У време док сам био школарац постојао је само један буквар, читанка или књига из историје, а њих смо обично наслеђивали од старијих сестара или браће, понекад и комшије. Довољно је било рећи за који разред ти треба књига, убрзо би се нашао неко од кога можеш то и да добијеш (не купиш, него добијеш) и никако није постојала могућност да имаш уџбеник на коме пише „Математика за 6.разред основне школе“, а да ти наставник каже да та књига не ваља, треба ти друга. У духу савремених, тобоже демократских промена, штампа се свакојако ђубре под именом школске књиге, па нека се наставници одлуче. То може да смисли само лоповска држава којој није стало до добробити становништва, већ до сурово убраног профита. Све је то под плаштом великих реформи које треба да нас доведу до бољег живота (само да успут не поцркамо). Постојали су летњи, зимски распуст и три државна празника: 1. мај (међународни празник рада), 29. новембар (дан Републике Југославије) и Нова година и то је то. Тада се није радило, него одмарало и путовало, углавном у породичном окружењу. Иако су све продавнице биле затворене, никада нико није умро од глади или кукао како је остао без киселе воде или хлеба.
Па добро, ново време и нови обичаји за нове генерације, капирам ја то. Црква се полако враћа на сцену са које је изгурана, треба испоштовати и те празнике, немам ништа против. Треба повратити веру, згуснути редове, појачати бедем и очувати хришћанску традицију предака. Само нешто мислим да би ипак било много корисније да смо прво добро едуковали становништво у духу заборављеног православља и Светог Саве, али на прави начин. То што се у школама сада учи у оквиру предмета Веронаука / Грађанско васпитање спада углавном у категорију шарлатанског досађивања и трошења времена, где се не поштује чак ни основна форма. Не покушавам да другима држим слово и делим лекције на ову тему, али се стварно трудим да научим све што не знам. Једно је сигурно: не покушавам ни да постанем верски фанатик и падам у побожном трансу на под цркве, клањајући се попут муслимана у неком новом маниру који се раније није виђао код нас. Трудим се да надокнадим оно што сам пропустио на један скроман начин и да пренесем на децу ту лепу мешавину породичне традиције, прича и обичаја. Знам да прилагодим понашање свакој ситуацији и не може да ми се деси да у цркву уђем у кратким панталонама, да сочно псујем у присуству старијих и непознатих, малтретирам друге или да прескачем цео ред људи који уредно чекају, иако имам потенцијала за све побројано.
Као сваки добро уигран родитељски тандем, Нина и ја смо на време анкетирали наше девојке где желе да проведу распуст, када и како, мало то организаторски обликовали и коначно дочекали ово Ускршње весеље. Пошто смо претходног викенда успешно започели сезону боравка у природи једним пикником на Топчидеру, избор је сада пао на Прњавор, село наше драго. Припреме су биле рутинске и лагане, како то приличи добро увежбаној екипи професионалаца. Време нам је ишло на руку, с обзиром да су све најаве говориле о умереном пролећном викенду. То значи да нећемо вући углавном непотребне џемпере, јакне, хулахопке и дебеле панталоне. Било како било, раније из куће нисмо успевали да изађемо без нашег огромног, као мидер напетог кофера препуног ствари, без обзира да ли одлазимо на два или двадесет-два дана. Девојчице су порасле, мада нисам приметио да се Нићина предимензионирана брига за здравље потомака ишта смањила. Као и увек када о нечему одлучујем у последњи час, обавезно правим грешку, без могућности поправке чабра у који сам упао. Због незаинтересованости осталих уместо стандардне трасе ауто-путем, носталгија према пределима које смо прошлог лета препешачили Зоја и ја одлучила је да возим преко Тополе, сликовитим падинама Шумадије. Пут јесте био сат времена дужи, али зато значајно неудобнији због, на моменте похабаног асфалта и неке металне шпросне која је из задњег дела Асконе тандркала неумољиво све време. Ипак нас је Сунце огрејало, јер смо овог пута успели да нађемо чувену „уклету кућу“ која нам је претходних пута некако остајала сакривена у дрвећу. Идемо даље све до Крагујевца, где скрећемо на транзитни пут према Баточини. Крагујевачка Застава има обавезу да ово парче пута (од града до изласка на ауто-пут Београд–Ниш) изгради у максималном квалитету, како би био задовољен стандард транспорта аутомобила из фабрике према одредиштима. Колико је то добро урађено, толико је лоше решен нови кружни ток, за који тврдим да је најгори саобраћајни артефакт од времена праисторије до данас. Опрез возачима који улазе у овај град.
