Свега неколико стотина метара од моје зграде већ почињу пољане и шумарци, као у неком филму из 60-их где клинци из предграђа на бајсевима одлазе у авантуру ван свог идиличног насеља. Волим да бучни градски амбијент заменим правом природом кад год могу, па се и трудим да користим ову ретку привилегију живота на ободу града.
Време мог детињства обележено је безбрижним играма и слободом кретања, докле год су допирали наши мали табани или мајчин поглед, зависно од узраста. Ретки су били случајеви да се неко повреди или заради било шта више од мрког погледа или узвика љутог власника воћњака где смо кришом брали (крали) трешње или шљиве. Нема више тога, одавно, приватна својина се сада брани пушком и жичаном оградом кроз коју тече струја високог напона.
После пада оног лутајућег астероида који је неприметно дошао ко зна одакле до наше несрећне Земље још пре двадесетак година, почеле су да се ређају све чудније појаве. Људи су се потпуно изменили, ваљда свесни своје кратке и ситне улоге на позорници живота. Постали су некако зли, себични и сурови, баш као и клима, биљке и инсекти због којих је сезона киша постала мочварни пакао. Да ли је нешто пало на Земљу заједно са тим небеским отпатком тешко је рећи, тек стари свет је потпуно устукнуо и ослободио место за неке другачије форме живота које су просто бујале у безброј непредвидивих варијација. Постали смо подстанари у рођеној кући.
Лагано, уз повремено труцкање, мој стари бицикл клопара по испуцалом и зараслом асфалту који се некада звао шеталиштем и био препун веселе граје пешака, тркача и деце. Овуда више не пролази нико осим ретких олињалих напуштених паса подвијеног репа и потмулог режања. Једва видна стаза, идући од последњих зграда и благо кривудајући, пење се између брда отпада и растресене пурпурне земље нездравог изгледа. Дуго ми је требало да савладам технику вожње по великом успону, али сам онда као награду добио и откриће овог давно заборављеног пута. Негде на средини успона, било које превозно средство постаје некорисна ствар, а ноге једини начин да се човек пробије кроз све гушћи честар оштрог и високог растиња. Имам обичај да га оставим ушушканог у зелениш на самом крају стазе, знајући да ће бити драгоцен превоз низбрдо, када се будем враћао. Остатак пута до врха сам временом нашао и прокрчио сам, онако интуитивно, идући узбрдо кроз усеке и грбине где је било мање растиња.
Сваки пут када пролазим овуда у стомаку ми титра чудан осећај, ваљда страх од многих необичних звукова, крцкања грана и невидљивих животиња које само брзо протрче кроз жбуње склањајући се од дошљака. Једно од ретких старих правила које још увек важе је: не дирај никог и неће те дирати. Наравно, односи се на сав живи свет, осим за човека, он је једина врста која напада без разлога. Ипак, нож у корицама за мојим појасом, заједно са флашицом воде и двогледом обавезан је прибор када се пењем на Брдо.
Вести на градском тргу сам одавно престао да пратим, биле су увек исте и незанимљиве, сећам се да су тако звучале и у оно старо време док су нам тровали мозак преко свих медија. Једини циљ информација је да малом човеку створе лажни осећај сигурности наводном бригом власти за напредак и заштиту права грађана, дајући нам као утеху само бескрајне шљаштеће излоге у којима ћемо пунити богаташке џепове. Свеједно, било је немогуће не чути оно о чему (кажу) бруји цела земља, старо и младо, богато и сиромашно. Одавно се већ најављује догађај који треба да нас фасцинира или уплаши, али да ће потпуно изменити наше истрзане и скрајнуте животе, то је извесно. Нико не зна тачно шта ће то да се деси и хоће ли бити добро или лоше за све нас, тек годинама уназад необична дешавања то најављују као кулминацију обрачуна сила на које човек нема утицаја. Довољно је рећи да су се сви светски моћници већ завукли у своје рупе и ћуте. Нама обичним људима, у грозничавом очекивању расплета ове ружне приче у којој смо актери, пред очима је био страшни призор неке древне битке добра и зла где ће се коначно прекинути овај низ изгубљених година. Застрашени оним што их умало није уништило свих претходних деценија, већина људи се повукла у своје домове и тамо нервозно чекала расплет ситуације, преносећи гомилу информација од уста до уста. Сви добро знамо како функционише игра покварених телефона, па је непотребно рећи да уствари нико није имао појма шта се заиста дешава.
