Већ годинама планирам да пођем на неко кратко путовање возом и поведем децу да удахну мирис мазута и да осете чари труцкања по шинама и шетње по уском ходнику вагона. Ко још путује возом у Србији? У реду су они брзи возови по Француској и Јапану, али овде код нас човеку треба 12 сати да допутује возом од Београда до Неготина, рецимо. Еј, па то је као да иде на море. А пошто сви журе и путовање доживљавају као нужни транспорт од тачке А до тачке Б (притом и не гледају кроз прозор), јасно је да су пруге зарасле у коров, а машиновође постале ретке птице, као бели зец или луди шеширџија из Алисе. Први пут када су моје клинке у трави виделе бачену сингл плочу за њих је то био велики црни ЦД; петролејку у Врбну су почеле да трљају мислећи да је реч о Аладиновој чаробној лампи; треба ли уопште трошити речи на опчињеност застарелим справама као што су писаћа машина, дрвено корито, срп или кантар у ово време када су за свега неколико година загосподарили мобилни телефони, дигитални апарати и интернет?
Морам признати да сам се осећао прилично тужно стојећи сам у великом холу пусте железничке станице. Уствари сам хтео да погледам ред вожње и проверим има ли карата за воз до Крагујевца, очекујући наивно да ће ми пред очима пући велики узаврели перони и чекаоница пуна људи, као у оно време када смо преко Феријалаца путовали на море. „Какав данак неискуству“ што би рекао Милојко Пантић, па ја у ову станицу нисам ушао двадесет година, појма немам. Оба пута када сам прочитао возни ред остао сам запањен, највише због чињенице да воз за Крагујевац уопште не постоји. Ма нисам ја ово нешто добро видео, ајде опет још неколико пута, колико да утврдим градиво. Нађем само један који из Зубиног Потока иде за Београд, пролазећи кроз Крагујевац по реду вожње у 2:08. Ујутру, наравно. Дивно време за стицање нових пријатеља, махом бескућника или пијаница који џоњају по клупама крај шина. Ретко одустајем од неког наума, али ово је била та ретка прилика.
Звао ме буразер Мирко да дођем на неки дан код њих, одморим напаћени мозак и породицу и обиђем са њим Голочело, завичај нашег деда Миливоја. Сад је каже најлепше, пуно зеленила, мириса и цвркута птица, а уствари хоће да ме орасположи мученик и наведе мало на разговор, да ми буде лакше. Ја све нешто као чекам да ме позову на разговор за посао и гледам да не идем нигде, али кад мало боље размислим, ма ко ће, бре, да ме зове, није блесав. Коме треба истрошени дизајнер старог кова и архитекта са дебелим заостатком, не баш млад, али зато несавитљив? Када се томе дода чињеница да тачно знам шта хоћу, а слабо сам толерантан на газдинске бахате глупости, могућност позивања на разговор је равна другом доласку Христа. Учећи од наших великана који све радове завршавају пре рока, одем и купим повратну карту за аутобус, па јавим брату на опште изненађење. Нисам био речит код куће, спаковао сам се и рекао да ме неће бити неко време.
Петак поподне, диван сунчан дан са плавим небом прошараним крофнастим облацима. Врућина већ јењава, гужва пред викенд на аутобуској станици и гомила нестрпљивог света који се тиска и лагано распоређује по капијама за улазак на пероне, нестајући у њима као брашно у ситу. У стомаку ми трепери давно заборављени осећај задовољства и треме пред путовање, као док сам био момак и стално негде зујао. Место савршено, поред великог чистог прозора, аутобус затегнут као пред јутарњу смотру, клима пријатно хлади и повремено прсне мало мириса. Ређају се предивни шумадијски предели шарених њива у којима је, ту и тамо забодена по нека кућица, као чиода. Непрегледне траке зеленог кукуруза се преплићу са зрелим сламастим пољима жита које се лењо попут уља лелуја на ветру и пресијава на поподневном сунцу. Понегде их раздваја раштркан ред дрвећа и баца хлад ретким радницима сагнутим у свом послу. Да повремено не протрчи високи стуб далековода између ових њива и мене, све би личило на ускомешане хоризонталне таласе, сложене уредно на дну неке велике шерпе. Два кратка стајања у Лапову и Баточини и већ гледам обрисе мог родног Крагујевца.
Силазим са буса и крећем лагано према Лекиној бари, али овога пута као некада давно, преко шина. Наиме, аутобуску станицу и насеље где живе Благојевићи деле само железничка станица и стара дрвара која одавно не ради. Додуше, судећи по учесталости возова, рекло би се да више нема ни железнице, ваљда могу слободно да прођем туда. Ипак, спречавају ме дуги низови теретних вагона наређаих дуж станице. Није да немам искуства са прескакањем вагона (гледао сам и Отписане), него пре мене прође нека девојка са модрицама по лицу па помислих да је муж вошти, не мора још и од мене за леђима да се штреца, јадна. Ионако сам на циљу, журбе нема, идем около скроз до надвожњака, па онда назад до Истарске улице. Напокон улазим на капију, а у авлији потпуни тајац, живе душе нема да се јави. Можда је журка изненађења или скривена камера, свашта човек може да доживи од фамилије. Кад сам се огласио, напокон почеше да излазе као насмејани рудари из Трепче после треће смене. После кашичице слатка од шумских јагода смо седели у дворишту и цело вече причали помињићи важне догађаје и нама блиске људе, све док нисмо надокнадили пропуштено време и дошли до данашње седељке. Сенке су постајале дугачке, падале једна преко друге и полако правиле густо ткање мрака у коме су само цаклиле наше радознале очи и чуо се жив разговор драгих људи. Време за спавање које је уследило после ујниног наговарања да се истуширам, било је обележено чувеном дедином реченицом: „Што да се купам, ја сам чист човек“ и уз много смеха напокон сам заронио у чисте уштиркане чаршафе француског лежаја. Одавно нисам спавао тако лепо.
