Човек седи у тишини на некој клупи у парку, плете венчић од младог врбовог прућа и пролећних цветова. Спретно, лагано, стрпљиво, ћутке. Преко његових рамена поглед пада на мирну површину реке која лењо клизи, препуна откинутих изданака тополе и латица. Топлота сунца притиска падајући са свода, тешко попут неког провидног јоргана, грејући му потиљак нагнуте главе. Негде у даљини бледо се чује врева саобраћаја, понека сирена и шкрипа аутомобилских гума.
Од најдуже младице је, идући у круг неколико пута, формирао скелет венца, а завршетак спирално обавио око снопа како се не би распао. Сваку гранчицу бира пажљиво, пребирајући лагано по њима као да су жице харфе, па је преплиће око других у све чвршћу целину. Сада треба убацивати мање гранчице, листове и понеки цвет, а то је најтежи део. Иза његових леђа се чује топотање ужурбаних људи и шаптајући гласови. Шум улице бледи и размрљано се назире у позадини.
Млада и гипка гранчица начичкана отровно зеленим листићима и бројним пупољцима, увија се око главног венца, као змија. Лепи се за прсте од животних сокова. Била би права штета покидати овај пролећни украс, зато човек повремено брише дланове о панталоне и труди се да задржи сву лепоту убраног прута. Са његове десне стране шикну рески звук мотороле и за моменат надјача благо звецкање опреме и потмуло гажење свеже земље која пушта талас влажног и тешког мириса хумуса. Истрзане траке ветра у моментима доносе сладуњави цвркут распеваних пролећних птичица са крошњи изнад.
Још само неколико белих рада и венчић ће бити готово савршен. Петељке су им кратке, лако се кидају и тешко уплићу у већ густ прстен од биља. Недостаје му само једна украсна трака за крај, најбоље црвена, да се лепо направи контраст са овим нестварно зеленим растињем каквог има само у пролеће и само по овако сунчаном дану. Око човека на неком растојању сада је већ окупљена група људи, мада он погнуте главе види само њихова стопала. Чудно је како сви носе чизме иако је одавно загазио месец мај. Задовољно гледа венчић, ћутке и лица потпуно мирног, ослобођеног мимике. Благи осмех се лагано појављује на крајевима уста и следи га један уздах, мрачан и дубок као свемир, као после добро обављеног посла око тешке бриге. То траје тек тренутак пре него што му је пришао један чизмаш, полако се сагнуо гледајући га и без речи подигао нож који је до тада лежао крај човекове ноге, прекривен отпалим латицама и листићима младе врбе.
Човек нетремице посматра исплетени венчић, лагано га загледа и обрће у рукама као верник бројаницу. Како је леп. Намучио се, да, али му није жао ни момента труда. Биће то лепа прилика да га поклони својој девојци као дар пролећа и сећање на Христов улазак у Јерусалим на данашњи дан, Цвети. Пред очима му је застор сећања на дане када је као дечак весело скакутао са осталом децом по црквеном дворишту, носећи исти овакав венчић као круну на глави, док су звончићи окачени шареном тробојком око врата радосно ширили звоњаву по цветној ливади. Та слика, тако нестварна као пољана препуна свитаца у јунским вечерима, звони му и данас у глави, испрва пријатно, благо, а онда све јаче, све упорније, све теже. Притиска, зуји и ствара у глави збрку која се меша са задовољством док жмурећи осећа сву топлину врелог Сунца. Подиже оловне капке и кроз процеп видног поља надире бујица светла, зеленила и нечија рука, благо спуштена на његово уморно раме.
„Господине, устаните молим вас“, разабрао је глас изнад своје главе.
Не скидајући поглед са зеленог венчића у рукама, као пробуђен из дугог и мучног сна, невољно изговара једва повезане речи:
„Пустите ме... само тренутак... молим вас“.
Овај у чизмама погледа за час негде у страну, као тражећи потврду. Нека проседа униформнисана фигура, правилних и оштрих црта лица, са разумевањем климну кратко главом у знак одобрења.
Још само један блиц поглед на узбрано и уплетено биље, тако лепо и свеже. Мирише, повија се под прстима и тихо шушка, спојено у диван пролећни обруч у рукама, баш као овај обруч од људи стегнут око њега. Не чује више ни кола, ни жагор, ни птице, ништа. Остао је само непријатан осећај који ствара ова крв на шакама, тако проклето лепљива и црвена, прља листиће венца и ситне беле латице.
„Време је да кренемо“, прекида га опет онај глас уз благо тапкање по леђима.
Једно кратко „Хвала“ пуно захвалности за овај моменат се скотрљало са уста човека, који послушно устаде. Са његове друге стране жустро притрча још један у униформи и прихвати га под леву руку. Човек лагано закорачи увис и прескочи искасапљено беживотно тело девојке која је лежала испред њега, као какав поток. Последњи поглед му пада на хладне металне лисице које му гризу зглобове и он са тупим изразом чуђења крену према полицијским колима.