Кева је била нешто нервозна у почетку и брзо сам схватио да је разлог то што није стигла све да сервира онако како је замислила. Нас то уопште није спречило да натегнемо по једну шљиву, кашичицу слатка од трешања и отпијемо чашу свеже изворске воде. „Кафа је за слабиће“ и зато сам прошетао по дворишту кратко и брзоплето, чекајући ручак који треба да ме очеличи. Као и наредних дана, за клопу није било бог зна шта: издашна пилећа чорба звана „Зомби“, јер мртве диже на ноге, пребранац у земљаном ћупу, риба пржена на мрсним жељама, хајдучка гибаница, обиље сезонске салате у виду младе зечије радости, папричица и лука, кришке белог сира у блоковима од кило, кувана јаја свих боја заденута струком здравца, поприличан комад печења од неког рањеног прасета, домаће варено млеко, ракија и чајеви, па понеко пивце, свињска печеница сечена на листове солидне, али сварљиве дебљине, дијетални кромпир из рерне (не већи од шаке са испруженим прстима), два јагњећа бута стиснута у пекачу да формирају симбол јин-јанг, супа са кнедлама облика делфина који излазе из тањира, права кафанска купус салата, доста разнобојног воћа и ратлука, омања реформ торта, сочно печени шампињони (овога пута јестиви) и којекакве мазалице чисто да деца не би остала гладна. Као што то доличи амбијенту, све је припремано на смедеревцу уз прегршт сликовитих багремових цепаница, сечених на „таман“ дужину. Ако неко мисли да смо запоставили наше морско прасе, грдно се преварио. Мислим, нисмо је појели, него богато нахранили. Медена у свакодневној рутини попије једно буренце воде и обавезно једе разноврсну храну која се састоји од сламе, зрневља и неколико листова зелене салате. Е, па ово је био празник и за њу, с обзиром да је имала прилике да се слободно шета по свеже покошеном дворишту, халапљиво таманећи сочне листове и цветове маслачка, беле раде и детелину. Ми смо можда и правили паузе у жвакању, али прасица не. Ако овако настави, лако би могла да постане део јеловника на неком од будућих празника.
Петак смо одморили малко, играли фризби, договарали се за наредне дане, распаковали ствари и густирали кафицу у дворишту све до мрака. Увек када стигнем у село, прођем унаоколо по дворишту да видим шта све има ново. Приметим све нове биљне врсте, најчешће цвеће, а оне старе као што су воћке и вишегодишње растиње загледам и правим неки ментални записник о томе колико су се промениле. Смокве које је Светозар донео из Херцеговине сваке зиме страдају од мраза и касно сазревају, али сада су заиста у одличном стању. Последња виноградарска бресква је непотребно посечена прошле године, као и кисела јабука, али их је заменила кајсија. Моје јабуке и даље расту чекајући орезивање, а предивно дрвце зановети посекао је неки комшија радећи суседну њиву. Места у дворишту још увек има за орахе, трешње, вишње и крушке, а богами и трофејне саднице које сам доносио са летовања: бели бор са Златибора, јелка са Таре, лешник са Гоча. Највише има нарциса, ружа и лала, распоређених у велике групе и редове, иако сада доминирају јоргован, жути каранфилићи и пољско биље. Моји имају и мале баштице лековитог биља као што су селен, нана, матичњак, пелин, босиљак, кантарион, рузмарин и смиље, чисто за своје потребе и због дивног мириса. У кући изнад оџаклије увек има окачених бокора који се суше и чекају сецкање, па сортирање у тачно одређеној размери за неку лековиту мешавину. Безброј је украсних биљака које дуж ограде већ годинама расту, а да их не знам по имену, већ само по изгледу. На лето цело двориште поприми сасвим другачији изглед, боју и мирис, смењујући цветове током месеци, а нама чинећи место пријатнијим за боравак и увек новим. За који месец све ће вриштати од разнобојних латица пркоса, хризантема и ладолежа, а ја ћу свакодневно брати по букетић матичњака и стављати на свој јастук, као што сам то урадио и ових дана. Надам се да ћу следеће године закачити и цветање багрема, који је уз липу и јасмин потпуни краљ мириса.
