2. Буквар

Никада ми у животу није мањкало стрпљења и радије сам чекао нешто добро - данима, месецима, богами некада и годинама - него да одмах зграбим било шта. Школски пример несрпљења свакако је војник који ишчекује писмо од девојке, бар је у наше време то било актуелно. Тада је било сасвим нормално да момак иде у Армију (а не да празни ноћне посуде у геријатрији), пише некоме писмо (а не инстант СМС) и да се забавља са девојком (а не са момком, што је данас изгледа уобичајено).

У војску сам се пријавио сам, три месеца раније и тражио да ме пошаљу што даље, рецимо у Кичево, то ми је некако звучало као крајња забит Југославије. Службеник у Општини ме је гледао као да сам тражио да ми одсече обе ноге, али после дужег прелиставања књиге распореда, рече да најближе томе што може да ми понуди је – Куманово. Пасује, дај. Никоме нисам пријављивао, спаковао сам се и за два дана рекао мојима да идем у војску. Адресу нисам слао никоме осим ћалету и кеви, мада су је они самоиницијативно проследили мојој девојци, без мог знања.

Било је веома напорно савладати ненормалне летње врућине у Македонији (под пуном ратном опремом) и претерано ревносне официре који су од нас хтели да направе батерију неустрашивих бранитеља Отаџбине. Већ следећег месеца су нас одвели на чувени Криволак - сурови терен за бојево гађање, где смо по цели дан увежбавали тактику напада и одбране, уз незаобилазну стражу. Некако се потрефило да је тих недеља било најружније време које се памти, а температуре су биле готово зимске. Не знам како, али стигне тамо мени писмо од девојке. Журим на смену, прочитаћу после.

Стајао сам сатима на стражи, до зуба наоружан (због оближњих Шиптара који су знали и тада да закољу понеког војника), огрнут шаторским крилом због ледене кише која није престајала данима и управо ми се сливала у танком млазу низ врат и леђа. По завршетку смене одлазили бисмо на одмор у мале шаторе укопане у земљу, где је постојао само један господар: блато. Ноћу бисмо цвокотали од хладноће, дању чистили аутоматске пушке да не зарђају. Па ко може у таквом каљу да седи и чита писмо? Нема шансе. Крстили се ови моји војници, сваки дан ме запиткивали јесам га прочитао и што нисам, хтели да ми га отму и отворе (пусти војници, воле писмо, макар и туђе), али оно је у мом џепу од кошуље стрпљиво чекало свој час.

Таман када су сви престали да ме запиткују и дигли руке, ђипи Сунце из своје двонедељне коме и осване најлепши дан на свету целом. Истина, после овог потопа и снег би изгледао као бајка. Завршим све обавезе, сачекам да останем сам и после ручка седнем испод једног горостасног дрвета. Извадим писмо и са осмехом развученим око главе почнем да га читам. Е, то је стрпљење, бато.

А зашто је уопште битно стрпљење? Па још у априлу када сам отишао код лекара, хтео сам да опишем свој медицински доживљај, али је превагнула жеља да се прво доведем у нормалу. Дао сам себи рок да се средим до краја лета и договорио са докторком контроле (у јулу и октобру), које би требало да потврде моје, надам се боље резултате. Вукло ме писање неколико пута, после првих успешних налаза. Хтео сам то да поделим са другима, можда неком и помогне, али сам ипак одлучио - нек чека Цеца.

Ко ово и даље чита, очекујући здрав јеловник, схватио је после оволиког увода шта је право стрпљење.

Још на првом прегледу докторка ми је дуго причала о новом, здравом начину исхране и променама које би требало да унесем у живот. Признајем да ми је било стварно тешко да се помирим са чињеницом да морам да заборавим со, шећер, свињско месо, сувомеснате производе, слаткише, пржење, пециво, млеко, качкаваљ и гомилу укусних и сочних производа који нам зачињавају гастрономски живот: мајонез, павлаку, кечап, чипс, чоколаду, сладолед, грицкалице било које врсте, газиране сокове, чак и неко воће. Па шта остаје докторка, кеве ти? Глогиње и карфиол? За празник се можда дрзнем да помиришем печење, али зато могу да изрежем коцку бундеве, набијем је на виљушку и лижем цео дан (не виљушку, него бундеву), замишљајући да је сладолед. Тако је то мени изгледало у први мах, живота ми.

