Ћирилизација

Мало који народ је толико поносан на своје писмо као Срби на ћирилицу, а да то показују на управо супротан начин - користећи у већини латиницу. Почетак овог века је само хладнокрвно потврдио колико смо неспособни да учимо из својих претходних грешака и слепи да урадимо нешто добро у корист свога народа. Истовремено показујемо невероватну способност за стицање личне добробити и усвајање лоших утицаја са свих страна, без обзира на идеологију. Тај негативни образац понашања у завршници ће морати да покаже све недостатке и олупа нам се о главу, као да претходно већ није довољно умлаћена.

Златна грозница и болећивост ка деци заслепљују поглед и стварају потомке незаинтересоване за унапређење породичног и општег добра, већ склоне само жељи да удовоље својим тренутним прохтевима. Колико год богатства да је згрнуо један вредни, промућурни или предузимљиви Србин - на поштен или непоштен начин - оно ће потрајати највише једној следећој генерацији, а у другој ће већ бити изгубљено без трага. Разлога је много, али је погубан само један: нисмо запатили добар корен.

Захваљујући Германима који су одувек систематки затирали словенску историју и сваки помен на њихове корене, нема готово никаквих трагова о нашем старом животу. Једноумље Хришћанства је отишло још даље у свом настојању да избрише сва сећања на нашу родну веру, али на један још подмуклији начин - крађом и присвајањем митских личности словенске многобожачке религије, како би се наша племена приволела новом култу.

Тако долазимо до тачке коју су желели да представе као полазну: Словени нису имали своје писмо, култура почиње са крстом. За крај је успостављена и климава теорија о нашем досељавању у ове крајеве, која упориште држи у оскудним византијским изворима. Као да пре Римског царства није било народа на овим просторима, а ми испали из неког космичког облака, шта ли?

Историју можда пишу победници, али невидљиви корени древних времена се упорно протежу, шире, спајају и кривудају кроз шуму дешавања, качећи се за данашњицу као пузавица. За све нас који још увек умемо да читамо и схватимо шта смо прочитали, ти трагови су и даље видљиви кроз народне обичаје, песме, игре, ношњу, говор и духовно наслеђе.

Добро, ту смо где смо. На страну сва фактографија о Винчанској култури која је старија и изворнија чак и од Сумерске, заборавимо винчанске симболе из којих су настала слова феничанског (и свих потоњих алфабета), на страну чак и Словенски календар са рачунањем времена још од Потопа. Кренимо од нове нулте године - Христовог распећа. И овде сам спреман да игноришем чињеницу о потпуној супротности хришћанске речи и дела током минулих векова, сву просуту крв, све лажи и опљачкано благо у име вере (зар је могуће све ово заборавити?).

Словени, Навахо, Догони или Маори су живели у складу са природом без икакве потребе да нешто прочитају или запишу. Усмено предање је било лучоноша колективног сећања и знања које се преносило са колена на колено. И док је било тако, свет је и ваљао. Ипак, у складу са новим временима, Хришћанство нам пружа у руке нови алат - писмо. Црква баш и није имала на уму да популаризује писменост, него је вековима љубоморно и секташки користила ово знање за очување свог неприкосновеног трона, убијајући немилице све паметне главе које друкчије мисле. Али, замајац је ипак био покренут, макар и невољно.

Тако је међу нас пагане прво ступила глагољица, трудом византијских мисионара Ћирила и Методија. Нису они нас волели, већ су имали задатак да олакшају покрштавање и избришу нашу прошлост. Очигледно им то није ишло баш најбоље из неког разлога, па су њихови ученици закључили да не треба измишљати топлу воду, већ користити утабане вештине. Узели су као пример грчко писмо и вешто га дотерали: избацили су непотребне, а додали симболе из глагољице за особене гласове нашег матерњег језика. Тако је створена ћирилица. Истина, читање је било отежано без размака, знакова интерпункције, великих и малих слова, писање је било споро и захтевно због ручног рада, али је циљ постигнут. И било је добро.

Током средњег века су настала нека од ремек дела наше писмености, вредна не само по садржају, већ и по уметничкој вредности. И таман кад су се ресавци увежбали да боље и брже пишу и читају, ето ти новотарије. Онда је нека имућна швапска ленчуга по имену Гутемберг, прихватајући дух новог доба, схватила да би било много лепше џабалебарити крај речице у зеленој трави, него преписивати наново исти рукопис. Пратећи ту идеју, смислио је штампарску машину за умножавање књига, на општу радост свих осталих, углавном школованих доколичара (обичан народ је увек имао посла преко главе).

Бројне генијалаце тог времена, одушевљене овом справом и вечно гладне пустих књига, покретала је иста жеља за новотаријама, бржим начином живота и стицањем пара. Шта би ту могло да пође по злу, заиста? (управо сведочимо како је свет коначно сломљен претходних неколико година и припремљен за тоталну контролу под оком вештачке интелигенције).

Welcome to the Matrix.

Прва књига штампана на српском језику била је Октоих, а израђена је у цетињској штампарији крајем 15. века. Због бурних времена ова штампарија се није превише нарадила, али су штампане књиге ипак наставиле да се доносе из других земаља.

Неколико векова касније, једно убого сељаче с којим се нису претерано играла друга деца, нити је био користан чему због своје ћопавости, нашао је своју сврху у читању књига (звучи познато?). Богами је далеко догурао, чак до Беча, све читајући и пишући. Да ли сам или уз помоћ својих нових швапских пријатеља (који су хтели с њим да се играју) дошао је на идеју да направи боље и лакше писмо од тадашњег. И тако је створио Суперћирилицу, а то је нешто као Супермен, само наше. Ваљда је и он био мало ленчуга кад му је сметало превише слова из славеносрпског језика, па их је зато ошишао, проредио, нешто мало и додао, па тако уприличио ново писмо, удаљавајући га од руског, али приближавајући народном говору.

