Породице официра су имале доста комфора у животу између последња два рата, мада би се то могло рећи и за цивиле. У време Тита живело се прилично безбрижно и лепа платица је била готово загарантована скоро свима, тако да су солидно пролазили и металостругари, тесари, инжењери, фризери, учитељи, радници и нерадници. Зато људи нису ни хтели да шаљу синове у војне школе, сећање на Други рат је било сувише свеже и сурово. Оно што је војску издвајало биле су повластице као нпр. летовања или зимовања у војним одмаралиштима и лечење у војним здравственим установама. Е, то је осталима сметало. Размажени и корумпирани нерадом, сви су хтели да живе као мали Богови, зашто само Војска.
Моја породица је сваке године ишла на неко лепо летовање, најчешће у Купаре, осталих повластица се нешто и не сећам. Али зато се добро сећам да ми је отац годишње био по неколико месеци на терену у прилично суровим условима које сам и ја искусио током служења Армије и бомбардовања. Свакако да је мој добри Светозар био пример поштеног и радног човека каквих нема много, а такви не стварају ружну слику о ЈНА, него они пробисвети и нерадници каквих има обиље у свакој фирми, па зашто не и у Војсци.
Лажу људи сад и причају како је свашта било забрањено, тобоже нико није смео да прославља верске празнике, а уствари, само Војска и КПЈ то стварно нису одобравале. Ако си прави комуниста, не славиш. А мој отац је био прави Комуниста и Официр. Не као они гуланфери који су окаљали образ и уништили Војску и не као њихова браћа лопови који су ојадили и упропастили онолике фабрике и предузећа, а после кукали како су криви директори и банда црвена. Породице официра су имале све, осим једне привилегије: нису имали Славу.
У нашој кући се није славило, мада је кева увек за Св.Јована, када смо били сви код куће, правила свечанији ручак и понекад славски колач. Ништа помпезно, али колико да се обележи. Најчешће смо ишли у Крагујевац код нане и деде који су одувек Славу држали као најзначајнији дан у години. Нама деци је ишло на руку и то што је у то време најчешће падао зимски распуст, па смо га некад проводили тамо. Сећам се како смо се нас четворо унучади погледа спуштеног према поду кришом кикотали док би поп певао и светио водицу уочи Св.Јована. Нана би нас од срамоте стрељала очима и смиривала, али ми смо се и даље церекали, јер то нам је просто било смешно. У пространој остави иза нас на велике послужавнике су били поређани многобројни ситни колачи који чекају да буду под конац распоређени у шарене редове на тацнама. Кроз дупла стаклена врата са завесицом могли смо као кроз маглу да видимо сву ту војску жутих пуслица, рум плоча, бомбица, чоколадних фишека, кошница, розен торти, саламица, чупавих штанглица и бајадера, док је сладуњави мирис рума и ваниле некако проналазио пут до наших носића и голицао их чежњиво. Следе последње поподневне припреме, постављање снежно белог уштирканог столњака са везеним ивицама и звецкање тањира и есцајга. Призор је као у мравињаку: моја кева, нана и ујна брзо и спретно лете на све стране, носећи и распоређујући прибор и радећи без поговора послове само њима знане. Ћушнути у угао велике трпезарије да не сметамо, ми смо деца то посматрали као једну раштимовану симфонију, не схватајући да оне уствари имају као пчеле колективну свест: појединачно би биле изгубљене, али у заједници функционишу беспрекорно и свака зна шта треба да ради. Још једна препознатљива особина за моју фамилију са кевине стране је да сви у исти глас причамо. Пошто нас има доста разговор полако прераста у повишен тон како бисмо надјачали друге, а то врло брзо постаје галама на граници издржљивости гласних жица. Ако се томе додају изворне народне песме које милозвучно теку са радија, дечији жагор и повремене упадице мог деде и ујака који баш сада морају да поправе нека врата или поткоче ногицу стола, утисак је потпун. То смо ми.
Оног часа када почну да долазе први гости, трема се разбија, у лету се скидају кецеље и ставља руж на уста, а руке весело шире у загрљај. Долази мирис вруће ракије, па предјело, пуши се супа и набадају коцкице пихтија, стижу сарма, вино, римфлајш, рен и на крају тешка артиљерија свињског печења и дивљачи, а разговор поприма епске димензије. Остатак вечери за нас децу је значио само попуњавање празнине до појаве ситних разнобојних колача, које одрасли мушкарци нису претерано запажали, а жене су дволично сипале похвале и тражиле недостатке. Разговор се смирује и полако прераста у певање старих омиљених песама (обавезно је грљење), пије се кафица и трљају румени образи, уз салве смеха и доброг расположења. Праћење првих гостију дочекујемо снених очију, мазнемо још неки колачић и крећемо на спавање, док нас весели пријатељи цмачу и грле у знак поздрава. Грејемо се и кикоћемо стиснути испод јоргана у мраку хладне спаваће собе, присећамо се смешних детаља и лагано једно по једно тонемо у дубоки сан. Нисмо ни били свесни да сатима после тога наше мајке и даље послужују, испраћају, раскрчују, чисте, перу и враћају све на своје место, да би јутро дочекале спремне за нови дан славе.