Кућа Благојевића је одувек била оличење гостољубивости, некада чак и претеране, нарочито у погледу хране. Обавезна су сва три оброка, са паузом за поподневну кафу, колаче, сладолед и торту. Тако је радила нана, тако ујна, а тако и моја кева, уз напомену да су све оне осведочени мајстори кулинарства и угађања. Током два дана су се ређале разне мекике, виршле, поховане шницле, пуњене тиквице, павлака, роштиљ, пилетина на жару, кромпир, вино, салате, ма хиљаду чуда. Једино више нема кабезе, пошто су одавно затворили чувену содаџијску радњу у улици Филипа Кљајића. Неко време сам у дворишту посматрао како паук обмотава живу осицу ухваћену у његову мрежу и прави од ње лутку, а то јој служи да је умртви и конзервира за касније. Сцена као из чувеног серијала „Опстанак“ или са канала „Дискавери“ што би рекли данас. Када су сви устали, договор је брзо пао: идемо прво на пијацу, онда у Голочело, а поподне роштиљамо и идемо у шетњу са нашом малом сестричином. Живост пијаце ме увек орасположи, јер се сетим оног проклетог времена бомбардовања, када је на интернету висила слика препуне пролећне Каленић пијаце, као пример да малтене и не осећамо санкције. И то нисмо ми поставили слику, него Американци говнари, маму им њихову вештачку. Ако, бар сам им то наплатио.
Нуде сељаци онај бледуњави парадајз, набубреле тиквице и главице младог лука, али цене не заостају много за београдским. Ујна бира и плаћа, ја трпам у торбу, Мирко облеће око нас као сателит, а сељаци се дозивају, ситне паре и доручкују бурек преко оних јадних паприка и целера. Доручак, па пут под ноге, буразер и ја. Голочело је једно питомо шумадијско село на путу за Краљево, петнаестак километера од града, одакле је родом наш деда Миливоје. Сада тамо живи нешто дедине родбине, од којих још из детињства добро памтим чича Драгу, дединог братанца, изузетно везаног за Миливоја.
Наш деда је био шнајдер, имао је радњу у породичној кући у којој сам одсео и ту су му долазиле све муштерије, углавном из Крагујевачког округа. Ми смо као деца, нарочито на летњем распусту, проводили доста времена код њих и не ретко седели сатима у дединој радионици. Имао је свеску са списком свих сталних муштерија и њиховим мерама, па се често дешавало да деди само пошаљу материјал по некоме и кажу шта да сашије и коме. Он лепо стави наочаре на пола носа, запева неку стару лагану народну, лизне прст и почне да тражи наручиоца по разбарушеним листовима свеске. Простре материјал по столу, узме дугачки лењир и округли пљоснати сапун за обележавање, па почне да шара по њему разне линије, пуне испрекидане, закривљене, све док задовољно не направи крој за какве бриџ панталоне или прслук. Узима велике црне кројачке маказе и сече по линијама ону чоју као да је ваздух. Слаже по редоследу шивења, седа за старинску Сингер машину, полако бира конац, провлачи га кроз сто неких рупица и кукица, заврти руком точак и ногама прихвати педалу. Увек је ту била нека мала крпица за пробу, неће човеку да штети штоф. Дешавало се да нешто запне, покида се конац или сломије игла, онда деда обавезно почне спонтано да ређа разне спискове и да их повезује сочним радњама, нарочито користећи комбинацију слогова „је“ и „бе“. Сви у фамилији волимо да псујемо, шта ћеш, чисто наслеђе. На крају ипак панталоне угледају завршетак радова и буду уредно распоређене на даску за пеглање. У једном малом зеленом емајлираном чончету на прозору, деда је држао четку са водом за фајтање, направљену од црне у ролат савијене чоје и исечену на фронцле по крајевима. Умочи је у воду, накваси шавове и крене да их притиска старом гвозденом пеглом, све док панталоне не добију изглед готовог производа, као из излога. Деда ми је причао да је штрукс најбољи материјал за ове традиционалне шумадијске панталоне. То је ребрасти, издржљиви и фини штоф који се производи у иностранству. Скуп је, али вечно траје, не гужва се и не излизује, као већина других. Људи су већином наручивали одећу од сиво маслинасте чоје, па кад остане материјала, Миливоје обавезно сашије шајкачу или да мојој сестри Даници да вежба шивење. Богами га је увежбала, свака част. Од свих дешавања у дединој радњи, ипак су најинтересантније биле приче које смо слушали када дође нека муштерија лично. То је била прилика да се људи виде и испрате догађаје везане за познате пријатеље и родбину, није било заказивања, није било ни обичног, а камоли мобилног телефона. После детаљних информација шта раде Милунка, Живорад или Панта, како је у Комарицама или на Гружи, почињу да се ређају доживљаји из младости. Уз доста смеха, понеку ракијицу, кафу, понекад и сузу, сећају се свих минулих дана из родног краја, рата, шегртских дана, Армије, свих рођених и умрлих током окупације, свих немаштина, несташлука и заједничких путовања, сећају се живота. Људи се можда мењају, али њихове мере остају исте. Док сам слушао и упијао ова усмена предања, поглед ми је увек, по хиљаду пута прелазио преко зидова радионице и забележио слике живе до данашњих времена: чивилук са окаченим прслуцима, панталонама и качкетима, изнад њега ловачке пушке и реденици са патронама, натпис „Сингер“ на шиваћој машини у висини колена, посуда са калемовима разнобојних конаца, јастучетом за игле и напрстком, постер са астронаутима мисије Аполо који су се (кобајаги) спустили на Месец 1970. године, стари радио-апарат са кога смо уредно слушали народне песме и ниво водостаја на Дунаву, романтиче сцене из лова са јеленом, лавом и гепардом, фотографије нас четворо унучади у разним комбинацијама, урамљено дедино Мајсторско писмо и венац од керамичких плочица осликаних призорима из дивљине. И све то у малом собичку пуном успомена.
Чича Драго је опет, посебна прича наше фамилије, особењак и усамљени јахач. Диван, добродушан и искрен човек који једноставно није одабрао живот већине нас, већ кожу у којој се боље осећа, што свакако није разлог за осуду. Људи на жалост мисле да је битно испунити форму и да треба увек живети према устаљеним правилима, ваљда им је лакше у гомили. Ако неко одступи од обрасца, обавезно га клепају и проглашавају за чудака и изгнаника. Срећом, Драго не хаје за туђе мишљење, живи свој живот, а не туђ. Никоме не смета, ни од кога не зависи, никоме није терет, може само да помогне, никако да отежа. Нема жене, нема деце. Кућа у којој сам живи унутра је мало запуштена и оронула, намештај стар исто као и слике по зидовима, али његов осмех добродошлице и даље ведар и топао. Искрено нам се обрадовао и угостио нас чашицом кафе, ракије и разговора. У последњих неколико година ово је друга кафица коју пијем код њега и закључио сам да има непоновљив укус оне праве, старинске кафе, каква је била онда када сам тек почињао да је пијем. Неко каже да је то због изворске воде, неко због шпорета „Смедеревца“, ја некако више волим да мислим да је то због руке која је скувала. Још увек сасвим доброг здравља, Драго је скоро поставио нову тарабу око имања, преградио и средио кокошињац и остале помоћне објекте, средио виноград, упластио сено, посејао нову детелину. Када бих могао у животу да бирам место за кућу, одабрао бих баш његов плац: са једне стране закриљен макадамским сеоским путем, на другој страни терен пада, а поглед пуца на раскошна Гледићка брда у више планова, као нека сценографија, посута разнобојним њивама и кућама од прастарог црепа. Иако ту наша фамилија има доста земље, нико не зна тачно да ми каже где још има слободних парцела, јер сам последњих десетак година заинтересован за једну.