Е, овде иде рез.

Да не буде забуне: волим ја сва корисна достигнућа људског рода, нарочито писмо и штампарску машину, а такође не спорим чињеницу да је наша ћирилица упрошћена и приближена народу на најбољи могући начин, алал вера, каурине! Ама, све се у нашим рукама опогани и укриво срасте. Природа је савршено поставила ствари како треба, изузев што је људима дала више памети него што заслужују. Помисливши да су богови, људи су, заљубљени у себе, решили да поправљају Мајку Природу. Никада им није успело.

Касно је да се питамо је ли Вук Србима учинио велику услугу или погрду,  реформисана ћирилица је заживела и примила се у народу. Одакле тачно потиче идеја да се то уради можемо само нагађати, али је сигурно да Црква то није подржавала, а Држава је имала много већих проблема усмерених ка ослобођењу од Турака. Нисмо све могли сами, требала је помоћ неке јаче силе, па смо балансирали између Русије и Аустрије, љубећи поваздан гузице у мери у којој је то било неопходно. Швабама је наша веза са Русијом и њихов утицај на Балкану увек била трн у оку, па су користили све могуће начине да то прекину и остану једини власници овог простора. А биће да су дали неки товар блага више од баћушки и тако трајно помогли деобу до тада сродног српског и руског језика, макар у писаној форми.

Када је ово постигнуто, ваљало је приступити потпуном уклањању ћирилице и затирању српског идентитета. Ако и даље постоји наивчина која верује да Швабе ово питање није интересовало, подсетићу колико су упорне биле њихове забране ћирилице, увођење административног појма Србијанац у циљу деоба Српског народа на све мање ћелије, отимање територије, убијање, терор, пљачка, протеривање Православља, прогон и католичење Срба, уништење Народне библиотеке Србије... списак је бесконачан.

Па опет, нису Германи толико јаки и препредени, колико смо ми лакоми на паре. Нарочито власт која доноси законе и намеће народу свакакве глупости под паролом да је то за наше добро. Само, ипак су се мало зајебали. Једини начин да нас покоре није да нам униште писмо, културу, језик и обичаје... направићемо ми све ново, јер у нама и даље тиња она исконска клица из које ће и после Апокалипсе да никне живот, па макар из чистог ината.

Једини начин да остварите своје болесне планове је да нас истребите, све до једнога на Планети. Па и онда би се вероватно нашао неки Африканац који је студирао у Београду, а осећа се као Србин и зна ћирилицу. Е, јадни наши душмани, много сте глупи за неког ко мисли да је паметан.

Шта је било, било је. Заборавити не смемо, ако мислимо да опстанемо међу овим злом. Имамо ми још снаге и вредности на које се ваља угледати. Неће нас спасити ни род ни помоз бог, то можемо урадити само ако се овог трена укопамо у месту и кажемо: даље не. Није касно. И даље смо шачица сељака која у Грачаници добија причест пред битку, још увек смо војници у рововима Цера и сиротиња у збеговима по шиптарским клисурама. Не рађа мајка сваког дана једног Обилића и не можемо сви да будемо Гаврило Принцип, али не би шкодило да нас је мало више.

Други рез, доста је филозофије.

Ова распала курва од Европе и наш штеточински државни апарат ништа неће урадити по питању заштите нашег писма. Срамна је улога нашег образовања, нарочито САНУ и готово свих интелектуалаца, јер деценијама само уновчавају свој статус и гледају искључиво лични интерес. Посебно сам киван на све издавачке куће и њихове идиотске изговоре како ћирилица није лепа и погодна за штампање књига, заузима више простора, није интернационална...

Бедници, сви од реда. Уништили сте правопис, фалсификовали историју, занемарили златна правила типографије, прихватили све штетне утицаје запада - важна вам је само уштеда папира и шарена корица књиге. Просто је невероватно да већина људи и даље слепо користи погрешан српски курзив (закошена слова, италик), такозвана руска слова у нашој азбуци. 

Волим ја Русе, њихов језик, народ, иконе, снагу, ширину, писмо, душу, али наше волим још више. Ако је већ извршено побољшање нашег писма, дај да се спроведе до краја. Од ова два текста који следе, у првом је коришћен стари облик слова, док је други много читљивији зато што је писан курзивом  изведеним из наших писаних слова. Наравно да код нас не постоји потпуно јасно правило по том питању, али треба ли уопште коментарисати читљивост ова два текста?

Овај бедни изговор за државу никада неће решити питање наше културе и писма само зато што то не жели да уради, ионако су већ много пута продали свој народ и отаџбину, али зато ми као деца имамо прилику да исправимо грешке својих родитеља. Пишимо ћирилицом и останимо поносни на њу - заслужила је то преносећи нам знање, од стећака до школске клупе.

Закон о ћирилици би једноставно могао да отклони све нејасноће и постави ћирилицу на место које јој припада, а затим нареди свим издавачима у Србији да користе само писмо које има исправне облике слова. Ово не захтева нарочите промене или велике трошкове, али је неопходно да пре тога држава као законодавац изради и поклони сређене типове слова. За разлику од садашњег стања у коме нам школске књиге пишу странци, ова промена би била на добробит наше земље и народа.

Неке корисне ствари за употребу ћирилице на рачунару (латиница у ћирилицу, типови слова са правилним српским курзивом...) можете пронаћи овде и бесплатне су за коришћење.