Због дивних сећања на Славу које из детињства носимо, моја Нића и ја смо се договорили одмах по венчању да желимо да наставимо ову лепу породичну традицију. Живећи у малом једнособном стану, није било прилике да скупимо много гостију, а опет, нисмо желели да Славу протежемо на два или три дана. Тако смо се решили да позовемо само најужу родбину и пријатеље. Сва славља код нас изгледају исто: у малој соби крцатој намештајем, сви се тискамо у круг, густо збијени једни уз друге. То и није тако лоше, с обзиром да је грејање никакво и у соби влада хладноћа Ледене краљице. Послужење је у кухињици, по принципу самопослуге, а тањири се држе, наравно, у крилу. За чашу са пићем већ морате да покажете одређену дозу креативности и сналажљивости, али, за дивно чудо, ретко када се нека просула или поломила. Све фотографије са прослава су нам исте, на њима су само деца другачија, и то зато што расту.
Ово је прва година коју дочекујемо у већем стану, пуном простора и неоптерећеном стварима. Са осмехом смо уживали у спремању одабраних ђаконија, не превише, али довољно за лепо и сласно послужење. Рано ујутру Нина и ја смо однели да освештамо славски колач, жито и вино, овог пута пешке, јер нам је црква одмах иза зграде. Као и претходни пут када смо видели нашег свештеника Војислава, били смо пријатно обрадовани његовим добрим расположењем и лепим речима. По повратку кући са радошћу сам упалио славску свећу, поставио је на сред великог стола и насуо по једно пићенце, док је Нића већ скувала и послужила кафицу. Мирно пре подне резултат је обимне припреме претходног дана, када смо спремили и завршили све битне послове. Данас је преостало само сервирање и дочекивање драгих гостију. У време ручка стигли су нам присутни родитељи и сестре, а предвече кумови Стојиљковићи и Дона. Требало је ту да буде још неколико добрих душа, али нису сви дани подједнако добри за организацију, па смо крај дружења дочекали у лепом и мирном разговору са ретким гостима. На крају оваквог дана увек ми падне на памет песма "Још један прође дан" коју изводи Ђуза Стојиљковић (није нам кум), а која нас је годинама дочекивала на крају омиљене серије "Позориште у кући". Сећам се само да сам са слатким умором добауљао до кревета, легао, покрио се и рекао Нини да ме боле ногице. Насмејали смо се задовољно, пољубили и утонули у дубок сан.
Моја породица је сваке године ишла на неко лепо летовање, најчешће у Купаре, осталих повластица се нешто и не сећам. Али зато се добро сећам да ми је отац годишње био по неколико месеци на терену у прилично суровим условима које сам и ја искусио током служења Армије и бомбардовања. Свакако да је мој добри Светозар био пример поштеног и радног човека каквих нема много, а такви не стварају ружну слику о ЈНА, него они пробисвети и нерадници каквих има обиље у свакој фирми, па зашто не и у Војсци.
Лажу људи сад и причају како је свашта било забрањено, тобоже нико није смео да прославља верске празнике, а уствари, само Војска и КПЈ то стварно нису одобравале. Ако си прави комуниста, не славиш. А мој отац је био прави Комуниста и Официр. Не као они гуланфери који су окаљали образ и уништили Војску и не као њихова браћа лопови који су ојадили и упропастили онолике фабрике и предузећа, а после кукали како су криви директори и банда црвена. Породице официра су имале све, осим једне привилегије: нису имали Славу.
