице Билкић. Овај старији, много скромнији и опуштенији амбијент у подножју брда на жалост не траје дуго, убрзо га смењује прашњава долина Лисичијег јарка и узаврелог саобраћаја.
Сунце навелико пржи и схватам да овај део приче до Милошевог конака слободно могу да прелетим у две аутобуске станице, па да се успентрам улицом Теодора Драјзера до врха, одакле крећем у обилазак крем улица као што су Ужичка и Толстојева. Право освежење пред успон била је шумска стазица преко пута касарне Топчидер, па онда узбрдо. Никада још нисам ишао у ове шетње недељом поподне и зато ми је изненађење било да видим целе фамилије и комшилуке људи како седе распиштољено у својим двориштима, окружени цвећем и трешњама, а наткриљени крошњама липе и ораха који омамљиво миришу и праве дебелу хладовину. Наравно чују се звуци народњака са неког крш транзистора на балкону и лелујају гаће и брусхалтери на лаганом ветрићу. Неки мученици у Вартбургу чекају на тротоару да се прокувала стара машина опорави и дође до даха по овој врелини. Мало касније су ме престигли уз карактеристичан звук источнонемачког аута, али сам их опет срео пре краја улице како досипају воду у пропишали хладњак. Са изузетком једне старе напуштене куће пре школског дворишта и Института за лечење болести зависности, Драјзерова улица је потпуно незанимљива. Одоздо ходајући у очи упада фронт од пет-шест нових пословних зграда издигнутих попут бедема. Нешто касније сам, пролазећи уличицом која спаја те објекте, натрапао на неког клинца сезонца на грађевини (мој Шумадинац, вероватно од Крушевца судећи по нагласку) који ми је на питање „може ли се овом улицом проћи до краја брда или је слепа“ сасуо петнаест збланутих одговора на све оно што већ знам. Иако ту ради, нема појма да ли се улица завршава овде или километар даље, али зато је одлично знао да ми објасни да сам дошао из Драјзерове, да је доле Милошев конак, да је горе Драгиша... цар. Коначно на врху, улазим у Ужичку улицу у потрази за мојом омиљеном кућом. За око ми запада идилично двориште неке амбасаде, са дивном лављом фонтаном (која на жалост не ради), а затим следи још неколико скромних, али кућа са душом. Онда нека бела недовршена грдосија попут насуканог Титаника и срце почиње да туче од страха да то није моја лепотица, у том случају бих стварно био неизмерно тужан.
Како сам прошао још педесетак корака, поглед ми се ипак смирује на чувеној породичној вили адвоката Милићевића, коју су у најлепшем духу модернизма пројектовала чувена браћа Петар и Бранко Крстић. Кућа није превелика, али има све: од извајаних паса чувара на улазу, масивног моста, каријатида и фриза од голубица на прочељу, до снажно изражених хоризонтала на фасадама и стубова перголе у травнатом дворишту. Човек би сада рекао једно „бљак“, али то важи само за оне који је нису видели. Приметио сам да ми се у оваквим моментима лице обавезно претопи у широки осмех, па тада вероватно личим на човека зрелог за лудару, али то је јаче од мене, спазила је то чак и нека девојка која је прошла док сам занесено фотографисао ову панораму. Још неколико кућа и то је, отприлике то, што може да се слика. Не зато што нема шта, напротив, него одатле су наглашени чести саобраћајни знаци са изричитом забраном фотографисања, а униформисани чувари вребају сваку прилику да прекрате свој бескрајно монотон радни дан. Осим тога гомила електронских очију вреба и снима са високих стубова и капија, човеку просто буде непријатно да пролази туда, али увек се сетим људи који ту живе, па ми некако буде лакше. У овом делу Дедиња куће су веће, раскошније, удаљеније од улице и утопљене у неговано патинирано зеленило. Тишина је беспрекорна и нарушава је само топот мојих стопала или понеки дивљак који колима протутњи овуда као да је на полигону. Наишао сам на једну прелепу, једноставну кућу са племенитим двориштем и зналачки посађеним биљем, рађеном у маниру преријских кућа какве је некада пројектовао Ф.Л.Рајт. Звучи чудно, али има неколико запуштених (или напуштених) плацева и кућа које траже пажњу. Углавном, свака следећа улица је све мање лепа и утегнута, па призори као што су пластичне саксије са јефтиним зеленилом, оронуле ограде и фасаде, сасушена и ољуспана дрвенарија и кршеви од аутомобила, нису реткост. Музички укус је различит, од народњака до техна који су слушала двојица ортака брљајући нешто око аутомобила.