Има нас разних, па тако и користимо своје време на одмору. Мила добар део дана проводи вежбајући математику за пријемни, Нина ретко излази из куће ако је време колебљиво, Зоја је толико брза да не могу ни да направим процену где је тачно (зато је стално и дозивамо), а ја сам готово увек напољу, без обзира да ли пада киша или пече звезда. Шетње до Вагана (локални извор са кога добијамо воду) или гробља спадају у уобичајене, али иако смо пре поласка планирали једно велико табанање до суседног Кијева, нисмо уловили термин. Нема шансе да буде досадно, мада у крајњем случају човек увек може да потегне новине или ТВ. Иако мој ћале није глув, има обичај да дневник гледа на телевизору појачаном до границе издржљивости, као у време када је то гледала цела касарна. Спавање је дошло као награда и спас. Субота је била предвиђена за фарбање јаја и кева је брижљиво припремила армију домаћих јаја и фарбе. Виђао сам свакакве боје, али као ове године – никад у животу. После фијаска код нас кући (већина јаја је попуцала, а она која су остала цела добила су туњаве боје) имао сам прилике да видим ватромет код баба Миле. Кесица је обична, пише само „Боја за јаја“, а произвођач ПанГраф Стара Пазова, једном речју ништа што може да је разликује од стотине других, а боје су као са палете неког поп-арт уметника, ма чудо једно. На крају их је кева премазала да сијају, па поређала у корпицу коју сам наредних сат времена шетао по дворишту и фотографисао у разним окружењима не више од 60-ак пута. Ништа чудно, знајући да са било каквог пута не долазим без неколико стотина фотографија пејзажа, кућа, цветова, листова и бубица. Укућане све ређе сликам. Не пропусте никад прилику да ми кажу како сам им досадио стално шкљоцајући, мада и они мене нервирају истом изјавом, па смо некако квит.
Скокнули смо до Крагујевца на сат-два да Нина обави неки пословни састанак, а клинке и ја потражимо неке дрангулије за Микину матуру. Најбоље је прошла Зоја купивши торбицу за мобилни, мада се ни ми нисмо пуно жалили. Отишли смо у омиљену посластичарницу „Јадран“ (коју уствари сви знају под народним именом „Код Ћемала“), наручили порције сладоледа и лимунаде и уживали наредних 15-ак минута у феноменалном и непоновљивом укусу лета. Нину смо сачекали чаврљајући на клупи дворишта цркве Св. Петар и Павле. Касно поподне су нам дошли у посету, увек радо виђени, мој брат Мирко и снајка Весна са предивним вестима. Навикнути на праве породичне вредности и дељење радости (па и туге), били смо толико искрено одушевљени и затечени, да нисмо прикривали узвике радости и честитања. Дубоко верујемо да добре људе очекује награда иако она најчешће не спада у домен материјалног, већ оног што духовно празни људи не би могли да схвате. Мирка и Весну свакако доживљавамо као добре и драге особе, па учествовање у њиховој срећи сматрамо некако личним. Дуго смо ћаскали опуштено, насмејано и весело, појели по неко парченце торте и наравно, наздравили неизбежном чашицом шљивовице. Остатак вечери смо провели шушнути у топле ћебиће и неки филм, док је из кухиње допирало повремено пуцкетање ватре из шпорета и благи мирис сувих трупаца.
Христос Васкресе! Дошао је најзад празник око кога смо се и окупили у овој старој породичној кући на селу, далеко од вреве Београда. Умивамо се, љубимо, грлимо и честитамо једни другима уз познате речи. Кућа је топла, врска од ватре и лепог расположења, док бирамо шарена јаја као своје борце за предстојећи мегдан. Шаљу се поруке, добијају одговори, зову се драги људи, пијуцка кафица и причају веселе причице. Шта је то комшија Дуле рекао оном Љубинку кад су се наљоскали испред продавнице и посвађали око копања канала за воду из наше њиве, па га овај ударио мучки са леђа и сад се суде у Крагујевцу; чија тетка је украла кеви последњи струк шатиране мушкатле са све нанином саксијом, али малко се зајебала, јер иза ње док је бежала са цвећем, расипало се семе па све никло овог пролећа и показало пут до њене куће; колико јагњића и прасића је страдало, а колико гостију се напило током четири дана испраћаја у војску ове зиме код Јована, који је добио цивилну службу да чисти балегу у задрузи суседне Жировнице... и тако. Увек весело. Чак и када сахрањују неког то више личи на фараоново последње путовање. Човек би рекао: „ма, сељаци бре, страшно...“, а уствари се не разликује много од живота у Београду или Њујорку. Што је више људи на гомили, то је витоперење свести веће и горе. Шта, зар неко мисли да је нормално дати за неку брљотину на платну потпуног анонимуса тричавих милион долара? Или је нормално живети у кутији, бости се у вену, продавати тело и душу, живети да би се куповало и имало? По чему су то геј парада, избор за мис, фешн вик или додела оскара културнији догађаји од помпезне свадбе сина јединца у Шумадији? Наравно да није, само је свест другачија. И овде и онде се све те глупости праве да би други причали о томе колико су видели бљештавила по квадрату или глави становника. Па ја онда увек радије изаберем наше весеље него увезено и могу вам рећи да се увек лепо проведем, ако ништа друго, променим мало угао гледања.