Никада о себи нисам размишљао као о неустрашивом хероју који ће да учествује у овом обрачуну и врати се кући као победник који је спасао Човечанство (то је била улога резервисана за Брус Вилиса), али сам ипак чврсто решио да све сазнам из прве руке и видим својим очима. Брдо ми је изгледало као права ложа за ову представу и зато сам, упркос страху од непознатог, долазио овде све чешће. Ако ме је живот нечему научио то су лекције „победи своје страхове“ и „све мораш сам“.
Пробијам се кроз густо грање багрема који је загосподарио напуштеним падинама, иако никада није растао у овим крајевима. Вероватно се, као доминантна врста, незаустављиво раширио из паркова по граду свуда около. Сви шумадијски сељаци добро знају да багрем треба редовно одржавати и проређивати, јер у противном убрзо постаје непроходна трновита шума, зато га и користе за ограде имања. Па опет, лепота белих крошњи и мирис процветалих медних гроздова које опседају пчеле и људи, један је од најлепших призора у природи, баш у сред пролећа. Сав знојав и зајапурен, са ножем у руци полако излазим из све ређе шуме, изгребан као да су ме ђаволи јурили. Последњих десетак метара успона је прекривено гомилом оштрог камења на коме се безбрижно сунча тек понеки гуштер. Чести земљотреси, киселе кише и сурови ветрови учинили су да сам врх изгледа као ћелава глава неког косматог дива, али је зато призор који се види са тог места догађај за који вреди умрети. Или живети.
Први пут када сам се попео овде, поглед није допирао даље од тридесетак метара, све због оне ситне, фине прашине у ваздуху, коју је страшни ударац астероида подигао са земље. Успон је тада трајао целу вечност, јер без маске није ни могло да се дише, а сваки напор доводио је плућа до границе издржљивости. И тада је врх изгледао потпуно бајколико, као да човек седи на врху света окружен прашњавом маглом и шикаром која се у њу полако утапа под ногама посматрача.
Пажљиво грабим последње кораке и осврћем се погрбљено на самом врху Брда, гледајући прво да ли је сигурно. Искрен да будем, уопште нисам имао појма шта могу да очекујем, па сам за сваки случај успут убрао неколико згодних грана, да направим било какав заклон. Напокон задовољан, кренуо сам да се уздижем на згрчене и изубијане ноге. Боже благи, какав призор! На све стране поглед се пружао километрима далеко, откривајући ми сваки пут још нешто ново, чега прошли пут није било. Са ове даљине све изгледа прелепо и романтично, макар то била и хрпа металних отпадака на некој депонији. Природа се побринула да зацели ране измучене Планете својим зеленим мелемом, лагано, без журбе. Она је све створила током дугих милијарди година, човек је ту само тренутак, као нека досадна бува која ће сама себе прождерати. А онда поново наступа хармонија природног окружења где свако биће има своје место и разумну сврху постојања.
Дивни зелени брежуљци простиру се свуда наоколо, складно проткани белим крошњама процветалог дрвећа. Мало је околних брда која достижу ову висину, па имам утисак као да седим на крову неког солитера. Ветар пријатно хлади и доноси таласе мирисних пролећних сокова и лепљивог полена. Неколико гутљаја још увек свеже воде из флашице, а онда опет напајам очи овом идиличном панорамом испред мене. Жао ми је што више нема фото-апарата, постали су ђубре као и остали уређаји, оног момента када су магнетне олује почеле да дивљају по Земљи. Вероватно је то дошло као спас од неконтролисаног зрачења и емитовања све штетнијих таласа са разних предајника, сателита и торњева за које нико више није ни знао чему служе.
Неко време сам се вртео нестрпљиво, гледајући нервозно кроз двоглед лево, десно, али ништа. Гуцнуо сам мало воде, па разместио неколико каменова да направим благо удубљење, као столицу за удобније седење и чекање ове представе. Имао сам утисак да су ми уши порасле неколико центиметара од сталног напрезања да чујем било какав необичан звук, али осим све јачег фијука ветра и шуштања младог лишћа није било ничега.