У целом крају често се виде кола са дипломатским таблицама, што није чудно, али у Толстојевој улици сам приметио неколико пута истог лика како зуји црним џипом тамо-вамо, као да не зна где би се денуо. Пред крај улице где су неке успијуше у купаћим костимима излазиле из двориштапосле купања и паковале ствари у ауто гласно и бахато просипајући речи, овај баја са џипом се зауставља. Прилази му наоружани стражар и на лошем страњском језику пита отприлике „Шта има“, на шта ће овај „Па, тешко је кад си сам“, са изразитим америчким нагласком. Ту сам схватио да ови странци, иако у велелепним вилама и комфору који им плаћа њихова драга држава, иако пуни пара, иако пуни могућности, уствари проводе своје тамничке дане у Београду, уплашени за своје мале и прљаве животе и још мањи углед њихове бедне земље која само оставља утисак велике царевине, ништа више од тога. Нисам могао чак ни да се наслађујем овим ујка Семовим ламентом, јер на сред топчидерске звезде (на небројено много хектара) ниче бетонска тврђава њихове нове амбасаде. Цркли дабогда, зар у рођеном граду да будемо затвореници, маму им њихову разбојничку. Утисак ми се на моменат поправио када сам чуо да грува Саншајн из неког огромног дворишта. Да нису имали у петак концерт, човек би помислио да овде одрађују неки фенси матине или рођенданску забаву, али разлог је био много обичнији. У узаном процепу између куће и зеленила, тамо у дубини дворишта иза објекта се види плаветнило базена, на коме се кикотаво башкаре две цице и два курајбера. „И тата би сине“, што да се лажемо. Не мислим толико због цица, колико због свеже воде у базену, баш би ми пријала. И таман окренух главу да наставим даље, опет нека расна снајка излази из кола испред мене, меси дупетом као да је тесто из пекарске наћве, осетих се непријатно „ко крме у Техерану“ што рекоше надреалисти. Десет метара даље стоји још једна девојка, мала бела пргава пудла и неки нашминкани дерпе у белом, са црвеним каишем и црвеним гиљама. Тип изгледа као из талијанског часописа, али џаба, тртља нешто привлачећи пажњу, а из уста му жабе излазе, чини ми се. Цео разговор се своди на то да се жали како му куче има јачи карактер, па му овај све повлађује, ма глиста најобичнија, а не човек. Али глиста са стилом.
Доста је било, не могу више овде. Најлепше детаље које сам хтео да сликам нисам могао од пандура, ово остало видиш да су обични купусари и пиљари смештени на добру локацију, љуљушкају се на таласима наследства, новостеченог или отетог. Наравно и логистика је врхунска: имају школе, како домаће тако и стране, салоне за лепоту, клинике за естетску хирургију, обданишта, стране језике, амбасаде, ма све имају, ама продавнице нигде видео нисам. Нема ни ресторана, ни кафића, чиста резиденција. То је заиста лепо, само није људски. Следећа тачка ми је топчидерска црква Светог Петра и Павла у самом подножју брда, преко пута Милошевог конака. Цркву, каква год да је, увек морам да сликам и да уђем у њу. Ова је направљена од лепог жућкастог пешчара и украшена каменим декоративним елементима. После све оне јаре и исијавања асфалта данас, крочим унутра, а оно милина. Какво блаженство стајати пет-шест минута ћутке у спокоју и свежини Божијег храма. Да је на данашњи дан значајан православни празник сазнао сам тако што су ме јутрос пробудила распевана црквена звона. Ево шта кажу учени о овом дану:
„Силазак Светог Духа на апостоле празнује Св. Православна Црква, као један од највећих празника, у педесети дан после Пасхе (јер је Дух Свети сишао у 50-ти дан после васкрсења Исуса Христа) и зато се и назива Педесетницом, или Тројициним Даном, јер се тога дана открило свету дејство све Пресвете Тројице, и људи су се научили да се поклањају и прослављају три лица једног Божанства: Оца и Сина и Светога Духа. На тај празник украшавамо храм и свој дом зеленилом, а у време богослужења стојимо са цвећем у рукама, изражавајући тиме нашу радост и захвалност Богу за то, што је Он Својим Светим и Животворним Духом обновио људе, родио их (кроз крштење) у нови живот (цвеће и зеленило - знак живота)“.
Зато је унутрашњост ове црквице и била посута зеленом травом и цвећем, одајући пољске мирисе и свежину.