Горан Анђелић
четвртак, 14.децембар 2006.
Од најдуже младице је, идући у круг неколико пута, формирао скелет венца, а завршетак спирално обавио око снопа како се не би распао. Сваку гранчицу бира пажљиво, пребирајући лагано по њима као да су жице харфе, па је преплиће око других у све чвршћу целину. Сада треба убацивати мање гранчице, листове и понеки цвет, а то је најтежи део. Иза његових леђа се чује топотање ужурбаних људи и шаптајући гласови. Шум улице бледи и размрљано се назире у позадини.
Млада и гипка гранчица начичкана отровно зеленим листићима и бројним пупољцима, увија се око главног венца, као змија. Лепи се за прсте од животних сокова. Била би права штета покидати овај пролећни украс, зато човек повремено брише дланове о панталоне и труди се да задржи сву лепоту убраног прута. Са његове десне стране шикну рески звук мотороле и за моменат надјача благо звецкање опреме и потмуло гажење свеже земље која пушта талас влажног и тешког мириса хумуса. Истрзане траке ветра у моментима доносе сладуњави цвркут распеваних пролећних птичица са крошњи изнад.
Још само неколико белих рада и венчић ће бити готово савршен. Петељке су им кратке, лако се кидају и тешко уплићу у већ густ прстен од биља. Недостаје му само једна украсна трака за крај, најбоље црвена, да се лепо направи контраст са овим нестварно зеленим растињем каквог има само у пролеће и само по овако сунчаном дану. Око човека на неком растојању сада је већ окупљена група људи, мада он погнуте главе види само њихова стопала. Чудно је како сви носе чизме иако је одавно загазио месец мај. Задовољно гледа венчић, ћутке и лица потпуно мирног, ослобођеног мимике. Благи осмех се лагано појављује на крајевима уста и следи га један уздах, мрачан и дубок као свемир, као после добро обављеног посла око тешке бриге. То траје тек тренутак пре него што му је пришао један чизмаш, полако се сагнуо гледајући га и без речи подигао нож који је до тада лежао крај човекове ноге, прекривен отпалим латицама и листићима младе врбе.
Човек нетремице посматра исплетени венчић, лагано га загледа и обрће у рукама као верник бројаницу. Како је леп. Намучио се, да, али му није жао ни момента труда. Биће то лепа прилика да га поклони својој девојци као дар пролећа и сећање на Христов улазак у Јерусалим на данашњи дан, Цвети. Пред очима му је застор сећања на дане када је као дечак весело скакутао са осталом децом по црквеном дворишту, носећи исти овакав венчић као круну на глави, док су звончићи окачени шареном тробојком око врата радосно ширили звоњаву по цветној ливади. Та слика, тако нестварна као пољана препуна свитаца у јунским вечерима, звони му и данас у глави, испрва пријатно, благо, а онда све јаче, све упорније, све теже. Притиска, зуји и ствара у глави збрку која се меша са задовољством док жмурећи осећа сву топлину врелог Сунца. Подиже оловне капке и кроз процеп видног поља надире бујица светла, зеленила и нечија рука, благо спуштена на његово уморно раме.
„Господине, устаните молим вас“, разабрао је глас изнад своје главе.
Не скидајући поглед са зеленог венчића у рукама, као пробуђен из дугог и мучног сна, невољно изговара једва повезане речи:
„Пустите ме... само тренутак... молим вас“.
Овај у чизмама погледа за час негде у страну, као тражећи потврду. Нека проседа униформнисана фигура, правилних и оштрих црта лица, са разумевањем климну кратко главом у знак одобрења.
Још само један блиц поглед на узбрано и уплетено биље, тако лепо и свеже. Мирише, повија се под прстима и тихо шушка, спојено у диван пролећни обруч у рукама, баш као овај обруч од људи стегнут око њега. Не чује више ни кола, ни жагор, ни птице, ништа. Остао је само непријатан осећај који ствара ова крв на шакама, тако проклето лепљива и црвена, прља листиће венца и ситне беле латице.
„Време је да кренемо“, прекида га опет онај глас уз благо тапкање по леђима.
Једно кратко „Хвала“ пуно захвалности за овај моменат се скотрљало са уста човека, који послушно устаде. Са његове друге стране жустро притрча још један у униформи и прихвати га под леву руку. Човек лагано закорачи увис и прескочи искасапљено беживотно тело девојке која је лежала испред њега, као какав поток. Последњи поглед му пада на хладне металне лисице које му гризу зглобове и он са тупим изразом чуђења крену према полицијским колима.
Горан Анђелић
четвртак, 14.децембар 2006.
Коментари