Требало ми је времена да се приберем после првог праска који је одједном запарао целу долину, брзо путујући са моје десне стране скроз улево и нестајући у даљини попут одлазеће реске грмљавине. На шта ми ово личи? Брзо претражујем полице у глави са архивом заборављених звукова и дочекујем напето други, пети, двадесети, сваки јачи од претходног. Схватам да је у питању неко енергетско пражњење праћено безбројним бљесковима наранџастог светла, које се за трен разлива по магли без икаквог смисла или распореда који би ми нешто значио. Потпуно укочен у чучећем ставу, набраних обрва и полуотворених уста гледам како се кроз прашњави предео помаља једна огромна змијетина, налик на оне кинеске змајеве из уличних прослава. Гледам у неверици очекујући да се сцена промени у нешто разумљиво, али ствари почињу убрзано да се ређају у неком бајколиком следу догађаја. Иза ове прве долази друга, убрзо и трећа змија, овог пута усковитлана и шупља, као неки маглени тунел кроз који је брзо протутњао воз. Сасвим случајно примећујем како се на левој страни котрља армија неких фигура које видим само као силуете, ништа више од тога, али да их је много закључујем по огромном облаку прашине који их следи. Личи на стампедо подивљалих бизона, али овде, у Београду? Ма, дај...
Већ је поподне, мада то не закључујем по Сунцу које сам последњи пут видео у старим данима, него по топлоти коју нам баца кроз овај плашт прљавог ваздуха. У устима почињем да осећам тежак метални укус, почињу да ми трепере десни, затим и мишићи по целом телу и коса се усправља, као да сам неки бели миш затечен у сред експеримента. Убеђујем себе да је све ово уствари једна огромна апсртактна слика на којој покушавам да нађем бар понеки детаљ који мој мозак може да разуме, али то ми личи на узалудан посао. Гледам како огромно стабло израста пред мојим очима из мора прљавштине, грана се, олистава и убрзо почиње да пара небески свод, отимајући себично простор и потискујући све остало. Ваздух је густ, тежак и просто пулсира, тако да на моменте зевајући покушавам да дођем до даха. Трепћем убрзано, главу непрестално окрећем на све стране, као да сам једини гледалац и седим у првом реду огромног биоскопа. Двоглед више нема никаквог смисла, јер се истовремено на све стране нешто догађа, мења, креће, пуца и исијава, а ја се уплашен трудим да похватам детаље и направим смисао од ове каше.
Бљескови се све чешћи и интензивнији, мењају се стално по бојама и по трајању. Два јелена се у лудом трку сударају главама уз заглушујући прасак светла и детонацију, преплићући шуму својих рогова у једну нерасточиву мрежу. На другој страни гледам бљештећа копља и кишу стрела како се забадају у округле штитове уморних ратника и огромне мамуте који потом извиру из мрака шуме газећи уз ломљаву и запомагање све што им је на путу. Галија са стотинама напетих једара и лепршавих застава јаше по мору усталасаних тела и растиња, јата птица некуда прелећу, ваљда бежећи од ове пошасти, док се над целим призором лењо ваљају разнобојни балони и цепелини, остављајући сенке под собом. Са свих страна од напред према мени хрли армија летећих и гмижућих створова, кочија, плишаних меда, вијугавих прашумских пузавица, набујалих женских задњица кифли и груди, цела стада усплахирених снежно белих оваца, дамских шешира, шарених ћилима, делфина и китова, меканих фотеља, бундева, кобасица, лептира, заносних бедара и бокова, цветова неописиве лепоте и облика... Све се то некако необјашњиво стапа у једну котрљајућу масу која постепено прекрива прво хоризонт, па брежуљке у даљини, зграде, крошње у подножју Брда, као неко превише надошло тесто које кипи из малене шерпе.
Сигуран сам да је ово могла да буде жива слика у глави неког уживаоца опојних средстава које изазивају халуцинације, психотична и кошмарна стања свести, ЛСД сигурно. Можда су нам приредили масовну сеансу креативног заборава као одмор од сурове стварности? Само ко? Тога одавно нема на тржишту. Заклео бих се да сада управо гледам заљубљени пар како усред ове гужве размењује нежне погледе и пољупце, ношен струјом лаве од бића испод њих.