Мало изнад, када се крене према топчидерској звезди, налази се дивна традиционална кућа свештеничког конака, а још мало изнад топчидерски извор на коме сам хтео да се освежим и напојим. На жалост, доста година уназад ова чесма је носила натпис воде која није за пиће, а сада су ставили трајну штампану таблу истог садржаја, што значи да се намножена богаташка градња осветила сиротињи у виду фекалија које су им и воду загадиле. Каква штета, пошто овакве воде није било надалеко. Стрпљен-спашен кажу стари, знам за још једну чесму код железничке станице Топчидер, идем прво тамо, а онда коначно циљ, ливаде код споменика Арчибалду Рајсу. Прекратим интуитивно иза постројења градског водовода и изађем таман тамо где ми је требало, па онда лаганица кроз хладовину парка, посматрајући заљубљене парове, ситну дечицу и насмејане шетаче. Избијем на пругу и онда лево до мог појила. То је мала обична чесма у паркићу величине педесетак квадрата, неприметна са улице, а смештена тик уз станицу, за освежење уморних путника. Не гледајући скинем ранац да се умијем, кад, оћеш бато, нема! Неко је поломио лептир за одвртање и завртање воде и може само да се гледа и машта. Нека Циганка је спавала безбрижно на клупи поред чесме, са све пртљагом у живописном великом завежљају, ма није ни регистровала да сам опсовао разочарано. Ништа зато, захваљујући благодетима цивилизације, одмах преко улице је продавница где сам већ куповао хладну воду. Ту увек седе усамљени локалци са флашом пива у руци, густирају пиће скривени од очију познатих. Узмем две флашице, дођем до касе и клекнем да из ранца извадим паре. У том моменту улази бучно нека млада другарица ове намргођене али љубазне касирке и стаје одмах уз мене, не затварајући уста. Иако сам (копајући по ранцу) видео само њене снежно беле листове и стопала и осећао мирис сапуна, успео сам да сазнам како је препорођена од када се малопре истуширала и како је тамо видела „знаш оног типа“ што јој свашта пада на памет кад га види (али није било ништа) и како је страшно досадно па је дошла да прекрати време... Морао сам да подигнем поглед и видим остатак, али је занемела тек када сам устао да платим, ширећи мирис знојавог мушког тела између ње и касирке. Упоредо са капљицама зноја које су ми клизиле низ врат осећао сам како ме притиска њен чисти поглед одмеравајући степен моје запрљаности од главе до пете. Чак и када сам излазио није се још сабрала од органо-лептичког доживљаја прљавог странца, одн. мене.
Воду сам попио тако брзо да нисам стигао поштено ни да поседим на клупици и дочекам неки интересантан доживљај на станици, као прошли пут. Тек после констатације железничара да увек пада киша кад он иде кући, погледао сам у модре облаке који су се гомилали изнад. Човек просто да не верује. Све време гечим на леђима ранац са кабастом простирком за лежање на трави, дебелом књигом и обилним сендвичем у којима сам намеравао да уживам када дођем до циља, а то је сада. Ето је и киша. Није бог зна шта, али за лешкарење на трави и читање сигурно није моменат. Погледам у небо, али онако, баш зналачки, одмеравам правац кретања облака, калкулишем јачину ветра, температуру и... закључим да неће ту баш ни да се напада нешто. Ма идем кад сам већ ту, па ако љуљне, трк у трамвај. Корак по корак, кроз шумарак поред неког глувонемог пара који седи на клупи и само се гледа машући рукама. Причају нешто, без речи. Небо је тмурно, али кише нема ич. Нађем наше место, где смо некад радо долазили са ћеркама (док су биле деца) и покушавам сам себи да објасним симболику: седим управо овде на дан Милиног рођендана. Срећно смо прослављали све дечије рођендане, намесили се неких лепих торти и направили украса, најели се ћевапа и напили дечијег шампањца, певали, смејали се, испуњавали жеље, дочекивали и испраћали драге госте, чекали поноћ уочи рођендана да љубимо успавану слављеницу и пожелимо јој свако добро у животу. Деца су порасла, остала су сећања.
