Мали сам био, негде пред полазак у основну школу, када је урађен нови магистрални пут до Требиња, а затим кренуло асфалтирање локалних џада и увођење струје по херцеговачким селима. Па опет, довољно велики да запамтим вечере под петролејком, дрмусање на доратовом хрбату по макадаму и захватање свеже воде кантом из чатрње. Како ствари стоје, путеви су дошли само да би људи брже напустили ове крајеве и оставили знојем натопљена имања да подивљају у зеленом забораву. Претпостављам да се на овај начин ливаде и окамењене горе враћају у загрљај мајке Створитељке и тако трипут одричу човека. И све у круг.
Садашњи људски узурпатор није се
показао нарочито паметним, мислећи да је довољно крунисати самог себе златом и
палити огњем. Природа не познаје самољубље, гордост нити посед, а једина сврха
постојања не може бити насилна промена света, коју човек зове напретком. Има ли
среће у томе да се родитељ гости изобиљем, а своју децу осуђује на глад?
Дошло је време да се егоизам намеће као образац понашања, док стасавају генерације родитеља који код своје деце подстичу најсебичније циљеве. Када се томе дода лажна теорија заштите људских права, цео систем вртоглаво пада у амбис, прождирући последње трунке здраве свести.
Звучи лицемерно што се тек кораком у
старост призивам памети, а притом и даље несебично грабим сав комфор модерног времена.
Ваљда због тога имам незадрживу жељу да се окренем старим вредностима, простом
животу и унутрашњем миру. Није то никакво враћање у прошлост, већ само потреба
да се живи хуманије. Зато све јасније видим зашто се појединци повлаче у други
план, оживљавају опустела огњишта и чепркају по башти.
Данас је постала највећа срамота умесити
свој хлеб, а листа изговора је бесконачна, од заузетости до недостатка жеље. И
онда сви јуриш у пекару, а после тога у теретану, јер слика на профилу мора бити
лепа. Још једна икона у низу, још једно ново божанство, још једна обмана.
Моје су иконе разбацане свуда. Купина
поред козје стазе, натоварени мрав, камене очи и небо од памука. Вара се ко
мисли да Микеланђелов Мојсије може надмашити осушену стабљику вреска. Колико год
била упечатљива панорама неке светске метрополе, не може се мерити са кривином
реке гледане са брда. Зар ми треба лепша црква од широке крошње ораха? За исповедање
и причест нам не треба посредник, довољан је поштен живот, плус мало савести. Свака
фотографија коју понесем са собом у Београд, вино је којим Косовка девојка
поји рањеног Орловића Павла. Није Горан пролупао, за остатак света не гарантујем. Понеко то може да разуме.
Као посвећени Евлија Челеби, имам
потребу да запишем догађаје који су ми осликали дане и учинили их вредним
живљења. Прва улична расвета у Врбну засијала је крајем јула 2022, осветлила
нам двориште и, на моју велику жалост, угушила поглед на Млечни пут. Иза наше куће посечен је последњи горостасни
орах, остављајући ме без хлада у коме сам цепао дрва и правио резбарије. Велики
пожар је даноноћно прождирао Гљиву и Леотар, а црни хеликоптер се упорно трудио
да му смањи апетит. Девојке су ми се придружиле овог лета у завичају Анђелића,
доносећи много више смеха и лепоте, а у врелим данима смо се хладили жилавком
из подрума манастира Тврдош. Комшије су несебично са мном делиле благо свог
повртњака, један ауто и несташлуке паса и мачака. На столу се чак нашла и
понуда дивљачи у виду једног рањеног зеца. Коначно сам поправио и своју праћку,
можда нешто уловим и сам? У некада чувеној, а сада опустелој Томовој кући нашао
сам магнетофон, понос технологије 70-их. Наше омиљено породично место за пентрање одувек је било брдо Кравица, на чијем врху се налази касарна у којој је војску служио Хитлер. На Црквини већ годинама обилазим
једног старог магарца, а доле на обалама Требишњице сам налетео на последње
коње у овим крајевима. Присуствовао сам великој гозби у Дубочанима, уживао у дивном
друштву, јагњетини испод сача и погледу са терасе под зрелим грожђем.
Последњу реч увек има Природа, која се
побринула да од Преображења дани постану свежи. Не сећам се године у којој августовска
температура једва да је прешла 25°, обично је десетак степени виша. Била је то најбоља
прилика да се из нашег димњака опет радосно вијори барјак дима. Једно је увек
сигурно: нема топлине до огњишта.
Слике
Коментари