На моменте се појављују трепераве светлосне завесе које лепршају на ветру и вијугаво се провлаче кроз масу облика, показујући им пут, изгледа некако баш према мом Брду. Позадина неба се полако замрачује и добија модру нијансу гушећи светлост дана. Што је мрак већи, све теже распознајем ликове, осим ових ближе мени, али зато ватромет светла и бљескова постаје све лепши, шаренији, јачи и страшнији, превазилазећи све спектакуларне церемоније које сам некада гледао. Покривам лице мајицом и остављам само очи, покушавајући да се заштитим од све јачих налета ветра који удара право у чело, носећи собом откинуте листове, гране, прљавштину и свакакве бубице. Велико, живо, претеће (а опет дивно) чудо је испред мене, моћно и незаустављиво. Нема ту никаквог сукоба као што се причало, нема отпора, то једноставно буја, долази и потапа све у једну масу која се изнова обнавља, мења, надире. Спуштам поглед и не видим више подножје Брда, само дивљу хорду коња како галопом граби уз падину, гутајући камен и дрво, праћена громовима и бљештећим бичевима непознатог господара. Сада схватам да уствари немам више где да се сакријем, нити да побегнем. Не би ми помогао ни авион, а камоли онај мој јадни и раштеловани бицикл, кога вероватно више нећу ни видети, бар не у овом животу.
Пуцкетаве искре прекривају моје руке, косу, леђа, стопала. Нож у корицама почиње да лебди и одваја се од мог кука, а двоглед има своју вољу, као да ми га неко отима из руке. Зуби почињу да ме страшно и тупо боле, зглобови отичу и шкрипе као код неког старца. Кожа на лицу се затеже и осећам како пуца под налетима отровног ветра од кога сам пао у клечећи, готово молећиви став, држећи се укоченим шакама за камење. Први олујни праменови неке електричне магле већ пролећу поред мене, остављајући за собом шиштећи и светлуцави траг. Сав накострешен, ишибан и испијен, више ништа не разазнајем. Плитко и брзо дишем ничице окренут према тлу и само слушам овај страшан хук. Све тече поред мене и кроз мене, сва та грмљавина, фијук, експлозије равне вулканској ерупцији, прекрива ме та чудна снага, ваљајући пред собом гомилу шљунка и свакаквог градског отпада довученог из даљине.
Свестан сам још само толико да склизнем неколико метара на супротну страну стеновитог врха и покријем главу рукама, бранећи се од ове стихије, непрестално псујући сваки пут када ме погоди нешто или прожме ова необична енергија, остављајући у мом телу само бол и трзање мишића.
...
Отварам очи бојажљиво као дете које очекује родитељску ћушку по глави. Немам представу колико је времена протекло, само видим да је ноћ. Ветар више не дува онако јако и све изгледа потпуно мирно, спокојно. Доста труда ми треба да истрљам очи, руке и ноге, убијене од удараца и те чудне струје. Полако и килаво се придижем на колена, затим бауљам четвороношке назад до врха, схватајући осећај планинара када су освајали недоступне планинске литице. Иако у потпуном мраку, јасно, као на длану видим целу долину обасјану неком необичном и благом драперијом светла и хиљадама варница које попут свитаца лебде над тлом обасјавајући цео крајолик. Ваздух је тако чист и свеж, готово миришљав, да ме подсећа на давно заборављене пролећне дане у селу или планини. Све изгледа као умивено, не осећам чак ни бол самлевеног тела. Избечено бленем по долини где су до пре неког часа витлале велике аждаје, чамци и секвоје и не видим ништа осим потпуне равнотеже. Нирвана.
Окрећем се на другу страну. На лицу ми се једва приметно разлива осмех док сада посматрам леђа целе оне паклене олује која одлази од мене и наставља да гута нека нова брда, људе, зграде и шуме на свом путу, остављајући сређену кућу за собом. Не земља, него небо било је поприште највеће битке за наш опстанак на Планети. Облаци набијени неком древном животном енергијом, расточени у хиљаде аморфних облика које наша машта оживљава и мозак препричава, клизе даље ношени неком силом и лече напаћену Земљу. У великом праску попут оног када је настајала, Природа је још једном нашла начина да опрости, опорави и удахне живот.