Клекнем у сочну зелену траву, скинем качкет, фото апарат и ранац, па прострем ону нашу отровну љубичасту подлогу испод једног великог храста и прућим своје врело и дебело тело по њој. Та прва капљица која ме је клепила по сред чела, имала је тежину маља, чини ми се. „Значи, не могу да верујем, брате“ што би рекли омладинци. Остале капи сам доживео више као пишање Светог Петра по мени уз грохотан смех. Сада ми је већ било свеједно (ово је у народу моменат познат као традиционално буђење ината код Срба). Од овог часа надаље могле су да падају стене обложене ексерима од 20 сантима, утицаја није имало. Стављам прво слушалице да се опустим уз неку омиљену песму. Киша ромиња. Трудим се да задржим осмех, јер се вода већ скупља у угловима уста. Пијем воду. Каменко Катић у мени покушава да погледа у небо. Ма неће. Изувам се. Окрећем влажну простирку. Вадим сендвич. Е, сад ме ни пуцањ „дебеле Берте“ из непосредне близине померио не би. После првог залогаја следи преокрет ситуације у моју корист, јер чујем звуке песме „Само пар година за нас“ од ЕКВ и потпуно се предам уживању. Стигао сам чак и да нешто мало сликам, па богами и да прочитам део Стендалове књиге „Пармски манастир“, колико да је нисам узалуд носио. Падало је вече, а ови мрачни облаци су гушили светла позорнице, па када сам се добро наодмарао, кренем у паковање. „Спрема за покрет“ што би рекли у војсци, одрађујем је рутински. Пролазим поред Летње позорнице чији су бедеми сазидани од шареног, благо заобљеног камена и схватам да је то вероватно мотив из детињства који се урезао у памћење тако дубоко, да и дан-данас камене зидове цртам управо тако. Следе трамвај, железничка станица, опет трамвај и шетња према кући.
Кишица, вече и ветрић полако ме хладе и освежавају док вијугам између новобеоградских зграда. Избијам у своју улицу и примећујем одједном наранџасти бљесак залазећег Сунца на врховима зграда и шарену дугу високо изнад на мастиљавом небу. Успело је да некако пронађе поцепани део облака и гвирне још једном као насмејано дете преко ограде. Мрак пада и остаје само тежак и сладуњав мирис липе који ме пратио целог дана, чак и када сам ушао у стан пун неких људи. Не бих да причам, само да миришем.
У некој од претходних шетњи, ходајући раковичком пругом, гледао сам Бели двор како бљешти као круна на врху Топчидера и помислио како никада тамо нисам ни био. Ово је била згодна прилика да га обиђем (мада чисто сумњам да пуштају унутра), а после да се вратим и прошетам улицама Дедиња. Кренуо сам од сквера код болнице Драгише Мишовића, улицом која има бар неколико званичних имена и све те табле уредно стоје на кућама збуњујући пролазнике. Ваљда је то део тактике како да сачувају познате личности од нападног ока јавности. Улица је Незнаног јунака одн. Булевар ослобођења, одн. Кнеза Александра Карађорђевића, па како је коме драго, мени то није ништа значило. Леп крај, пристојно миран, а дворишта сређена једноставно и отмено, за похвалу. На десној страни улице су све стамбене зградице са неколико спратова, док преко пута има и раскошних кућа, а тек су две-три под стражом. То мало пандура било је сасвим довољно да ме спрече у „вршењу недозвољених радњи испред заштићеног објекта у коме живи важна личност“. Бирам детаљ на једној лепој модерној кући и фотографишем, а баја ми прилази и одмах тражи личну карту. Долазим до службене кућице и ту проводим неколико минута у опуштеном филозофском ћаскању на тему архитектуре са једним од полицајаца, док овај други преписује податке из моје личне карте. Никад се не зна, може да им затреба. Користећи брилијантну Милетову опаску „ја вас више не бих задржавао“, културно и бритко прекидам разговор и крећем даље.