Дан је био прошаран облацима, сунцем и ветрићем, а мириси баштенског биља су најбоља еколошка дрога на свету, гарантовано поправљају расположење, а не остављају никакве последице. После доручка на столу је остала цела војска шарених љуски полупаних јаја губитника. Као по обичају, Зоја је у руци и даље држала шампиона, а на лицу ремикс верзију осмеха Мона Лизе, који више личи на безуби кез неког кловна, него на Ђокондин израз. Остатак дана попунили су фризби, шетње по шљивару и целом селу, доста фотографисања (сличних ствари, али из другог угла), дружење са фамилијом, комшијама и кућним љубимцима, плевљење баште са наном и постављање празничне трпезе под тремом вајата. То ми је увек најслађи део сваког весеља: намештање софре. Док распоређујемо тањире и звецкамо виљушкама, ужурбано једни другима додајемо салвете, чаше, салату... дај даску за врело печење, донеси бибер и сирће, где сам беше ставио отварач за флаше и корпу са хлебом, еј, јел извадио неко ону ружицу из замрзивача? Трчимо наоколо расположени, а очи су нам свима приковане за сто у очекивању момента који ће огласити почетак гозбе. На команду „Ручак“ сви смо већ заузели позиције и очима изабрали оно чиме желимо да освештамо тањир. Још једна препрека карактеристична за нашу фамилију је здравица. Немамо обичај да причамо много, обично само домаћин каже: „е, нека смо живи и здрави и да се срећемо овако и следећих година“, а онда следи подизање чаша и куцање. Правило је следеће: свако мора да се куцне са сваким и нема укрштања руку, не због баксуза колико због сударања и просипања. Некако се увек заломи да ипак проспемо по мало ракије или вина, а кева обавезно помене да је то за душу и помен мог прадеде Милентија који је волео добру капљицу. Добри стари обичаји које ми млади често не умемо да ценимо, налажу да домаћица стално нутка госте и наводи их на грех да узму још по неко лепо парче сира, меса или торте, као да се плаши да ће неко остати гладан. Следи получасовна борба са перцима младог лука, бутним костима, крцкавом корицом и љутом папричицом, док на крају не остане разбарушена гомила хране, благо смањене количине, али потпуно поремећеног распореда услед наше журне расподеле и додавања. Па шта ако се понеки батак удомио поред румених полутки кромпира или је неколико црвених ротквица залутало у море купус салате, ионако ћемо их системом елиминације поново вратити у матичне тањире. А можда и нећемо. Деца обично скоче после ручка и оду на спорт или слушање музике, ми старији наставимо још дуго да размењујемо реченице, сипамо још по неко пићенце и наравно грицкамо најслађе комаде који нам привлаче пажњу све време. На крају се судови скупе у велики шафољ и ту чекају купање и припрему за следећи дан, столњак се истреса, враћа на сто и украшава цвећем да тако сачека поподневну кафицу и ћаскање.
Без журбе и плана Нића и ја се одмарамо па крећемо у шетњу, трудећи се да још мало упијемо слике ове сеоске идиле и питомих шумадијских падина, прошараних наизменично зеленим и смеђим њивама и венцима дрвореда који их раздвајају. У повратку се договарамо о сутрашњем путу до кумова, прослави Зојиног рођендана, виђању са пријатељима и обичним стварима. На уласку у двориште нас увек весело машући репом дочекује Мими, највеселије кученце на свету, умиљава се око ногу и води нас до куће. Следи купање у природи које стварно највише волим. Било топло или хладно, иза вајата има комад бетона где замишљамо да су царске терме или хамам каквог султана. Од куће је заклоњено летњом кухињом, а на другу страну гледа према пространом шљивару и селу у даљини. Угрејемо лонац воде, донесемо неколико судова и хладном водом направимо топлу мешавину (према жељи), сапун, пешкир, папуче, чиста одећа и... уживање може да почне. Можеш да певаш, да се дереш, цичиш, причаш, гргољиш, играш, ма шта ти падне на памет. То је одлична вежба за опуштање и разбијање треме: ко од мајке рођен поливаш се топлом водом из црвеног туфнастог чанчета, мрдаш гузовима и певаш ону чувену песму из шпице за „Лаку ноћ децо“:
Па добро, ново време и нови обичаји за нове генерације, капирам ја то. Црква се полако враћа на сцену са које је изгурана, треба испоштовати и те празнике, немам ништа против. Треба повратити веру, згуснути редове, појачати бедем и очувати хришћанску традицију предака. Само нешто мислим да би ипак било много корисније да смо прво добро едуковали становништво у духу заборављеног православља и Светог Саве, али на прави начин. То што се у школама сада учи у оквиру предмета Веронаука / Грађанско васпитање спада углавном у категорију шарлатанског досађивања и трошења времена, где се не поштује чак ни основна форма. Не покушавам да другима држим слово и делим лекције на ову тему, али се стварно трудим да научим све што не знам. Једно је сигурно: не покушавам ни да постанем верски фанатик и падам у побожном трансу на под цркве, клањајући се попут муслимана у неком новом маниру који се раније није виђао код нас. Трудим се да надокнадим оно што сам пропустио на један скроман начин и да пренесем на децу ту лепу мешавину породичне традиције, прича и обичаја. Знам да прилагодим понашање свакој ситуацији и не може да ми се деси да у цркву уђем у кратким панталонама, да сочно псујем у присуству старијих и непознатих, малтретирам друге или да прескачем цео ред људи који уредно чекају, иако имам потенцијала за све побројано.