У нашој кући се није славило, мада је кева увек за Св.Јована, када смо били сви код куће, правила свечанији ручак и понекад славски колач. Ништа помпезно, али колико да се обележи. Најчешће смо ишли у Крагујевац код нане и деде који су одувек Славу држали као најзначајнији дан у години. Нама деци је ишло на руку и то што је у то време најчешће падао зимски распуст, па смо га некад проводили тамо. Сећам се како смо се нас четворо унучади погледа спуштеног према поду кришом кикотали док би поп певао и светио водицу уочи Св.Јована. Нана би нас од срамоте стрељала очима и смиривала, али ми смо се и даље церекали, јер то нам је просто било смешно. У пространој остави иза нас на велике послужавнике су били поређани многобројни ситни колачи који чекају да буду под конац распоређени у шарене редове на тацнама. Кроз дупла стаклена врата са завесицом могли смо као кроз маглу да видимо сву ту војску жутих пуслица, рум плоча, бомбица, чоколадних фишека, кошница, розен торти, саламица, чупавих штанглица и бајадера, док је сладуњави мирис рума и ваниле некако проналазио пут до наших носића и голицао их чежњиво. Следе последње поподневне припреме, постављање снежно белог уштирканог столњака са везеним ивицама и звецкање тањира и есцајга. Призор је као у мравињаку: моја кева, нана и ујна брзо и спретно лете на све стране, носећи и распоређујући прибор и радећи без поговора послове само њима знане. Ћушнути у угао велике трпезарије да не сметамо, ми смо деца то посматрали као једну раштимовану симфонију, не схватајући да оне уствари имају као пчеле колективну свест: појединачно би биле изгубљене, али у заједници функционишу беспрекорно и свака зна шта треба да ради. Још једна препознатљива особина за моју фамилију са кевине стране је да сви у исти глас причамо. Пошто нас има доста разговор полако прераста у повишен тон како бисмо надјачали друге, а то врло брзо постаје галама на граници издржљивости гласних жица. Ако се томе додају изворне народне песме које милозвучно теку са радија, дечији жагор и повремене упадице мог деде и ујака који баш сада морају да поправе нека врата или поткоче ногицу стола, утисак је потпун. То смо ми.
Оног часа када почну да долазе први гости, трема се разбија, у лету се скидају кецеље и ставља руж на уста, а руке весело шире у загрљај. Долази мирис вруће ракије, па предјело, пуши се супа и набадају коцкице пихтија, стижу сарма, вино, римфлајш, рен и на крају тешка артиљерија свињског печења и дивљачи, а разговор поприма епске димензије. Остатак вечери за нас децу је значио само попуњавање празнине до појаве ситних разнобојних колача, које одрасли мушкарци нису претерано запажали, а жене су дволично сипале похвале и тражиле недостатке. Разговор се смирује и полако прераста у певање старих омиљених песама (обавезно је грљење), пије се кафица и трљају румени образи, уз салве смеха и доброг расположења. Праћење првих гостију дочекујемо снених очију, мазнемо још неки колачић и крећемо на спавање, док нас весели пријатељи цмачу и грле у знак поздрава. Грејемо се и кикоћемо стиснути испод јоргана у мраку хладне спаваће собе, присећамо се смешних детаља и лагано једно по једно тонемо у дубоки сан. Нисмо ни били свесни да сатима после тога наше мајке и даље послужују, испраћају, раскрчују, чисте, перу и враћају све на своје место, да би јутро дочекале спремне за нови дан славе.
Због дивних сећања на Славу које из детињства носимо, моја Нића и ја смо се договорили одмах по венчању да желимо да наставимо ову лепу породичну традицију. Живећи у малом једнособном стану, није било прилике да скупимо много гостију, а опет, нисмо желели да Славу протежемо на два или три дана. Тако смо се решили да позовемо само најужу родбину и пријатеље. Сва славља код нас изгледају исто: у малој соби крцатој намештајем, сви се тискамо у круг, густо збијени једни уз друге. То и није тако лоше, с обзиром да је грејање никакво и у соби влада хладноћа Ледене краљице. Послужење је у кухињици, по принципу самопослуге, а тањири се држе, наравно, у крилу. За чашу са пићем већ морате да покажете одређену дозу креативности и сналажљивости, али, за дивно чудо, ретко када се нека просула или поломила. Све фотографије са прослава су нам исте, на њима су само деца другачија, и то зато што расту.
Ово је прва година коју дочекујемо у већем стану, пуном простора и неоптерећеном стварима. Са осмехом смо уживали у спремању одабраних ђаконија, не превише, али довољно за лепо и сласно послужење. Рано ујутру Нина и ја смо однели да освештамо славски колач, жито и вино, овог пута пешке, јер нам је црква одмах иза зграде. Као и претходни пут када смо видели нашег свештеника Војислава, били смо пријатно обрадовани његовим добрим расположењем и лепим речима. По повратку кући са радошћу сам упалио славску свећу, поставио је на сред великог стола и насуо по једно пићенце, док је Нића већ скувала и послужила кафицу. Мирно пре подне резултат је обимне припреме претходног дана, када смо спремили и завршили све битне послове. Данас је преостало само сервирање и дочекивање драгих гостију. У време ручка стигли су нам присутни родитељи и сестре, а предвече кумови Стојиљковићи и Дона. Требало је ту да буде још неколико добрих душа, али нису сви дани подједнако добри за организацију, па смо крај дружења дочекали у лепом и мирном разговору са ретким гостима. На крају оваквог дана увек ми падне на памет песма "Још један прође дан" коју изводи Ђуза Стојиљковић (није нам кум), а која нас је годинама дочекивала на крају омиљене серије "Позориште у кући". Сећам се само да сам са слатким умором добауљао до кревета, легао, покрио се и рекао Нини да ме боле ногице. Насмејали смо се задовољно, пољубили и утонули у дубок сан.
 |
| Свети Јован |
Коментари