Код Белог двора пут нагло савија улево и надоле, као што сам и видео на карти у току припреме, захваљујући нашим вековним пријатељима Американцима који су то детаљно снимили из ваздуха, да се српски народ не погуби у рођеном граду. Њушкам око отшкринуте тешке гвоздене капије очекујући неког батинаша да ђипи из кућице и почне да ми објашњава како је ово „...“ и да ја не смем ту да „...“ иначе ће он морати по службеној дужности да ми „...“, шта год. За дивно чудо, изађе једна фина и културна градска фаца, момчић неки, који ми је лепо одговорио на сва постављена питања, без позивања на грубу силу. Па наравно, лепше је с културу, пичка му материна. Углавном, као што сам претпоставио и ваљда прочитао скоро негде у новинама, улаз слободним стрелцима и шетачима није дозвољен, већ само организованим групама за које се можете пријавити у Туристичку организацију Београда, подземни пролаз код палате „Албанија“. Сликање може само споља, а унутра је њихов фотограф који према захтеву слика заинтересоване. Унутра је баш била једна група у обиласку и да сам лепо замолио овај момак би ме сигурно пустио унутра, али нисам хтео да кварим утисак. Кренем лагано око високе масивне ограде која је у почетку гвоздена, па се назиру објекти у зеленилу, али касније постаје зидана, са бодљикавом жицом на врху, па од сликања није било бог зна шта. Иначе ми је цела та, кобајаги новија краљевска гарнитура омражена, од Петра који је уочи бомбардовања побегао остављајући свој народ, до овог вепра Александра који матерњи језик никада није научио, а притом изгледа као гњила крушка. Јадни мали тртасти човечуљак кога од народа раздваја бодљикава жица, бедно заиста. Не сумњам да је унутра све цакум-пакум, али гледајући очима пролазника једино су ретко очувани, метални украсни венци са тракама на огради знак некадашњег великог и сјајног дворског живота. Али зато све стотине хектара густе шуме која се простире испод резиденције шире свој опојан мирис боровине и храста. Да и народ има неке користи.
Пут од главне капије иде у стрмек и лагано савија удесно, опасујући тако цело брдо, све док се не разбије у гомилу мањих вијугавих уличица при дну. Цео овај крај је једно огромно градилиште са престижним локацијама и бескрајним низом нових помпезних кућерина прављених да засене. Пре него што су неимари почели да уједају ово брдо, била је то сеновита шума од које поглед пуца у даљину обухватајући раковичку долину, сва приградска брда и Авалу у позадини, јер као што налаже наша традиција, најлепши предели се бирају за цркве, гробља и краљеве. Гледам испред себе неку намонтирану госпођу утегнуту у вриштеће црвену хаљину, како излази из јефтиног џипића и ломи се низбрдо на сребрним ципелама са високом штиклом. Гега се крајње невешто са рукама полураширеним и спремним за приземљење. Врата на капији отвара неки рмпалија и она нестаје у дворишту огромне нове куће окићене балонима одакле допиру звуци неке старе домаће шансоне. Пред сам крај ове улице (чини се бескрајне) која обилази око имања Белог двора, потпуно неочекивано упадам у малени сокак са старим кућерцима и романтичним баштицама где се преко заборављене тарабе пресамитило неколико бујних жбунова ситних ружа. Овај призор памтим из времена када сам као клинац трчкарао по дворишту моје нане у Крагујевцу, јурећи се са браћом и сестрама између чесме и грмова ружа, хризантема, шимшира и малине, док из куће допиру звуци севдалинке у извођењу Душице Билкић. Овај старији, много скромнији и опуштенији амбијент у подножју брда на жалост не траје дуго, убрзо га смењује прашњава долина Лисичијег јарка и узаврелог саобраћаја.
Сунце навелико пржи и схватам да овај део приче до Милошевог конака слободно могу да прелетим у две аутобуске станице, па да се успентрам улицом Теодора Драјзера до врха, одакле крећем у обилазак крем улица као што су Ужичка и Толстојева. Право освежење пред успон била је шумска стазица преко пута касарне Топчидер, па онда узбрдо. Никада још нисам ишао у ове шетње недељом поподне и зато ми је изненађење било да видим целе фамилије и комшилуке људи како седе распиштољено у својим двориштима, окружени цвећем и трешњама, а наткриљени крошњама липе и ораха који омамљиво миришу и праве дебелу хладовину. Наравно чују се звуци народњака са неког крш транзистора на балкону и лелујају гаће и брусхалтери на лаганом ветрићу. Неки мученици у Вартбургу чекају на тротоару да се прокувала стара машина опорави и дође до даха по овој врелини. Мало касније су ме престигли уз карактеристичан звук источнонемачког аута, али сам их опет срео пре краја улице како досипају воду у пропишали хладњак. Са изузетком једне старе напуштене куће пре школског дворишта и Института за лечење болести зависности, Драјзерова улица је потпуно незанимљива. Одоздо ходајући у очи упада фронт од пет-шест нових пословних зграда издигнутих попут бедема. Нешто касније сам, пролазећи уличицом која спаја те објекте, натрапао на неког клинца сезонца на грађевини (мој Шумадинац, вероватно од Крушевца судећи по нагласку) који ми је на питање „може ли се овом улицом проћи до краја брда или је слепа“ сасуо петнаест збланутих одговора на све оно што већ знам. Иако ту ради, нема појма да ли се улица завршава овде или километар даље, али зато је одлично знао да ми објасни да сам дошао из Драјзерове, да је доле Милошев конак, да је горе Драгиша... цар. Коначно на врху, улазим у Ужичку улицу у потрази за мојом омиљеном кућом. За око ми запада идилично двориште неке амбасаде, са дивном лављом фонтаном (која на жалост не ради), а затим следи још неколико скромних, али кућа са душом. Онда нека бела недовршена грдосија попут насуканог Титаника и срце почиње да туче од страха да то није моја лепотица, у том случају бих стварно био неизмерно тужан.