Као сваки добро уигран родитељски тандем, Нина и ја смо на време анкетирали наше девојке где желе да проведу распуст, када и како, мало то организаторски обликовали и коначно дочекали ово Ускршње весеље. Пошто смо претходног викенда успешно започели сезону боравка у природи једним пикником на Топчидеру, избор је сада пао на Прњавор, село наше драго. Припреме су биле рутинске и лагане, како то приличи добро увежбаној екипи професионалаца. Време нам је ишло на руку, с обзиром да су све најаве говориле о умереном пролећном викенду. То значи да нећемо вући углавном непотребне џемпере, јакне, хулахопке и дебеле панталоне. Било како било, раније из куће нисмо успевали да изађемо без нашег огромног, као мидер напетог кофера препуног ствари, без обзира да ли одлазимо на два или двадесет-два дана. Девојчице су порасле, мада нисам приметио да се Нићина предимензионирана брига за здравље потомака ишта смањила. Као и увек када о нечему одлучујем у последњи час, обавезно правим грешку, без могућности поправке чабра у који сам упао. Због незаинтересованости осталих уместо стандардне трасе ауто-путем, носталгија према пределима које смо прошлог лета препешачили Зоја и ја одлучила је да возим преко Тополе, сликовитим падинама Шумадије. Пут јесте био сат времена дужи, али зато значајно неудобнији због, на моменте похабаног асфалта и неке металне шпросне која је из задњег дела Асконе тандркала неумољиво све време. Ипак нас је Сунце огрејало, јер смо овог пута успели да нађемо чувену „уклету кућу“ која нам је претходних пута некако остајала сакривена у дрвећу. Идемо даље све до Крагујевца, где скрећемо на транзитни пут према Баточини. Крагујевачка Застава има обавезу да ово парче пута (од града до изласка на ауто-пут Београд–Ниш) изгради у максималном квалитету, како би био задовољен стандард транспорта аутомобила из фабрике према одредиштима. Колико је то добро урађено, толико је лоше решен нови кружни ток, за који тврдим да је најгори саобраћајни артефакт од времена праисторије до данас. Опрез возачима који улазе у овај град.
Кева је била нешто нервозна у почетку и брзо сам схватио да је разлог то што није стигла све да сервира онако како је замислила. Нас то уопште није спречило да натегнемо по једну шљиву, кашичицу слатка од трешања и отпијемо чашу свеже изворске воде. „Кафа је за слабиће“ и зато сам прошетао по дворишту кратко и брзоплето, чекајући ручак који треба да ме очеличи. Као и наредних дана, за клопу није било бог зна шта: издашна пилећа чорба звана „Зомби“, јер мртве диже на ноге, пребранац у земљаном ћупу, риба пржена на мрсним жељама, хајдучка гибаница, обиље сезонске салате у виду младе зечије радости, папричица и лука, кришке белог сира у блоковима од кило, кувана јаја свих боја заденута струком здравца, поприличан комад печења од неког рањеног прасета, домаће варено млеко, ракија и чајеви, па понеко пивце, свињска печеница сечена на листове солидне, али сварљиве дебљине, дијетални кромпир из рерне (не већи од шаке са испруженим прстима), два јагњећа бута стиснута у пекачу да формирају симбол јин-јанг, супа са кнедлама облика делфина који излазе из тањира, права кафанска купус салата, доста разнобојног воћа и ратлука, омања реформ торта, сочно печени шампињони (овога пута јестиви) и којекакве мазалице чисто да деца не би остала гладна. Као што то доличи амбијенту, све је припремано на смедеревцу уз прегршт сликовитих багремових цепаница, сечених на „таман“ дужину. Ако неко мисли да смо запоставили наше морско прасе, грдно се преварио. Мислим, нисмо је појели, него богато нахранили. Медена у свакодневној рутини попије једно буренце воде и обавезно једе разноврсну храну која се састоји од сламе, зрневља и неколико листова зелене салате. Е, па ово је био празник и за њу, с обзиром да је имала прилике да се слободно шета по свеже покошеном дворишту, халапљиво таманећи сочне листове и цветове маслачка, беле раде и детелину. Ми смо можда и правили паузе у жвакању, али прасица не. Ако овако настави, лако би могла да постане део јеловника на неком од будућих празника.