Обишли смо и дедину стару, урушену избу на стрмој падини испод пута, потпуно зараслу у високу оштру траву, шумске јагоде и самоникло дрвеће. На трешњици поред кућерка још увек виси четири-пет незрелих плодова, шљиву је покршио неки ветар, а велики орах у дну ливаде се више и не види. Само још јелка стоји право и издиже се изнад ове прашуме, тражећи ваздуха и Сунца. Плац је диван, али на жалост нема тако племенит поглед као Драгов, овај гледа у стрму падину једног шумовитог брда преко пута. Мирко и ја ретко ту долазимо, али сваки пут прошетамо даље низ пут, уживајући у призорима готово нетакнуте природе и ретких имања која следе. После чичине има само још једна кућа неке бабе која ту живи, а срећа је хтела да је још посећују њена деца. Богами, брдашце на коме се налази бабино двориште, можда је чак и лепшег погледа него Драгово, нешто усамљеније и издигнутије. Диван поглед ми увек квари велика бандера са шумом жица које се простиру на све стране, а једна таква је баш посађена овде. Нешто даље наилазимо на велику покошену ливаду у чијем дну се угнездио шумарак сребрних и високих стабала јасике, баш као што је описао чича објашњавајући Мирку где је његов забран. Затрпали су му сељаци прилаз њиви и набацали неке телевизоре, кесе и ђубре, као да не знају да загађују и своје тло и воду, безбожници. Освета ће бити страшна када једног дана сви извори, којих у околини има доста, чак и извор Лепенице, буду загађени и неупотребљиви за пиће, самим тим и за усеве. Али можда то више никога неће интересовати, ко зна хоће ли овде бити живе душе да то види.
Све време док смо шетали, причали, фотографисали, махали рукама, удисали и сећали се, овуда није прошао ни један једини аутомобил, што потврђује теорију да је то пуст крај. Драго је својевремено рекао како му је жао што није млађи, преселио би се још двеста метара даље, према шуми. Какав самотњак, препознајем се понекад у њему, с обзиром да су ми већ одавно досадили урбани живот, врелина, гужва и борба са градским неманима. Овде гледаш златне цветове кантариона и љубичастог цвећа који се пробијају кроз поља жита, ловачке чеке, опале шишке храста, велике жуте лептире и багремову шуму. Живот у природи свакако није лак ни идиличан као што изгледа у причи, али бих могао да се замислим на оваквом месту. Ових дана сам доста размишљао о томе како је овакав живот уствари сплет онога што ме интересује. Не налазим се више у послу којим се бавим, немам ни резултате који би ме охрабрили. Оно што сматрам основним вредностима у животу други гледају као слабост, около су све људи који мало вреде, а скупо се продају. Ја нисам трговац, радије бих својим рукама крчио неку зараслу ливаду и на њој правио кућу за одмор на селу свих напаћених и уморних као што сам ја. Једноставну, традиционалну, украшену старином, покривену коритастим црепом, са неколико скромних соба за издавање и вајатом за мене. Обавезно да има ниске столичице-троношце, огњиште за хлеб, долап, петролејке, земљане и дрвене посуде, бокоре ароматичног биља које се суши, пространи трем, доста цвећа, мали повртњак и леју зачинског биља, чесму, димњак који се увек пуши, неко стабло шљиве, кајсија, дуња, липа, бор и храст, малина, сушара и клупа за уживање. Мора да буде и летња кухиња, ту би се правили ајвар, слатко и зимница, а у данима доколице часови кућне радиности за госте - ткање, плетење корпи, прављење сувенира или папира. Ма све би то могло, само никако да се покренем, само што за то покретање треба нешто пара и напуштање породице, а тешко ми је да се одлучим на тај корак. Још увек.
Враћамо се у двориште нашег домаћина газећи по мору опалих дудиња, срдачно се здравимо и крећемо назад у Крагујевац. Дан је врео, па смо мало предахнули, а онда започели акцију роштиљања. Као гост имао сам ту ретку част да скоро све урадим сам, уз свесрдну помоћ додавања меса од стране фамилије. Обожавам да роштиљам и Мирко то зна (зато ми је препустио машице) мада нисам навикао на ћумур, већ на дрва. Једва сам некако успео да добијем квалитетан жар (не без дрва, наравно) и бацио се на испијање пива из флаше, нетремице мотрећи цврчеће месне залогаје на жици. Није баш да сам очекивао велики годишњи сусрет родбине, али окупише се за тили час сви. Било је заиста пријатно и весело видети их опет. Као што то обично бива, уследило је пуно лепе хране, освежења, а нису изостале ни салве смеха, на рачун свакога по мало. Дан је већ био на заласку, па су жене остале код куће, а бураз и ја смотасмо малу Стефану и кренусмо на Илину воду у шетњу. Ово оближње излетиште је неки ентузијаста оплеменио каменим фонтанама, украсним биљем и цвећем, дрвеним мостићима и клупицама, игралиштем за децу, стазама за шетњу и на крају, малим зоолошким вртом. Стефана још нема две године и са узвицима одушевљења је поздравила вртешку, љуљашку, а нарочито зечеве, пауна, срндаћа и гуске. Добро, ово последње је прошло мало неславно, зато што се завршило крупним сузама у ујкином загрљају, али гусан од Памперса није успео да значајније уједе малецку, само да је штипне за гузу. Момачко вече нам је зачинио комшија Мома, нижући обиље догађаја из свог живота и нашег детињства, а сазнали смо и понешто ново, још из времена када смо били премали да бисмо се сећали. Чаша-две црног вина, пуно смеха, диван дан и још лепши сан.