Како сам прошао још педесетак корака, поглед ми се ипак смирује на чувеној породичној вили адвоката Милићевића, коју су у најлепшем духу модернизма пројектовала чувена браћа Петар и Бранко Крстић. Кућа није превелика, али има све: од извајаних паса чувара на улазу, масивног моста, каријатида и фриза од голубица на прочељу, до снажно изражених хоризонтала на фасадама и стубова перголе у травнатом дворишту. Човек би сада рекао једно „бљак“, али то важи само за оне који је нису видели. Приметио сам да ми се у оваквим моментима лице обавезно претопи у широки осмех, па тада вероватно личим на човека зрелог за лудару, али то је јаче од мене, спазила је то чак и нека девојка која је прошла док сам занесено фотографисао ову панораму. Још неколико кућа и то је, отприлике то, што може да се слика. Не зато што нема шта, напротив, него одатле су наглашени чести саобраћајни знаци са изричитом забраном фотографисања, а униформисани чувари вребају сваку прилику да прекрате свој бескрајно монотон радни дан. Осим тога гомила електронских очију вреба и снима са високих стубова и капија, човеку просто буде непријатно да пролази туда, али увек се сетим људи који ту живе, па ми некако буде лакше. У овом делу Дедиња куће су веће, раскошније, удаљеније од улице и утопљене у неговано патинирано зеленило. Тишина је беспрекорна и нарушава је само топот мојих стопала или понеки дивљак који колима протутњи овуда као да је на полигону. Наишао сам на једну прелепу, једноставну кућу са племенитим двориштем и зналачки посађеним биљем, рађеном у маниру преријских кућа какве је некада пројектовао Ф.Л.Рајт. Звучи чудно, али има неколико запуштених (или напуштених) плацева и кућа које траже пажњу. Углавном, свака следећа улица је све мање лепа и утегнута, па призори као што су пластичне саксије са јефтиним зеленилом, оронуле ограде и фасаде, сасушена и ољуспана дрвенарија и кршеви од аутомобила, нису реткост. Музички укус је различит, од народњака до техна који су слушала двојица ортака брљајући нешто око аутомобила.
У целом крају често се виде кола са дипломатским таблицама, што није чудно, али у Толстојевој улици сам приметио неколико пута истог лика како зуји црним џипом тамо-вамо, као да не зна где би се денуо. Пред крај улице где су неке успијуше у купаћим костимима излазиле из двориштапосле купања и паковале ствари у ауто гласно и бахато просипајући речи, овај баја са џипом се зауставља. Прилази му наоружани стражар и на лошем страњском језику пита отприлике „Шта има“, на шта ће овај „Па, тешко је кад си сам“, са изразитим америчким нагласком. Ту сам схватио да ови странци, иако у велелепним вилама и комфору који им плаћа њихова драга држава, иако пуни пара, иако пуни могућности, уствари проводе своје тамничке дане у Београду, уплашени за своје мале и прљаве животе и још мањи углед њихове бедне земље која само оставља утисак велике царевине, ништа више од тога. Нисам могао чак ни да се наслађујем овим ујка Семовим ламентом, јер на сред топчидерске звезде (на небројено много хектара) ниче бетонска тврђава њихове нове амбасаде. Цркли дабогда, зар у рођеном граду да будемо затвореници, маму им њихову разбојничку. Утисак ми се на моменат поправио када сам чуо да грува Саншајн из неког огромног дворишта. Да нису имали у петак концерт, човек би помислио да овде одрађују неки фенси матине или рођенданску забаву, али разлог је био много обичнији. У узаном процепу између куће и зеленила, тамо у дубини дворишта иза објекта се види плаветнило базена, на коме се кикотаво башкаре две цице и два курајбера. „И тата би сине“, што да се лажемо. Не мислим толико због цица, колико због свеже воде у базену, баш би ми пријала. И таман окренух главу да наставим даље, опет нека расна снајка излази из кола испред мене, меси дупетом као да је тесто из пекарске наћве, осетих се непријатно „ко крме у Техерану“ што рекоше надреалисти. Десет метара даље стоји још једна девојка, мала бела пргава пудла и неки нашминкани дерпе у белом, са црвеним каишем и црвеним гиљама. Тип изгледа као из талијанског часописа, али џаба, тртља нешто привлачећи пажњу, а из уста му жабе излазе, чини ми се. Цео разговор се своди на то да се жали како му куче има јачи карактер, па му овај све повлађује, ма глиста најобичнија, а не човек. Али глиста са стилом.