Петак смо одморили малко, играли фризби, договарали се за наредне дане, распаковали ствари и густирали кафицу у дворишту све до мрака. Увек када стигнем у село, прођем унаоколо по дворишту да видим шта све има ново. Приметим све нове биљне врсте, најчешће цвеће, а оне старе као што су воћке и вишегодишње растиње загледам и правим неки ментални записник о томе колико су се промениле. Смокве које је Светозар донео из Херцеговине сваке зиме страдају од мраза и касно сазревају, али сада су заиста у одличном стању. Последња виноградарска бресква је непотребно посечена прошле године, као и кисела јабука, али их је заменила кајсија. Моје јабуке и даље расту чекајући орезивање, а предивно дрвце зановети посекао је неки комшија радећи суседну њиву. Места у дворишту још увек има за орахе, трешње, вишње и крушке, а богами и трофејне саднице које сам доносио са летовања: бели бор са Златибора, јелка са Таре, лешник са Гоча. Највише има нарциса, ружа и лала, распоређених у велике групе и редове, иако сада доминирају јоргован, жути каранфилићи и пољско биље. Моји имају и мале баштице лековитог биља као што су селен, нана, матичњак, пелин, босиљак, кантарион, рузмарин и смиље, чисто за своје потребе и због дивног мириса. У кући изнад оџаклије увек има окачених бокора који се суше и чекају сецкање, па сортирање у тачно одређеној размери за неку лековиту мешавину. Безброј је украсних биљака које дуж ограде већ годинама расту, а да их не знам по имену, већ само по изгледу. На лето цело двориште поприми сасвим другачији изглед, боју и мирис, смењујући цветове током месеци, а нама чинећи место пријатнијим за боравак и увек новим. За који месец све ће вриштати од разнобојних латица пркоса, хризантема и ладолежа, а ја ћу свакодневно брати по букетић матичњака и стављати на свој јастук, као што сам то урадио и ових дана. Надам се да ћу следеће године закачити и цветање багрема, који је уз липу и јасмин потпуни краљ мириса.
Има нас разних, па тако и користимо своје време на одмору. Мила добар део дана проводи вежбајући математику за пријемни, Нина ретко излази из куће ако је време колебљиво, Зоја је толико брза да не могу ни да направим процену где је тачно (зато је стално и дозивамо), а ја сам готово увек напољу, без обзира да ли пада киша или пече звезда. Шетње до Вагана (локални извор са кога добијамо воду) или гробља спадају у уобичајене, али иако смо пре поласка планирали једно велико табанање до суседног Кијева, нисмо уловили термин. Нема шансе да буде досадно, мада у крајњем случају човек увек може да потегне новине или ТВ. Иако мој ћале није глув, има обичај да дневник гледа на телевизору појачаном до границе издржљивости, као у време када је то гледала цела касарна. Спавање је дошло као награда и спас. Субота је била предвиђена за фарбање јаја и кева је брижљиво припремила армију домаћих јаја и фарбе. Виђао сам свакакве боје, али као ове године – никад у животу. После фијаска код нас кући (већина јаја је попуцала, а она која су остала цела добила су туњаве боје) имао сам прилике да видим ватромет код баба Миле. Кесица је обична, пише само „Боја за јаја“, а произвођач ПанГраф Стара Пазова, једном речју ништа што може да је разликује од стотине других, а боје су као са палете неког поп-арт уметника, ма чудо једно. На крају их је кева премазала да сијају, па поређала у корпицу коју сам наредних сат времена шетао по дворишту и фотографисао у разним окружењима не више од 60-ак пута. Ништа чудно, знајући да са било каквог пута не долазим без неколико стотина фотографија пејзажа, кућа, цветова, листова и бубица. Укућане све ређе сликам. Не пропусте никад прилику да ми кажу како сам им досадио стално шкљоцајући, мада и они мене нервирају истом изјавом, па смо некако квит.