Ујутру смо скокнули у куповину до Родића, доручковали и после тога решили да посетимо моје у Прњавору. Надомак самог села скренемо прво до Ботуња и породичне куће Миркове жене Весне, где сада живе њени родитељи. Интересантно, сви чланови њихове породице су просветари, а сеоска школа је одмах испод њиховог имања. У дворишту су четири куће, бунар ограђен сантрачем, две-три групе култивисаног цвећа и неколико већих стабала четинара. Гледајући из њиховог једноставног и дивно сређеног дворишта, поглед преко школе клизи на широку долину у чијој се даљини назире панорама Крагујевца. Весниног оца смо затекли како чисти вишње (вероватно за слатко) и у пријатном разговору провели четврт сата са овим добрим човеком. У Прњавор долазим увек са децом, никад сам, ваљда је зато пас мојих родитеља, Мими, лајала све време на мене. Са клинкама је као род, осећа их по мирису, а мене је очигледно заборавила. Ништа зато, она лаје више из забаве, нема агресивне гене као они намћори пекинезери, па смо се после неколико минута чешкали и радовали једно другом. Изгледа да је био неки дан за слатко, пошто је и мој Светозар био иза куће и брао рибизле, а кева изашла пред нас да нас дочека. Седели смо сат-два у хладу трема и мирно причали уз коју чашицу ракије и слатко од јагода. Увек када дођем, прво волим да обиђем двориште и видим шта има ново, сада ми се нешто није дало, оставио сам то за крај. Ово је кућа у којој су до шездесетих година прошлог века живели мој предеда Милентије и прабаба Магдалена, познатија као Цојка. Онда је кућа остала празна и ту је слободним данима долазио деда да нахрани прасиће, овце и кокошке, док их је било. Ми смо као деца обожавали да се успентрамо по трешњама и кајсијама и брстимо их до изнемоглости, играмо фудбал или бадминтон, док одрасли увек нешто раде. Кућу памтим по карактеристичном мирису који имају све старе куће на селу прављене од набоја, а то је уствари, блато помешано са сламом као везивним средством. И по највећим врућинама унутра је увек било свеже, а из последње собе са бурићима је долазио још и мирис шљивовице просуте током претакања. Кућа је тих година била доста затрпана непотребним кршом у виду дасака, алата, прозорских крила и канти, али је имала и доста необичних предмета за које нисам имао појма чему служе. Нажалост, већина тога што би ми данас било интересантно као старина, бачено је током неколико чистки које су уследиле до времена када су је моји родитељи довели у сређено стање за нормалан живот. Струје има, али воде не, тако да је хигијена овде сведена на коришћење чесме и пољског клозета, што може да засмета размаженим и лењим људима. За мене је купање у природи прави доживљај. Уследила је обавезна шетња по дворишту и до Вагана, сеоског извора до кога сада води багером проширен и мало насут колски пут. Поздравили смо се са мојима и кренули назад до града.
Као што то обично бива, после ручка женски део се увек позива на прање судова и одмор (као да је ручала цела чета), уствари их мрзи да се шетају. Мирко и ја скочисмо на ноге лагане и кренусмо пут Шумарица, једног од најлепших излетишта које сам видео. Ту су Немци за одмазду и утеривање страха стрељали 7000 душа, махом ђака и наставника. Мајку ли им јебем швапску. И сада нас опет тамане политиком, светећи нам се за победу у оба рата. И сутра кад би се заратило опет би нам то урадили без милости, таква им је сорта покварена. У средини је направљен предиван музеј од црвених цигала, посвећен овом догађају, а поставка је упечатљива и потресна, пуна личних сведочанстава о последњим часовима пострадалих. Око музеја иде једносмерни пут пречника неколико километара, дуж кога су распоређени споменици и плоче са натписима који сећају на стратиште. Све то повезују неговани травњаци, стазе и места за одмор посетилаца, а свуда около је дебела и густа шума по којој је овај крај и добио име. Најупечатљивији споменик, по коме су Шумарице надалеко познате, свакако је „Сломљено крило“, посвећено разреду V3 и крваво прекинутој младости. Мало даље се налази и „Сломљени цвет“ подигнут у славу храбрих Циганчића који нису хтели да чисте чизме немачким официрима. Некако пред крај шуме открива се хотел „Шумадија“ у коме су се веселиле две гарнитуре сватова, али и случајни пролазници. Иза хотела, пратећи шумску стазу кроз борове, долази се до срушене Титове куће и старог српског гробља пуног дивних камених стећака са упечатљивим натписима. Мало даље је лављи споменик који је подигла захвална отаџбина српским војницима изгинулим у Првом рату, онда спомен плоча свима који су дали животе у ратовима од 1868-1920. и најновији кип српског војника са шајкачом и опанцима, за ратнике изгинуле од 1918-1998. године. Иако зарастао у високу траву из које вире бокори шумских јагода, цео овај комплекс српског гробља оставља јак, али смирен патриотски утисак на посматрача.
Прелазимо магистрални пут за Горњи Милановац и настављамо према језеру, омиљеном месту купача, пецароша, бициклиста, одбојкаша и посматрача из кафића. На падини изнад језера један млади предузетник је сам замислио и уз помоћ мајстора изградио пријатан амбијент полуотвореног терасастог кафић-ресторана који гледа на лепоте језера. По осмеху посетилаца обасјаним зрацима залазећег Сунца и звуцима смирујуће музике види се да је овај избор био пун погодак, како за њих, тако и за власника. Нешто попут Аде Циганлије, само много мањих размера, са једне стране језера се налази шљунком застрт рај за купаче и љубитеље спортова, са друге у трску зарасла обала пецароша. Још једна промена локације нас је одвела до словачког гробља, скромног споменика „милој браћи Словацима“ стрељаним у побуни 1918.године, иначе радницима фабрике вагона. Догађај нам је потпуно непознат, али никад није касно за учење. Овде смо се задржали веома кратко, али довољно да бисмо били сведоци предивне слике: група девојака прилази једном коњу кога за узде држи неки високи момчић, милују га (мислим на коња, а не момка), чекајући свој ред да се опробају у јахању. Све то не би било тако чаробно да иза њих није управо залазило Сунце, дајући свему неки сјајни ореол. Нити сам ја мајстор фотографије, нити имам неки посебан апарат, тек фотографија је само делић лепоте призора који смо видели. Ипак, довољно да се присетим тога још понекад у животу.