Доста је било, не могу више овде. Најлепше детаље које сам хтео да сликам нисам могао од пандура, ово остало видиш да су обични купусари и пиљари смештени на добру локацију, љуљушкају се на таласима наследства, новостеченог или отетог. Наравно и логистика је врхунска: имају школе, како домаће тако и стране, салоне за лепоту, клинике за естетску хирургију, обданишта, стране језике, амбасаде, ма све имају, ама продавнице нигде видео нисам. Нема ни ресторана, ни кафића, чиста резиденција. То је заиста лепо, само није људски. Следећа тачка ми је топчидерска црква Светог Петра и Павла у самом подножју брда, преко пута Милошевог конака. Цркву, каква год да је, увек морам да сликам и да уђем у њу. Ова је направљена од лепог жућкастог пешчара и украшена каменим декоративним елементима. После све оне јаре и исијавања асфалта данас, крочим унутра, а оно милина. Какво блаженство стајати пет-шест минута ћутке у спокоју и свежини Божијег храма. Да је на данашњи дан значајан православни празник сазнао сам тако што су ме јутрос пробудила распевана црквена звона. Ево шта кажу учени о овом дану:
„Силазак Светог Духа на апостоле празнује Св. Православна Црква, као један од највећих празника, у педесети дан после Пасхе (јер је Дух Свети сишао у 50-ти дан после васкрсења Исуса Христа) и зато се и назива Педесетницом, или Тројициним Даном, јер се тога дана открило свету дејство све Пресвете Тројице, и људи су се научили да се поклањају и прослављају три лица једног Божанства: Оца и Сина и Светога Духа. На тај празник украшавамо храм и свој дом зеленилом, а у време богослужења стојимо са цвећем у рукама, изражавајући тиме нашу радост и захвалност Богу за то, што је Он Својим Светим и Животворним Духом обновио људе, родио их (кроз крштење) у нови живот (цвеће и зеленило - знак живота)“.
Зато је унутрашњост ове црквице и била посута зеленом травом и цвећем, одајући пољске мирисе и свежину.
Мало изнад, када се крене према топчидерској звезди, налази се дивна традиционална кућа свештеничког конака, а још мало изнад топчидерски извор на коме сам хтео да се освежим и напојим. На жалост, доста година уназад ова чесма је носила натпис воде која није за пиће, а сада су ставили трајну штампану таблу истог садржаја, што значи да се намножена богаташка градња осветила сиротињи у виду фекалија које су им и воду загадиле. Каква штета, пошто овакве воде није било надалеко. Стрпљен-спашен кажу стари, знам за још једну чесму код железничке станице Топчидер, идем прво тамо, а онда коначно циљ, ливаде код споменика Арчибалду Рајсу. Прекратим интуитивно иза постројења градског водовода и изађем таман тамо где ми је требало, па онда лаганица кроз хладовину парка, посматрајући заљубљене парове, ситну дечицу и насмејане шетаче. Избијем на пругу и онда лево до мог појила. То је мала обична чесма у паркићу величине педесетак квадрата, неприметна са улице, а смештена тик уз станицу, за освежење уморних путника. Не гледајући скинем ранац да се умијем, кад, оћеш бато, нема! Неко је поломио лептир за одвртање и завртање воде и може само да се гледа и машта. Нека Циганка је спавала безбрижно на клупи поред чесме, са све пртљагом у живописном великом завежљају, ма није ни регистровала да сам опсовао разочарано. Ништа зато, захваљујући благодетима цивилизације, одмах преко улице је продавница где сам већ куповао хладну воду. Ту увек седе усамљени локалци са флашом пива у руци, густирају пиће скривени од очију познатих. Узмем две флашице, дођем до касе и клекнем да из ранца извадим паре. У том моменту улази бучно нека млада другарица ове намргођене али љубазне касирке и стаје одмах уз мене, не затварајући уста. Иако сам (копајући по ранцу) видео само њене снежно беле листове и стопала и осећао мирис сапуна, успео сам да сазнам како је препорођена од када се малопре истуширала и како је тамо видела „знаш оног типа“ што јој свашта пада на памет кад га види (али није било ништа) и како је страшно досадно па је дошла да прекрати време... Морао сам да подигнем поглед и видим остатак, али је занемела тек када сам устао да платим, ширећи мирис знојавог мушког тела између ње и касирке. Упоредо са капљицама зноја које су ми клизиле низ врат осећао сам како ме притиска њен чисти поглед одмеравајући степен моје запрљаности од главе до пете. Чак и када сам излазио није се још сабрала од органо-лептичког доживљаја прљавог странца, одн. мене.