Скокнули смо до Крагујевца на сат-два да Нина обави неки пословни састанак, а клинке и ја потражимо неке дрангулије за Микину матуру. Најбоље је прошла Зоја купивши торбицу за мобилни, мада се ни ми нисмо пуно жалили. Отишли смо у омиљену посластичарницу „Јадран“ (коју уствари сви знају под народним именом „Код Ћемала“), наручили порције сладоледа и лимунаде и уживали наредних 15-ак минута у феноменалном и непоновљивом укусу лета. Нину смо сачекали чаврљајући на клупи дворишта цркве Св. Петар и Павле. Касно поподне су нам дошли у посету, увек радо виђени, мој брат Мирко и снајка Весна са предивним вестима. Навикнути на праве породичне вредности и дељење радости (па и туге), били смо толико искрено одушевљени и затечени, да нисмо прикривали узвике радости и честитања. Дубоко верујемо да добре људе очекује награда иако она најчешће не спада у домен материјалног, већ оног што духовно празни људи не би могли да схвате. Мирка и Весну свакако доживљавамо као добре и драге особе, па учествовање у њиховој срећи сматрамо некако личним. Дуго смо ћаскали опуштено, насмејано и весело, појели по неко парченце торте и наравно, наздравили неизбежном чашицом шљивовице. Остатак вечери смо провели шушнути у топле ћебиће и неки филм, док је из кухиње допирало повремено пуцкетање ватре из шпорета и благи мирис сувих трупаца.
Христос Васкресе! Дошао је најзад празник око кога смо се и окупили у овој старој породичној кући на селу, далеко од вреве Београда. Умивамо се, љубимо, грлимо и честитамо једни другима уз познате речи. Кућа је топла, врска од ватре и лепог расположења, док бирамо шарена јаја као своје борце за предстојећи мегдан. Шаљу се поруке, добијају одговори, зову се драги људи, пијуцка кафица и причају веселе причице. Шта је то комшија Дуле рекао оном Љубинку кад су се наљоскали испред продавнице и посвађали око копања канала за воду из наше њиве, па га овај ударио мучки са леђа и сад се суде у Крагујевцу; чија тетка је украла кеви последњи струк шатиране мушкатле са све нанином саксијом, али малко се зајебала, јер иза ње док је бежала са цвећем, расипало се семе па све никло овог пролећа и показало пут до њене куће; колико јагњића и прасића је страдало, а колико гостију се напило током четири дана испраћаја у војску ове зиме код Јована, који је добио цивилну службу да чисти балегу у задрузи суседне Жировнице... и тако. Увек весело. Чак и када сахрањују неког то више личи на фараоново последње путовање. Човек би рекао: „ма, сељаци бре, страшно...“, а уствари се не разликује много од живота у Београду или Њујорку. Што је више људи на гомили, то је витоперење свести веће и горе. Шта, зар неко мисли да је нормално дати за неку брљотину на платну потпуног анонимуса тричавих милион долара? Или је нормално живети у кутији, бости се у вену, продавати тело и душу, живети да би се куповало и имало? По чему су то геј парада, избор за мис, фешн вик или додела оскара културнији догађаји од помпезне свадбе сина јединца у Шумадији? Наравно да није, само је свест другачија. И овде и онде се све те глупости праве да би други причали о томе колико су видели бљештавила по квадрату или глави становника. Па ја онда увек радије изаберем наше весеље него увезено и могу вам рећи да се увек лепо проведем, ако ништа друго, променим мало угао гледања.