8. април 2009.
Горан Анђелић
Време мог детињства обележено је безбрижним играма и слободом кретања, докле год су допирали наши мали табани или мајчин поглед, зависно од узраста. Ретки су били случајеви да се неко повреди или заради било шта више од мрког погледа или узвика љутог власника воћњака где смо кришом брали (крали) трешње или шљиве. Нема више тога, одавно, приватна својина се сада брани пушком и жичаном оградом кроз коју тече струја високог напона.
После пада оног лутајућег астероида који је неприметно дошао ко зна одакле до наше несрећне Земље још пре двадесетак година, почеле су да се ређају све чудније појаве. Људи су се потпуно изменили, ваљда свесни своје кратке и ситне улоге на позорници живота. Постали су некако зли, себични и сурови, баш као и клима, биљке и инсекти због којих је сезона киша постала мочварни пакао. Да ли је нешто пало на Земљу заједно са тим небеским отпатком тешко је рећи, тек стари свет је потпуно устукнуо и ослободио место за неке другачије форме живота које су просто бујале у безброј непредвидивих варијација. Постали смо подстанари у рођеној кући.
Лагано, уз повремено труцкање, мој стари бицикл клопара по испуцалом и зараслом асфалту који се некада звао шеталиштем и био препун веселе граје пешака, тркача и деце. Овуда више не пролази нико осим ретких олињалих напуштених паса подвијеног репа и потмулог режања. Једва видна стаза, идући од последњих зграда и благо кривудајући, пење се између брда отпада и растресене пурпурне земље нездравог изгледа. Дуго ми је требало да савладам технику вожње по великом успону, али сам онда као награду добио и откриће овог давно заборављеног пута. Негде на средини успона, било које превозно средство постаје некорисна ствар, а ноге једини начин да се човек пробије кроз све гушћи честар оштрог и високог растиња. Имам обичај да га оставим ушушканог у зелениш на самом крају стазе, знајући да ће бити драгоцен превоз низбрдо, када се будем враћао. Остатак пута до врха сам временом нашао и прокрчио сам, онако интуитивно, идући узбрдо кроз усеке и грбине где је било мање растиња.
Сваки пут када пролазим овуда у стомаку ми титра чудан осећај, ваљда страх од многих необичних звукова, крцкања грана и невидљивих животиња које само брзо протрче кроз жбуње склањајући се од дошљака. Једно од ретких старих правила које још увек важе је: не дирај никог и неће те дирати. Наравно, односи се на сав живи свет, осим за човека, он је једина врста која напада без разлога. Ипак, нож у корицама за мојим појасом, заједно са флашицом воде и двогледом обавезан је прибор када се пењем на Брдо.
Вести на градском тргу сам одавно престао да пратим, биле су увек исте и незанимљиве, сећам се да су тако звучале и у оно старо време док су нам тровали мозак преко свих медија. Једини циљ информација је да малом човеку створе лажни осећај сигурности наводном бригом власти за напредак и заштиту права грађана, дајући нам као утеху само бескрајне шљаштеће излоге у којима ћемо пунити богаташке џепове. Свеједно, било је немогуће не чути оно о чему (кажу) бруји цела земља, старо и младо, богато и сиромашно. Одавно се већ најављује догађај који треба да нас фасцинира или уплаши, али да ће потпуно изменити наше истрзане и скрајнуте животе, то је извесно. Нико не зна тачно шта ће то да се деси и хоће ли бити добро или лоше за све нас, тек годинама уназад необична дешавања то најављују као кулминацију обрачуна сила на које човек нема утицаја. Довољно је рећи да су се сви светски моћници већ завукли у своје рупе и ћуте. Нама обичним људима, у грозничавом очекивању расплета ове ружне приче у којој смо актери, пред очима је био страшни призор неке древне битке добра и зла где ће се коначно прекинути овај низ изгубљених година. Застрашени оним што их умало није уништило свих претходних деценија, већина људи се повукла у своје домове и тамо нервозно чекала расплет ситуације, преносећи гомилу информација од уста до уста. Сви добро знамо како функционише игра покварених телефона, па је непотребно рећи да уствари нико није имао појма шта се заиста дешава.