Воду сам попио тако брзо да нисам стигао поштено ни да поседим на клупици и дочекам неки интересантан доживљај на станици, као прошли пут. Тек после констатације железничара да увек пада киша кад он иде кући, погледао сам у модре облаке који су се гомилали изнад. Човек просто да не верује. Све време гечим на леђима ранац са кабастом простирком за лежање на трави, дебелом књигом и обилним сендвичем у којима сам намеравао да уживам када дођем до циља, а то је сада. Ето је и киша. Није бог зна шта, али за лешкарење на трави и читање сигурно није моменат. Погледам у небо, али онако, баш зналачки, одмеравам правац кретања облака, калкулишем јачину ветра, температуру и... закључим да неће ту баш ни да се напада нешто. Ма идем кад сам већ ту, па ако љуљне, трк у трамвај. Корак по корак, кроз шумарак поред неког глувонемог пара који седи на клупи и само се гледа машући рукама. Причају нешто, без речи. Небо је тмурно, али кише нема ич. Нађем наше место, где смо некад радо долазили са ћеркама (док су биле деца) и покушавам сам себи да објасним симболику: седим управо овде на дан Милиног рођендана. Срећно смо прослављали све дечије рођендане, намесили се неких лепих торти и направили украса, најели се ћевапа и напили дечијег шампањца, певали, смејали се, испуњавали жеље, дочекивали и испраћали драге госте, чекали поноћ уочи рођендана да љубимо успавану слављеницу и пожелимо јој свако добро у животу. Деца су порасла, остала су сећања.
Клекнем у сочну зелену траву, скинем качкет, фото апарат и ранац, па прострем ону нашу отровну љубичасту подлогу испод једног великог храста и прућим своје врело и дебело тело по њој. Та прва капљица која ме је клепила по сред чела, имала је тежину маља, чини ми се. „Значи, не могу да верујем, брате“ што би рекли омладинци. Остале капи сам доживео више као пишање Светог Петра по мени уз грохотан смех. Сада ми је већ било свеједно (ово је у народу моменат познат као традиционално буђење ината код Срба). Од овог часа надаље могле су да падају стене обложене ексерима од 20 сантима, утицаја није имало. Стављам прво слушалице да се опустим уз неку омиљену песму. Киша ромиња. Трудим се да задржим осмех, јер се вода већ скупља у угловима уста. Пијем воду. Каменко Катић у мени покушава да погледа у небо. Ма неће. Изувам се. Окрећем влажну простирку. Вадим сендвич. Е, сад ме ни пуцањ „дебеле Берте“ из непосредне близине померио не би. После првог залогаја следи преокрет ситуације у моју корист, јер чујем звуке песме „Само пар година за нас“ од ЕКВ и потпуно се предам уживању. Стигао сам чак и да нешто мало сликам, па богами и да прочитам део Стендалове књиге „Пармски манастир“, колико да је нисам узалуд носио. Падало је вече, а ови мрачни облаци су гушили светла позорнице, па када сам се добро наодмарао, кренем у паковање. „Спрема за покрет“ што би рекли у војсци, одрађујем је рутински. Пролазим поред Летње позорнице чији су бедеми сазидани од шареног, благо заобљеног камена и схватам да је то вероватно мотив из детињства који се урезао у памћење тако дубоко, да и дан-данас камене зидове цртам управо тако. Следе трамвај, железничка станица, опет трамвај и шетња према кући.
Кишица, вече и ветрић полако ме хладе и освежавају док вијугам између новобеоградских зграда. Избијам у своју улицу и примећујем одједном наранџасти бљесак залазећег Сунца на врховима зграда и шарену дугу високо изнад на мастиљавом небу. Успело је да некако пронађе поцепани део облака и гвирне још једном као насмејано дете преко ограде. Мрак пада и остаје само тежак и сладуњав мирис липе који ме пратио целог дана, чак и када сам ушао у стан пун неких људи. Не бих да причам, само да миришем.
 |
| Дворска шетња |
Коментари