Дан је био прошаран облацима, сунцем и ветрићем, а мириси баштенског биља су најбоља еколошка дрога на свету, гарантовано поправљају расположење, а не остављају никакве последице. После доручка на столу је остала цела војска шарених љуски полупаних јаја губитника. Као по обичају, Зоја је у руци и даље држала шампиона, а на лицу ремикс верзију осмеха Мона Лизе, који више личи на безуби кез неког кловна, него на Ђокондин израз. Остатак дана попунили су фризби, шетње по шљивару и целом селу, доста фотографисања (сличних ствари, али из другог угла), дружење са фамилијом, комшијама и кућним љубимцима, плевљење баште са наном и постављање празничне трпезе под тремом вајата. То ми је увек најслађи део сваког весеља: намештање софре. Док распоређујемо тањире и звецкамо виљушкама, ужурбано једни другима додајемо салвете, чаше, салату... дај даску за врело печење, донеси бибер и сирће, где сам беше ставио отварач за флаше и корпу са хлебом, еј, јел извадио неко ону ружицу из замрзивача? Трчимо наоколо расположени, а очи су нам свима приковане за сто у очекивању момента који ће огласити почетак гозбе. На команду „Ручак“ сви смо већ заузели позиције и очима изабрали оно чиме желимо да освештамо тањир. Још једна препрека карактеристична за нашу фамилију је здравица. Немамо обичај да причамо много, обично само домаћин каже: „е, нека смо живи и здрави и да се срећемо овако и следећих година“, а онда следи подизање чаша и куцање. Правило је следеће: свако мора да се куцне са сваким и нема укрштања руку, не због баксуза колико због сударања и просипања. Некако се увек заломи да ипак проспемо по мало ракије или вина, а кева обавезно помене да је то за душу и помен мог прадеде Милентија који је волео добру капљицу. Добри стари обичаји које ми млади често не умемо да ценимо, налажу да домаћица стално нутка госте и наводи их на грех да узму још по неко лепо парче сира, меса или торте, као да се плаши да ће неко остати гладан. Следи получасовна борба са перцима младог лука, бутним костима, крцкавом корицом и љутом папричицом, док на крају не остане разбарушена гомила хране, благо смањене количине, али потпуно поремећеног распореда услед наше журне расподеле и додавања. Па шта ако се понеки батак удомио поред румених полутки кромпира или је неколико црвених ротквица залутало у море купус салате, ионако ћемо их системом елиминације поново вратити у матичне тањире. А можда и нећемо. Деца обично скоче после ручка и оду на спорт или слушање музике, ми старији наставимо још дуго да размењујемо реченице, сипамо још по неко пићенце и наравно грицкамо најслађе комаде који нам привлаче пажњу све време. На крају се судови скупе у велики шафољ и ту чекају купање и припрему за следећи дан, столњак се истреса, враћа на сто и украшава цвећем да тако сачека поподневну кафицу и ћаскање.
Без журбе и плана Нића и ја се одмарамо па крећемо у шетњу, трудећи се да још мало упијемо слике ове сеоске идиле и питомих шумадијских падина, прошараних наизменично зеленим и смеђим њивама и венцима дрвореда који их раздвајају. У повратку се договарамо о сутрашњем путу до кумова, прослави Зојиног рођендана, виђању са пријатељима и обичним стварима. На уласку у двориште нас увек весело машући репом дочекује Мими, највеселије кученце на свету, умиљава се око ногу и води нас до куће. Следи купање у природи које стварно највише волим. Било топло или хладно, иза вајата има комад бетона где замишљамо да су царске терме или хамам каквог султана. Од куће је заклоњено летњом кухињом, а на другу страну гледа према пространом шљивару и селу у даљини. Угрејемо лонац воде, донесемо неколико судова и хладном водом направимо топлу мешавину (према жељи), сапун, пешкир, папуче, чиста одећа и... уживање може да почне. Можеш да певаш, да се дереш, цичиш, причаш, гргољиш, играш, ма шта ти падне на памет. То је одлична вежба за опуштање и разбијање треме: ко од мајке рођен поливаш се топлом водом из црвеног туфнастог чанчета, мрдаш гузовима и певаш ону чувену песму из шпице за „Лаку ноћ децо“:
Тек што јутро зором поче ведрооо,
и дан разви своје бело једрооо,
ал већ вече, ево, пали свииице,
целом свету склааапа трепавице...
Притом ваља знати да неко од комшија који окопавају околна поља сигурно гледа овај призор, питајући се да ли су сви грађани овако блесави или само Милина фамилија. Само опуштено, ово је твојих пет минута, изволи микрофон и покажи шта знаш - мој је једини одговор на воајерске похотне очи.
Пада вече, прикупљање и паковање ствари, ред смеха, ред телевизије, ред разговора и ето провода пред ноћни одмор. Лагано се шушкамо свако у своје ћебенце и после неколико препричаних сцена од тог тана дремљиве очи попуштају. Не сећам се да сам претходних година чуо ћука у гају, али је ова мала ноћна сова дошла као мала ноћна музика за уморне уши.
Пада вече, прикупљање и паковање ствари, ред смеха, ред телевизије, ред разговора и ето провода пред ноћни одмор. Лагано се шушкамо свако у своје ћебенце и после неколико препричаних сцена од тог тана дремљиве очи попуштају. Не сећам се да сам претходних година чуо ћука у гају, али је ова мала ноћна сова дошла као мала ноћна музика за уморне уши.
 |
| Ускрс на селу |
Коментари