Никада о себи нисам размишљао као о неустрашивом хероју који ће да учествује у овом обрачуну и врати се кући као победник који је спасао Човечанство (то је била улога резервисана за Брус Вилиса), али сам ипак чврсто решио да све сазнам из прве руке и видим својим очима. Брдо ми је изгледало као права ложа за ову представу и зато сам, упркос страху од непознатог, долазио овде све чешће. Ако ме је живот нечему научио то су лекције „победи своје страхове“ и „све мораш сам“.
Пробијам се кроз густо грање багрема који је загосподарио напуштеним падинама, иако никада није растао у овим крајевима. Вероватно се, као доминантна врста, незаустављиво раширио из паркова по граду свуда около. Сви шумадијски сељаци добро знају да багрем треба редовно одржавати и проређивати, јер у противном убрзо постаје непроходна трновита шума, зато га и користе за ограде имања. Па опет, лепота белих крошњи и мирис процветалих медних гроздова које опседају пчеле и људи, један је од најлепших призора у природи, баш у сред пролећа. Сав знојав и зајапурен, са ножем у руци полако излазим из све ређе шуме, изгребан као да су ме ђаволи јурили. Последњих десетак метара успона је прекривено гомилом оштрог камења на коме се безбрижно сунча тек понеки гуштер. Чести земљотреси, киселе кише и сурови ветрови учинили су да сам врх изгледа као ћелава глава неког косматог дива, али је зато призор који се види са тог места догађај за који вреди умрети. Или живети.
Први пут када сам се попео овде, поглед није допирао даље од тридесетак метара, све због оне ситне, фине прашине у ваздуху, коју је страшни ударац астероида подигао са земље. Успон је тада трајао целу вечност, јер без маске није ни могло да се дише, а сваки напор доводио је плућа до границе издржљивости. И тада је врх изгледао потпуно бајколико, као да човек седи на врху света окружен прашњавом маглом и шикаром која се у њу полако утапа под ногама посматрача.
Пажљиво грабим последње кораке и осврћем се погрбљено на самом врху Брда, гледајући прво да ли је сигурно. Искрен да будем, уопште нисам имао појма шта могу да очекујем, па сам за сваки случај успут убрао неколико згодних грана, да направим било какав заклон. Напокон задовољан, кренуо сам да се уздижем на згрчене и изубијане ноге. Боже благи, какав призор! На све стране поглед се пружао километрима далеко, откривајући ми сваки пут још нешто ново, чега прошли пут није било. Са ове даљине све изгледа прелепо и романтично, макар то била и хрпа металних отпадака на некој депонији. Природа се побринула да зацели ране измучене Планете својим зеленим мелемом, лагано, без журбе. Она је све створила током дугих милијарди година, човек је ту само тренутак, као нека досадна бува која ће сама себе прождерати. А онда поново наступа хармонија природног окружења где свако биће има своје место и разумну сврху постојања.
Дивни зелени брежуљци простиру се свуда наоколо, складно проткани белим крошњама процветалог дрвећа. Мало је околних брда која достижу ову висину, па имам утисак као да седим на крову неког солитера. Ветар пријатно хлади и доноси таласе мирисних пролећних сокова и лепљивог полена. Неколико гутљаја још увек свеже воде из флашице, а онда опет напајам очи овом идиличном панорамом испред мене. Жао ми је што више нема фото-апарата, постали су ђубре као и остали уређаји, оног момента када су магнетне олује почеле да дивљају по Земљи. Вероватно је то дошло као спас од неконтролисаног зрачења и емитовања све штетнијих таласа са разних предајника, сателита и торњева за које нико више није ни знао чему служе.
Неко време сам се вртео нестрпљиво, гледајући нервозно кроз двоглед лево, десно, али ништа. Гуцнуо сам мало воде, па разместио неколико каменова да направим благо удубљење, као столицу за удобније седење и чекање ове представе. Имао сам утисак да су ми уши порасле неколико центиметара од сталног напрезања да чујем било какав необичан звук, али осим све јачег фијука ветра и шуштања младог лишћа није било ничега.