Види она да се у мени боре Станлио и Олио, а ко год да победи попримиће тужно лице кратконогог басета. Као тамни вилајет. Наравно, током ових консултација није се докторка сетила свих забрана одједном (или је мудро тактизирала), него је у више наврата допуњавала богат списак одрицања. У моменту када ме је упитала да ли волим црно вино, обрадовао сам се као мазохиста шамару и климнуо потврдно главом:

„Обожавам!“

„Е, њега не смете да пијете“, изговарала је пажљиво трудећи се да звучи тужно, али опрезно, очекујући да јој скочим за врат.

„Бело можда може мало…“

„Бело не волим, мучи ме киселина“ и окрећем се по ординацији тражећи скривену камеру, или бар оштру ивицу плакара да треснем главом и пробудим се из овог кошмара.

„Стрпите се мало (опет то стрпљење), видећемо како ствари иду, па онда можда уведемо једну чашицу недељно…“

„Једну чашицу? Бедну чашицу? Па мој кумашин и ја кад седнемо… Чекај дебели, то те је и довело овде, немој да кукумавчиш ко нека баба,“ говорим сам себи.

Докторка је наставила да прича утешним тоном, али ја сам само видео како отвара уста и мислио на бутељку црног македонског уз неку кришку мандарине.

„Јесмо се договорили?“

„Да, наравно, послушаћу вас све,“ мрљавио сам речи као да су ми последње.

И то је било то.

Дошао кући, сео у фотељу и гледао у ништа једно пола сата. Румени батаци и крилца на жару су, ухваћени у моравско коло и прошарани којом траком хрскаве Адидас сланинице, играли испред мојих очију Казачок. Сарме су жустро развијале своје купусне листове (као што играчице фламенка машу хаљином са безброј карнера) и у заносу игре лупкале ногицама од коктел-виршли. Чокањчићи медоваче, елегантне винске чаше пуне скарлетног ужитка и пурњајуће шоље вруће ракије сложно су се њихале лево-десно, правећи места понеком бардаку или тестији са свежом изворском водом. Изнад моје главе, у виду ореола, вртела се округла Васина торта умотана белим шлагом и оперважена колутовима наранџе, док су јој се уместо очију цаклиле две сјајне вишње, а нешто ниже руменели образи од пресечених јагода и рендане чоколаде. Ливада листова зелене салате и младог лука била је сцена на којој су овчице од карфиола из туршије прескакале ограду од сувих кобасица преплетених шпагетама. На челу ове сулуде светковине шепурило се здепасто поховано прасе заносних облина, моја неостварена жеља још из момачких дана. Негде у даљини иза њих су се назирала брда врућих лепиња са кајмаком, путер-кифли и бурека с месом, низ које су се потоком сливали кечап и воћни јогурт.

У моменту када су ми симултано поцуреле бале из уста и сузе из очију, мислио сам да срце неће издржати овај удар. Ипак, биће да су ове таблете учиниле своје, остао сам прибран у поразу, као наша футбалска репрезентација на било ком такмичењу.

„Гојо, јеси добро?“ тргло ме из ступора питање моје забринуте жене. Она је, јадна, брижније и нестрпљивије од мене чекала вести из клинике.

„Добро сам, Нићо, добро, него нешто се пресабирам у глави“. Трепнух значајно, уздахнух дубоко, па почех полако да препричавам све, развијајући сагу као рол-виршлу.

Требало ми је неколико недеља да стекнем рутину у узимању лекова и припремању хране. Ево ме шест месеци касније како живим другачији живот, а опет, није се Бог-зна-шта променило. И даље спремам клопу (чак и ону коју не једем), идем у набавке редовно: супер-маркет уторком и пијаца суботом, шетам, једем, радим нешто за себе и своју душу. Прија ми чињеница да водим уредан и здрав живот и да не представљам ходајући срчани удар. Пре него што сам ушао у лекарску ординацију тежио сам 120 кила, по повратку из Херцеговине, крајем августа – 94, колико имам и данас док пишем ове редове.

Решио сам мало да застанем овде и видим шта ми се дешава са неким другим стварима. Човек се поправи на једном месту, уље почне да пушта на другом, прича без краја. Почели су да ме боле зглобови, а то зна да буде паралишуће напорно. Да ли ме кољу година производње, лекови које пијем, недостатак масноће или нешто сасвим десето, остаје да се види у наредним месецима. Неке лекове смо смањили, неке избацили, видећемо. И даље мислим да сам учинио добру ствар за себе и имам намеру да истрајем у томе.

Зимницу смо направили, чека ме прављење кобасица, а онда следе дуги зимски празнични дани, димљене буткице у млеку, сарме, кисели купус у грнету, пасуљ са сувим ребарцима, рањено јагње, бунгур, ловачке шницле у сосу од мајорана и сенфа, пилећа џигерица, червиш и тек по неко печено прасенце…

Па шта, могу бар да маштам, јел?