Овога пута нам је увече друштво правио Веснин брат, један пристојан и весео момак, па смо нас тројица причали скоро до поноћи о разним темама, уз обавезно помињање минулих локалних избора и много помињаног Пумпија, за кога се искрено надам да је нешто и освојио. Мирка су пре тога звали безброј пута телефоном да провере је ли гласао, на шта је овај, иначе смирен и разборит, на крају одбрусио саркастично: „Све је у реду, реците Борису да не брине, гласао сам“. После смо се томе слатко смејали и често спомињали дотичну Странку. И Пумпија, нормално.
Морам признати да сам се осећао прилично тужно стојећи сам у великом холу пусте железничке станице. Уствари сам хтео да погледам ред вожње и проверим има ли карата за воз до Крагујевца, очекујући наивно да ће ми пред очима пући велики узаврели перони и чекаоница пуна људи, као у оно време када смо преко Феријалаца путовали на море. „Какав данак неискуству“ што би рекао Милојко Пантић, па ја у ову станицу нисам ушао двадесет година, појма немам. Оба пута када сам прочитао возни ред остао сам запањен, највише због чињенице да воз за Крагујевац уопште не постоји. Ма нисам ја ово нешто добро видео, ајде опет још неколико пута, колико да утврдим градиво. Нађем само један који из Зубиног Потока иде за Београд, пролазећи кроз Крагујевац по реду вожње у 2:08. Ујутру, наравно. Дивно време за стицање нових пријатеља, махом бескућника или пијаница који џоњају по клупама крај шина. Ретко одустајем од неког наума, али ово је била та ретка прилика.
Звао ме буразер Мирко да дођем на неки дан код њих, одморим напаћени мозак и породицу и обиђем са њим Голочело, завичај нашег деда Миливоја. Сад је каже најлепше, пуно зеленила, мириса и цвркута птица, а уствари хоће да ме орасположи мученик и наведе мало на разговор, да ми буде лакше. Ја све нешто као чекам да ме позову на разговор за посао и гледам да не идем нигде, али кад мало боље размислим, ма ко ће, бре, да ме зове, није блесав. Коме треба истрошени дизајнер старог кова и архитекта са дебелим заостатком, не баш млад, али зато несавитљив? Када се томе дода чињеница да тачно знам шта хоћу, а слабо сам толерантан на газдинске бахате глупости, могућност позивања на разговор је равна другом доласку Христа. Учећи од наших великана који све радове завршавају пре рока, одем и купим повратну карту за аутобус, па јавим брату на опште изненађење. Нисам био речит код куће, спаковао сам се и рекао да ме неће бити неко време.
Петак поподне, диван сунчан дан са плавим небом прошараним крофнастим облацима. Врућина већ јењава, гужва пред викенд на аутобуској станици и гомила нестрпљивог света који се тиска и лагано распоређује по капијама за улазак на пероне, нестајући у њима као брашно у ситу. У стомаку ми трепери давно заборављени осећај задовољства и треме пред путовање, као док сам био момак и стално негде зујао. Место савршено, поред великог чистог прозора, аутобус затегнут као пред јутарњу смотру, клима пријатно хлади и повремено прсне мало мириса. Ређају се предивни шумадијски предели шарених њива у којима је, ту и тамо забодена по нека кућица, као чиода. Непрегледне траке зеленог кукуруза се преплићу са зрелим сламастим пољима жита које се лењо попут уља лелуја на ветру и пресијава на поподневном сунцу. Понегде их раздваја раштркан ред дрвећа и баца хлад ретким радницима сагнутим у свом послу. Да повремено не протрчи високи стуб далековода између ових њива и мене, све би личило на ускомешане хоризонталне таласе, сложене уредно на дну неке велике шерпе. Два кратка стајања у Лапову и Баточини и већ гледам обрисе мог родног Крагујевца.
Силазим са буса и крећем лагано према Лекиној бари, али овога пута као некада давно, преко шина. Наиме, аутобуску станицу и насеље где живе Благојевићи деле само железничка станица и стара дрвара која одавно не ради. Додуше, судећи по учесталости возова, рекло би се да више нема ни железнице, ваљда могу слободно да прођем туда. Ипак, спречавају ме дуги низови теретних вагона наређаих дуж станице. Није да немам искуства са прескакањем вагона (гледао сам и Отписане), него пре мене прође нека девојка са модрицама по лицу па помислих да је муж вошти, не мора још и од мене за леђима да се штреца, јадна. Ионако сам на циљу, журбе нема, идем около скроз до надвожњака, па онда назад до Истарске улице. Напокон улазим на капију, а у авлији потпуни тајац, живе душе нема да се јави. Можда је журка изненађења или скривена камера, свашта човек може да доживи од фамилије. Кад сам се огласио, напокон почеше да излазе као насмејани рудари из Трепче после треће смене. После кашичице слатка од шумских јагода смо седели у дворишту и цело вече причали помињићи важне догађаје и нама блиске људе, све док нисмо надокнадили пропуштено време и дошли до данашње седељке. Сенке су постајале дугачке, падале једна преко друге и полако правиле густо ткање мрака у коме су само цаклиле наше радознале очи и чуо се жив разговор драгих људи. Време за спавање које је уследило после ујниног наговарања да се истуширам, било је обележено чувеном дедином реченицом: „Што да се купам, ја сам чист човек“ и уз много смеха напокон сам заронио у чисте уштиркане чаршафе француског лежаја. Одавно нисам спавао тако лепо.
Кућа Благојевића је одувек била оличење гостољубивости, некада чак и претеране, нарочито у погледу хране. Обавезна су сва три оброка, са паузом за поподневну кафу, колаче, сладолед и торту. Тако је радила нана, тако ујна, а тако и моја кева, уз напомену да су све оне осведочени мајстори кулинарства и угађања. Током два дана су се ређале разне мекике, виршле, поховане шницле, пуњене тиквице, павлака, роштиљ, пилетина на жару, кромпир, вино, салате, ма хиљаду чуда. Једино више нема кабезе, пошто су одавно затворили чувену содаџијску радњу у улици Филипа Кљајића. Неко време сам у дворишту посматрао како паук обмотава живу осицу ухваћену у његову мрежу и прави од ње лутку, а то јој служи да је умртви и конзервира за касније. Сцена као из чувеног серијала „Опстанак“ или са канала „Дискавери“ што би рекли данас. Када су сви устали, договор је брзо пао: идемо прво на пијацу, онда у Голочело, а поподне роштиљамо и идемо у шетњу са нашом малом сестричином. Живост пијаце ме увек орасположи, јер се сетим оног проклетог времена бомбардовања, када је на интернету висила слика препуне пролећне Каленић пијаце, као пример да малтене и не осећамо санкције. И то нисмо ми поставили слику, него Американци говнари, маму им њихову вештачку. Ако, бар сам им то наплатио.