Требало ми је времена да се приберем после првог праска који је одједном запарао целу долину, брзо путујући са моје десне стране скроз улево и нестајући у даљини попут одлазеће реске грмљавине. На шта ми ово личи? Брзо претражујем полице у глави са архивом заборављених звукова и дочекујем напето други, пети, двадесети, сваки јачи од претходног. Схватам да је у питању неко енергетско пражњење праћено безбројним бљесковима наранџастог светла, које се за трен разлива по магли без икаквог смисла или распореда који би ми нешто значио. Потпуно укочен у чучећем ставу, набраних обрва и полуотворених уста гледам како се кроз прашњави предео помаља једна огромна змијетина, налик на оне кинеске змајеве из уличних прослава. Гледам у неверици очекујући да се сцена промени у нешто разумљиво, али ствари почињу убрзано да се ређају у неком бајколиком следу догађаја. Иза ове прве долази друга, убрзо и трећа змија, овог пута усковитлана и шупља, као неки маглени тунел кроз који је брзо протутњао воз. Сасвим случајно примећујем како се на левој страни котрља армија неких фигура које видим само као силуете, ништа више од тога, али да их је много закључујем по огромном облаку прашине који их следи. Личи на стампедо подивљалих бизона, али овде, у Београду? Ма, дај...
Већ је поподне, мада то не закључујем по Сунцу које сам последњи пут видео у старим данима, него по топлоти коју нам баца кроз овај плашт прљавог ваздуха. У устима почињем да осећам тежак метални укус, почињу да ми трепере десни, затим и мишићи по целом телу и коса се усправља, као да сам неки бели миш затечен у сред експеримента. Убеђујем себе да је све ово уствари једна огромна апсртактна слика на којој покушавам да нађем бар понеки детаљ који мој мозак може да разуме, али то ми личи на узалудан посао. Гледам како огромно стабло израста пред мојим очима из мора прљавштине, грана се, олистава и убрзо почиње да пара небески свод, отимајући себично простор и потискујући све остало. Ваздух је густ, тежак и просто пулсира, тако да на моменте зевајући покушавам да дођем до даха. Трепћем убрзано, главу непрестално окрећем на све стране, као да сам једини гледалац и седим у првом реду огромног биоскопа. Двоглед више нема никаквог смисла, јер се истовремено на све стране нешто догађа, мења, креће, пуца и исијава, а ја се уплашен трудим да похватам детаље и направим смисао од ове каше.
Бљескови се све чешћи и интензивнији, мењају се стално по бојама и по трајању. Два јелена се у лудом трку сударају главама уз заглушујући прасак светла и детонацију, преплићући шуму својих рогова у једну нерасточиву мрежу. На другој страни гледам бљештећа копља и кишу стрела како се забадају у округле штитове уморних ратника и огромне мамуте који потом извиру из мрака шуме газећи уз ломљаву и запомагање све што им је на путу. Галија са стотинама напетих једара и лепршавих застава јаше по мору усталасаних тела и растиња, јата птица некуда прелећу, ваљда бежећи од ове пошасти, док се над целим призором лењо ваљају разнобојни балони и цепелини, остављајући сенке под собом. Са свих страна од напред према мени хрли армија летећих и гмижућих створова, кочија, плишаних меда, вијугавих прашумских пузавица, набујалих женских задњица кифли и груди, цела стада усплахирених снежно белих оваца, дамских шешира, шарених ћилима, делфина и китова, меканих фотеља, бундева, кобасица, лептира, заносних бедара и бокова, цветова неописиве лепоте и облика... Све се то некако необјашњиво стапа у једну котрљајућу масу која постепено прекрива прво хоризонт, па брежуљке у даљини, зграде, крошње у подножју Брда, као неко превише надошло тесто које кипи из малене шерпе.
Сигуран сам да је ово могла да буде жива слика у глави неког уживаоца опојних средстава које изазивају халуцинације, психотична и кошмарна стања свести, ЛСД сигурно. Можда су нам приредили масовну сеансу креативног заборава као одмор од сурове стварности? Само ко? Тога одавно нема на тржишту. Заклео бих се да сада управо гледам заљубљени пар како усред ове гужве размењује нежне погледе и пољупце, ношен струјом лаве од бића испод њих.
На моменте се појављују трепераве светлосне завесе које лепршају на ветру и вијугаво се провлаче кроз масу облика, показујући им пут, изгледа некако баш према мом Брду. Позадина неба се полако замрачује и добија модру нијансу гушећи светлост дана. Што је мрак већи, све теже распознајем ликове, осим ових ближе мени, али зато ватромет светла и бљескова постаје све лепши, шаренији, јачи и страшнији, превазилазећи све спектакуларне церемоније које сам некада гледао. Покривам лице мајицом и остављам само очи, покушавајући да се заштитим од све јачих налета ветра који удара право у чело, носећи собом откинуте листове, гране, прљавштину и свакакве бубице. Велико, живо, претеће (а опет дивно) чудо је испред мене, моћно и незаустављиво. Нема ту никаквог сукоба као што се причало, нема отпора, то једноставно буја, долази и потапа све у једну масу која се изнова обнавља, мења, надире. Спуштам поглед и не видим више подножје Брда, само дивљу хорду коња како галопом граби уз падину, гутајући камен и дрво, праћена громовима и бљештећим бичевима непознатог господара. Сада схватам да уствари немам више где да се сакријем, нити да побегнем. Не би ми помогао ни авион, а камоли онај мој јадни и раштеловани бицикл, кога вероватно више нећу ни видети, бар не у овом животу.
Пуцкетаве искре прекривају моје руке, косу, леђа, стопала. Нож у корицама почиње да лебди и одваја се од мог кука, а двоглед има своју вољу, као да ми га неко отима из руке. Зуби почињу да ме страшно и тупо боле, зглобови отичу и шкрипе као код неког старца. Кожа на лицу се затеже и осећам како пуца под налетима отровног ветра од кога сам пао у клечећи, готово молећиви став, држећи се укоченим шакама за камење. Први олујни праменови неке електричне магле већ пролећу поред мене, остављајући за собом шиштећи и светлуцави траг. Сав накострешен, ишибан и испијен, више ништа не разазнајем. Плитко и брзо дишем ничице окренут према тлу и само слушам овај страшан хук. Све тече поред мене и кроз мене, сва та грмљавина, фијук, експлозије равне вулканској ерупцији, прекрива ме та чудна снага, ваљајући пред собом гомилу шљунка и свакаквог градског отпада довученог из даљине.
Свестан сам још само толико да склизнем неколико метара на супротну страну стеновитог врха и покријем главу рукама, бранећи се од ове стихије, непрестално псујући сваки пут када ме погоди нешто или прожме ова необична енергија, остављајући у мом телу само бол и трзање мишића.
...
Отварам очи бојажљиво као дете које очекује родитељску ћушку по глави. Немам представу колико је времена протекло, само видим да је ноћ. Ветар више не дува онако јако и све изгледа потпуно мирно, спокојно. Доста труда ми треба да истрљам очи, руке и ноге, убијене од удараца и те чудне струје. Полако и килаво се придижем на колена, затим бауљам четвороношке назад до врха, схватајући осећај планинара када су освајали недоступне планинске литице. Иако у потпуном мраку, јасно, као на длану видим целу долину обасјану неком необичном и благом драперијом светла и хиљадама варница које попут свитаца лебде над тлом обасјавајући цео крајолик. Ваздух је тако чист и свеж, готово миришљав, да ме подсећа на давно заборављене пролећне дане у селу или планини. Све изгледа као умивено, не осећам чак ни бол самлевеног тела. Избечено бленем по долини где су до пре неког часа витлале велике аждаје, чамци и секвоје и не видим ништа осим потпуне равнотеже. Нирвана.
Окрећем се на другу страну. На лицу ми се једва приметно разлива осмех док сада посматрам леђа целе оне паклене олује која одлази од мене и наставља да гута нека нова брда, људе, зграде и шуме на свом путу, остављајући сређену кућу за собом. Не земља, него небо било је поприште највеће битке за наш опстанак на Планети. Облаци набијени неком древном животном енергијом, расточени у хиљаде аморфних облика које наша машта оживљава и мозак препричава, клизе даље ношени неком силом и лече напаћену Земљу. У великом праску попут оног када је настајала, Природа је још једном нашла начина да опрости, опорави и удахне живот.
8. април 2009.
Горан Анђелић
Коментари