Нуде сељаци онај бледуњави парадајз, набубреле тиквице и главице младог лука, али цене не заостају много за београдским. Ујна бира и плаћа, ја трпам у торбу, Мирко облеће око нас као сателит, а сељаци се дозивају, ситне паре и доручкују бурек преко оних јадних паприка и целера. Доручак, па пут под ноге, буразер и ја. Голочело је једно питомо шумадијско село на путу за Краљево, петнаестак километера од града, одакле је родом наш деда Миливоје. Сада тамо живи нешто дедине родбине, од којих још из детињства добро памтим чича Драгу, дединог братанца, изузетно везаног за Миливоја.
Наш деда је био шнајдер, имао је радњу у породичној кући у којој сам одсео и ту су му долазиле све муштерије, углавном из Крагујевачког округа. Ми смо као деца, нарочито на летњем распусту, проводили доста времена код њих и не ретко седели сатима у дединој радионици. Имао је свеску са списком свих сталних муштерија и њиховим мерама, па се често дешавало да деди само пошаљу материјал по некоме и кажу шта да сашије и коме. Он лепо стави наочаре на пола носа, запева неку стару лагану народну, лизне прст и почне да тражи наручиоца по разбарушеним листовима свеске. Простре материјал по столу, узме дугачки лењир и округли пљоснати сапун за обележавање, па почне да шара по њему разне линије, пуне испрекидане, закривљене, све док задовољно не направи крој за какве бриџ панталоне или прслук. Узима велике црне кројачке маказе и сече по линијама ону чоју као да је ваздух. Слаже по редоследу шивења, седа за старинску Сингер машину, полако бира конац, провлачи га кроз сто неких рупица и кукица, заврти руком точак и ногама прихвати педалу. Увек је ту била нека мала крпица за пробу, неће човеку да штети штоф. Дешавало се да нешто запне, покида се конац или сломије игла, онда деда обавезно почне спонтано да ређа разне спискове и да их повезује сочним радњама, нарочито користећи комбинацију слогова „је“ и „бе“. Сви у фамилији волимо да псујемо, шта ћеш, чисто наслеђе. На крају ипак панталоне угледају завршетак радова и буду уредно распоређене на даску за пеглање. У једном малом зеленом емајлираном чончету на прозору, деда је држао четку са водом за фајтање, направљену од црне у ролат савијене чоје и исечену на фронцле по крајевима. Умочи је у воду, накваси шавове и крене да их притиска старом гвозденом пеглом, све док панталоне не добију изглед готовог производа, као из излога. Деда ми је причао да је штрукс најбољи материјал за ове традиционалне шумадијске панталоне. То је ребрасти, издржљиви и фини штоф који се производи у иностранству. Скуп је, али вечно траје, не гужва се и не излизује, као већина других. Људи су већином наручивали одећу од сиво маслинасте чоје, па кад остане материјала, Миливоје обавезно сашије шајкачу или да мојој сестри Даници да вежба шивење. Богами га је увежбала, свака част. Од свих дешавања у дединој радњи, ипак су најинтересантније биле приче које смо слушали када дође нека муштерија лично. То је била прилика да се људи виде и испрате догађаје везане за познате пријатеље и родбину, није било заказивања, није било ни обичног, а камоли мобилног телефона. После детаљних информација шта раде Милунка, Живорад или Панта, како је у Комарицама или на Гружи, почињу да се ређају доживљаји из младости. Уз доста смеха, понеку ракијицу, кафу, понекад и сузу, сећају се свих минулих дана из родног краја, рата, шегртских дана, Армије, свих рођених и умрлих током окупације, свих немаштина, несташлука и заједничких путовања, сећају се живота. Људи се можда мењају, али њихове мере остају исте. Док сам слушао и упијао ова усмена предања, поглед ми је увек, по хиљаду пута прелазио преко зидова радионице и забележио слике живе до данашњих времена: чивилук са окаченим прслуцима, панталонама и качкетима, изнад њега ловачке пушке и реденици са патронама, натпис „Сингер“ на шиваћој машини у висини колена, посуда са калемовима разнобојних конаца, јастучетом за игле и напрстком, постер са астронаутима мисије Аполо који су се (кобајаги) спустили на Месец 1970. године, стари радио-апарат са кога смо уредно слушали народне песме и ниво водостаја на Дунаву, романтиче сцене из лова са јеленом, лавом и гепардом, фотографије нас четворо унучади у разним комбинацијама, урамљено дедино Мајсторско писмо и венац од керамичких плочица осликаних призорима из дивљине. И све то у малом собичку пуном успомена.
Чича Драго је опет, посебна прича наше фамилије, особењак и усамљени јахач. Диван, добродушан и искрен човек који једноставно није одабрао живот већине нас, већ кожу у којој се боље осећа, што свакако није разлог за осуду. Људи на жалост мисле да је битно испунити форму и да треба увек живети према устаљеним правилима, ваљда им је лакше у гомили. Ако неко одступи од обрасца, обавезно га клепају и проглашавају за чудака и изгнаника. Срећом, Драго не хаје за туђе мишљење, живи свој живот, а не туђ. Никоме не смета, ни од кога не зависи, никоме није терет, може само да помогне, никако да отежа. Нема жене, нема деце. Кућа у којој сам живи унутра је мало запуштена и оронула, намештај стар исто као и слике по зидовима, али његов осмех добродошлице и даље ведар и топао. Искрено нам се обрадовао и угостио нас чашицом кафе, ракије и разговора. У последњих неколико година ово је друга кафица коју пијем код њега и закључио сам да има непоновљив укус оне праве, старинске кафе, каква је била онда када сам тек почињао да је пијем. Неко каже да је то због изворске воде, неко због шпорета „Смедеревца“, ја некако више волим да мислим да је то због руке која је скувала. Још увек сасвим доброг здравља, Драго је скоро поставио нову тарабу око имања, преградио и средио кокошињац и остале помоћне објекте, средио виноград, упластио сено, посејао нову детелину. Када бих могао у животу да бирам место за кућу, одабрао бих баш његов плац: са једне стране закриљен макадамским сеоским путем, на другој страни терен пада, а поглед пуца на раскошна Гледићка брда у више планова, као нека сценографија, посута разнобојним њивама и кућама од прастарог црепа. Иако ту наша фамилија има доста земље, нико не зна тачно да ми каже где још има слободних парцела, јер сам последњих десетак година заинтересован за једну.
Обишли смо и дедину стару, урушену избу на стрмој падини испод пута, потпуно зараслу у високу оштру траву, шумске јагоде и самоникло дрвеће. На трешњици поред кућерка још увек виси четири-пет незрелих плодова, шљиву је покршио неки ветар, а велики орах у дну ливаде се више и не види. Само још јелка стоји право и издиже се изнад ове прашуме, тражећи ваздуха и Сунца. Плац је диван, али на жалост нема тако племенит поглед као Драгов, овај гледа у стрму падину једног шумовитог брда преко пута. Мирко и ја ретко ту долазимо, али сваки пут прошетамо даље низ пут, уживајући у призорима готово нетакнуте природе и ретких имања која следе. После чичине има само још једна кућа неке бабе која ту живи, а срећа је хтела да је још посећују њена деца. Богами, брдашце на коме се налази бабино двориште, можда је чак и лепшег погледа него Драгово, нешто усамљеније и издигнутије. Диван поглед ми увек квари велика бандера са шумом жица које се простиру на све стране, а једна таква је баш посађена овде. Нешто даље наилазимо на велику покошену ливаду у чијем дну се угнездио шумарак сребрних и високих стабала јасике, баш као што је описао чича објашњавајући Мирку где је његов забран. Затрпали су му сељаци прилаз њиви и набацали неке телевизоре, кесе и ђубре, као да не знају да загађују и своје тло и воду, безбожници. Освета ће бити страшна када једног дана сви извори, којих у околини има доста, чак и извор Лепенице, буду загађени и неупотребљиви за пиће, самим тим и за усеве. Али можда то више никога неће интересовати, ко зна хоће ли овде бити живе душе да то види.
Све време док смо шетали, причали, фотографисали, махали рукама, удисали и сећали се, овуда није прошао ни један једини аутомобил, што потврђује теорију да је то пуст крај. Драго је својевремено рекао како му је жао што није млађи, преселио би се још двеста метара даље, према шуми. Какав самотњак, препознајем се понекад у њему, с обзиром да су ми већ одавно досадили урбани живот, врелина, гужва и борба са градским неманима. Овде гледаш златне цветове кантариона и љубичастог цвећа који се пробијају кроз поља жита, ловачке чеке, опале шишке храста, велике жуте лептире и багремову шуму. Живот у природи свакако није лак ни идиличан као што изгледа у причи, али бих могао да се замислим на оваквом месту. Ових дана сам доста размишљао о томе како је овакав живот уствари сплет онога што ме интересује. Не налазим се више у послу којим се бавим, немам ни резултате који би ме охрабрили. Оно што сматрам основним вредностима у животу други гледају као слабост, около су све људи који мало вреде, а скупо се продају. Ја нисам трговац, радије бих својим рукама крчио неку зараслу ливаду и на њој правио кућу за одмор на селу свих напаћених и уморних као што сам ја. Једноставну, традиционалну, украшену старином, покривену коритастим црепом, са неколико скромних соба за издавање и вајатом за мене. Обавезно да има ниске столичице-троношце, огњиште за хлеб, долап, петролејке, земљане и дрвене посуде, бокоре ароматичног биља које се суши, пространи трем, доста цвећа, мали повртњак и леју зачинског биља, чесму, димњак који се увек пуши, неко стабло шљиве, кајсија, дуња, липа, бор и храст, малина, сушара и клупа за уживање. Мора да буде и летња кухиња, ту би се правили ајвар, слатко и зимница, а у данима доколице часови кућне радиности за госте - ткање, плетење корпи, прављење сувенира или папира. Ма све би то могло, само никако да се покренем, само што за то покретање треба нешто пара и напуштање породице, а тешко ми је да се одлучим на тај корак. Још увек.
Враћамо се у двориште нашег домаћина газећи по мору опалих дудиња, срдачно се здравимо и крећемо назад у Крагујевац. Дан је врео, па смо мало предахнули, а онда започели акцију роштиљања. Као гост имао сам ту ретку част да скоро све урадим сам, уз свесрдну помоћ додавања меса од стране фамилије. Обожавам да роштиљам и Мирко то зна (зато ми је препустио машице) мада нисам навикао на ћумур, већ на дрва. Једва сам некако успео да добијем квалитетан жар (не без дрва, наравно) и бацио се на испијање пива из флаше, нетремице мотрећи цврчеће месне залогаје на жици. Није баш да сам очекивао велики годишњи сусрет родбине, али окупише се за тили час сви. Било је заиста пријатно и весело видети их опет. Као што то обично бива, уследило је пуно лепе хране, освежења, а нису изостале ни салве смеха, на рачун свакога по мало. Дан је већ био на заласку, па су жене остале код куће, а бураз и ја смотасмо малу Стефану и кренусмо на Илину воду у шетњу. Ово оближње излетиште је неки ентузијаста оплеменио каменим фонтанама, украсним биљем и цвећем, дрвеним мостићима и клупицама, игралиштем за децу, стазама за шетњу и на крају, малим зоолошким вртом. Стефана још нема две године и са узвицима одушевљења је поздравила вртешку, љуљашку, а нарочито зечеве, пауна, срндаћа и гуске. Добро, ово последње је прошло мало неславно, зато што се завршило крупним сузама у ујкином загрљају, али гусан од Памперса није успео да значајније уједе малецку, само да је штипне за гузу. Момачко вече нам је зачинио комшија Мома, нижући обиље догађаја из свог живота и нашег детињства, а сазнали смо и понешто ново, још из времена када смо били премали да бисмо се сећали. Чаша-две црног вина, пуно смеха, диван дан и још лепши сан.
Ујутру смо скокнули у куповину до Родића, доручковали и после тога решили да посетимо моје у Прњавору. Надомак самог села скренемо прво до Ботуња и породичне куће Миркове жене Весне, где сада живе њени родитељи. Интересантно, сви чланови њихове породице су просветари, а сеоска школа је одмах испод њиховог имања. У дворишту су четири куће, бунар ограђен сантрачем, две-три групе култивисаног цвећа и неколико већих стабала четинара. Гледајући из њиховог једноставног и дивно сређеног дворишта, поглед преко школе клизи на широку долину у чијој се даљини назире панорама Крагујевца. Весниног оца смо затекли како чисти вишње (вероватно за слатко) и у пријатном разговору провели четврт сата са овим добрим човеком. У Прњавор долазим увек са децом, никад сам, ваљда је зато пас мојих родитеља, Мими, лајала све време на мене. Са клинкама је као род, осећа их по мирису, а мене је очигледно заборавила. Ништа зато, она лаје више из забаве, нема агресивне гене као они намћори пекинезери, па смо се после неколико минута чешкали и радовали једно другом. Изгледа да је био неки дан за слатко, пошто је и мој Светозар био иза куће и брао рибизле, а кева изашла пред нас да нас дочека. Седели смо сат-два у хладу трема и мирно причали уз коју чашицу ракије и слатко од јагода. Увек када дођем, прво волим да обиђем двориште и видим шта има ново, сада ми се нешто није дало, оставио сам то за крај. Ово је кућа у којој су до шездесетих година прошлог века живели мој предеда Милентије и прабаба Магдалена, познатија као Цојка. Онда је кућа остала празна и ту је слободним данима долазио деда да нахрани прасиће, овце и кокошке, док их је било. Ми смо као деца обожавали да се успентрамо по трешњама и кајсијама и брстимо их до изнемоглости, играмо фудбал или бадминтон, док одрасли увек нешто раде. Кућу памтим по карактеристичном мирису који имају све старе куће на селу прављене од набоја, а то је уствари, блато помешано са сламом као везивним средством. И по највећим врућинама унутра је увек било свеже, а из последње собе са бурићима је долазио још и мирис шљивовице просуте током претакања. Кућа је тих година била доста затрпана непотребним кршом у виду дасака, алата, прозорских крила и канти, али је имала и доста необичних предмета за које нисам имао појма чему служе. Нажалост, већина тога што би ми данас било интересантно као старина, бачено је током неколико чистки које су уследиле до времена када су је моји родитељи довели у сређено стање за нормалан живот. Струје има, али воде не, тако да је хигијена овде сведена на коришћење чесме и пољског клозета, што може да засмета размаженим и лењим људима. За мене је купање у природи прави доживљај. Уследила је обавезна шетња по дворишту и до Вагана, сеоског извора до кога сада води багером проширен и мало насут колски пут. Поздравили смо се са мојима и кренули назад до града.
Као што то обично бива, после ручка женски део се увек позива на прање судова и одмор (као да је ручала цела чета), уствари их мрзи да се шетају. Мирко и ја скочисмо на ноге лагане и кренусмо пут Шумарица, једног од најлепших излетишта које сам видео. Ту су Немци за одмазду и утеривање страха стрељали 7000 душа, махом ђака и наставника. Мајку ли им јебем швапску. И сада нас опет тамане политиком, светећи нам се за победу у оба рата. И сутра кад би се заратило опет би нам то урадили без милости, таква им је сорта покварена. У средини је направљен предиван музеј од црвених цигала, посвећен овом догађају, а поставка је упечатљива и потресна, пуна личних сведочанстава о последњим часовима пострадалих. Око музеја иде једносмерни пут пречника неколико километара, дуж кога су распоређени споменици и плоче са натписима који сећају на стратиште. Све то повезују неговани травњаци, стазе и места за одмор посетилаца, а свуда около је дебела и густа шума по којој је овај крај и добио име. Најупечатљивији споменик, по коме су Шумарице надалеко познате, свакако је „Сломљено крило“, посвећено разреду V3 и крваво прекинутој младости. Мало даље се налази и „Сломљени цвет“ подигнут у славу храбрих Циганчића који нису хтели да чисте чизме немачким официрима. Некако пред крај шуме открива се хотел „Шумадија“ у коме су се веселиле две гарнитуре сватова, али и случајни пролазници. Иза хотела, пратећи шумску стазу кроз борове, долази се до срушене Титове куће и старог српског гробља пуног дивних камених стећака са упечатљивим натписима. Мало даље је лављи споменик који је подигла захвална отаџбина српским војницима изгинулим у Првом рату, онда спомен плоча свима који су дали животе у ратовима од 1868-1920. и најновији кип српског војника са шајкачом и опанцима, за ратнике изгинуле од 1918-1998. године. Иако зарастао у високу траву из које вире бокори шумских јагода, цео овај комплекс српског гробља оставља јак, али смирен патриотски утисак на посматрача.
Прелазимо магистрални пут за Горњи Милановац и настављамо према језеру, омиљеном месту купача, пецароша, бициклиста, одбојкаша и посматрача из кафића. На падини изнад језера један млади предузетник је сам замислио и уз помоћ мајстора изградио пријатан амбијент полуотвореног терасастог кафић-ресторана који гледа на лепоте језера. По осмеху посетилаца обасјаним зрацима залазећег Сунца и звуцима смирујуће музике види се да је овај избор био пун погодак, како за њих, тако и за власника. Нешто попут Аде Циганлије, само много мањих размера, са једне стране језера се налази шљунком застрт рај за купаче и љубитеље спортова, са друге у трску зарасла обала пецароша. Још једна промена локације нас је одвела до словачког гробља, скромног споменика „милој браћи Словацима“ стрељаним у побуни 1918.године, иначе радницима фабрике вагона. Догађај нам је потпуно непознат, али никад није касно за учење. Овде смо се задржали веома кратко, али довољно да бисмо били сведоци предивне слике: група девојака прилази једном коњу кога за узде држи неки високи момчић, милују га (мислим на коња, а не момка), чекајући свој ред да се опробају у јахању. Све то не би било тако чаробно да иза њих није управо залазило Сунце, дајући свему неки сјајни ореол. Нити сам ја мајстор фотографије, нити имам неки посебан апарат, тек фотографија је само делић лепоте призора који смо видели. Ипак, довољно да се присетим тога још понекад у животу.
Овога пута нам је увече друштво правио Веснин брат, један пристојан и весео момак, па смо нас тројица причали скоро до поноћи о разним темама, уз обавезно помињање минулих локалних избора и много помињаног Пумпија, за кога се искрено надам да је нешто и освојио. Мирка су пре тога звали безброј пута телефоном да провере је ли гласао, на шта је овај, иначе смирен и разборит, на крају одбрусио саркастично: „Све је у реду, реците Борису да не брине, гласао сам“. После смо се томе слатко смејали и често спомињали дотичну Странку. И Пумпија, нормално.
 |
| Крагујевац |
Коментари