Дида из Бача или како сам престао да пијем кафу

Знате ли како изгледа коњ пред сам почетак трке? Сваки делић тела на њему трепери затегнут до пуцања, глава са узнемиреним очима сече горе доле одмеравајући најбољу путању, зуби бесомучно покушавају да прегризу жвалу, а копита пребирају по тлу остављајући месечасте ожиљке и откинуте бусенове траве. Пуцањ из пиштоља у даху ослобађа сву ту сапету енергију, а сирова снага одједном проваљује невидљиву баријеру, допуштајући животињи да покаже своју праву природу. Јахач наивно верује да држећи узде контролише ову силу, али тиме само себе обмањује. Није се родио човек који ће у било чему надмашити природу.

Добро, можда ова слика има превише епску ширину и не одговара у потпуности мом тренутном расположењу, али овог пролећа сам заиста осетио то нестрпљење пред полазак на први излет после дуге паузе. Притом себе у овој сцени не доживљавам као јахача, већ као коња, наравно. Истине ради мора се поменути и то да могу само да сањам то затегнуто снажно тело, али жељу свакако поседујем.

Према опробаном рецепту за излете по Војводини, мој другар Жеки је осмислио и детаљно планирао још један блокбастер, циљајући место Бач као средину мете. Испоставиће се да је за мој тренутни здравствени статус путовање било превише напорно, али то је цена коју сам спреман да платим за догађај оваквог калибра. Јебеш живот без авантуре.

С обзиром да нам је ово први излет са женама, постојала је блага дилема хоће ли се нашим дамама допасти овај бедекер, иако је искуство било на нашој страни. Утисци су више него повољни.

Пут до Бача водио нас је мало заобилазно преко Новог Сада, Змајева и Раткова, па је ваљало кренути рано и уштедети мало времена. Дан је био као измишљен за путовање и јутарња магла се управо подизала са бескрајне равнице, откривајући зелене плодореде са акцентима жутих и љубичастих поља. Упркос мојој брђанској природи, не могу да се одупрем снажној линији хоризонта и поглед ми остаје прикован на спој неба и земље. Повремено ми пажњу привуче нека мала кућица приземљуша, покривена бибер црепом и обавезно у друштву једног или два стабла, јер какав би то салаш био без хлада?

На сваком стајалишту Жељко је уредно нудио паузу (ако је некоме потребно поради себе), али није било заинтересованих. Није ми проблем да проведем дан без кафе, али тај слатки мали ритуал којим се започне дан спада свима у омиљене. Поучен ранијим путовањима очекивао сам да ћемо по доласку у Бач сигурно сести под неку липу и наручити четири мале црне. Ваљда можемо да одвојимо толицко времена? Није ми први пут у животу да сам размишљао дупетом.

Бач се налази на рубном подручју Панонске низије, али је својим знаменитим пореклом ипак заслужан што је добар део простора између Дунава и Тисе назван по њему - Бачка. Већи део ових терена био је покривен мочварама, ритовима и шумама, што до регулације водених токова није остављало превише простора за ратарске активности и оранице. Мало људи зна и то да су овдашње равничарске реке повремено мењале свој ток, остављајући стара корита празним и стално плавећи нова подручја.

Чућемо у току овог дивног дана и бројне опречне информације базиране на западном схватању историје, па ипак то не значи да међу нама нема и оних који знају понешто о томе. Али кад смо већ у Риму...

Око најбитнијег се дефинитивно сви слажу: на овом терену су пронађени археолошки докази о сталној насељености још из доба праисторије и Винчанске културе, мада тај податак заузима нижерангирано место у односу на крсташе који су само прошли овуда у свом пљачкашком походу. Мало чудно, зар не? Према мишљењу најзначајнијих археолога и историчара, Винча је била извор цивилизације (много пре Сумера и Египта), па ко год да су били староседеоци који су је створили.

Да немамо времена за кафицу схватио сам оног момента када смо се зауставили испред фрањевачког самостана у Бачу, наше прве одреднице. Тачно у заказано време смо закуцали на вратнице и потражили патер Јосипа, који ће нас наредних сат ипо љубазно водити кроз комплекс и надахнуто нам причати фрагменте историје уткане у зидине овог светилишта.

Споља гледано самостан изгледа импозантно, згодно смештен у сам центар насеља и назначен високим звоником. Све је уредно окречено у бело изузев олтарског дела цркве који је, потсећања ради, остављен у оригиналном изгледу са видном опеком и траговима проширења. Претпоставља се да је на овом месту била установљена једна од првих болница, о чему сведоче мермерна спомен плоча и инфо табла. Упркос томе, наш водич је изразио потпуно неслагање са овом тврдњом, инсистирајући на чисто религијској намени простора.

Квадратни габарит самостана у средини крије мирну башту са бунаром и свакојаким корисним, највише лековитим и зачинским биљем. На оваквим местима пажњу ми увек привуку омања стабла лимуна накићена плодовима и никад не пропустим прилику да прстима протрљам лист, јер отпушта ароматично уље и предиван цитрусни мирис. Рузмарин, нана, мирођија, жалфија, разно цвеће, блитва, смоква и сто других чуда, све расте у хармонији коју овај мали рај пружа.

Дуж свих ходника су распоређене витрине са живописном народном ношњом типичном за ове крајеве, нарочито шокачком. Остаци камених украса из старијих времена такође су нашли своје место у овој отвореној поставци, као и разне шкриње, књиге, распећа, иконе, бројне урамљене мапе, текстови и слике који говоре о прошлости.

Права је штета што поред оволико материјала две музејске просторије изгледају незавршено. Бројне су примедбе и огорченост патер Јосипа на Републички завод за заштиту споменика који је учествовао у обнови, а није испунио очекивања. Шта је права истина тешко је закључити само из једног извора информација, тек новци су се волшебно истопили, а послови остали недовршени, као и увек где има пуно грабљиваца око појила. Опет, нисам приметио да самостан оскудева у било чему.

Пре уласка у саму цркву поглед су ми привукле масивне степенице од тамног дрвета, заштићене капијом од кованог гвожђа и натписом који брани „улаз женскима у клаузуру‟. Да ствар буде интересантнија, степенице су урађене тако да се приликом хода по њима не угибају и не чује се никакав звук, што свакако доприноси апсолутној тишини у просторијама на спрату, посвећеним боравку свештенства. На моју велику жалост није нам понуђен обилазак богато опремљене библиотеке са старим књигама, то би за мене заиста била посластица.

Брод цркве је веома простран и издужен, са високо уздигнутим крстастим сводом, белим зидовима и позлаћеним детаљима на тамном дрвету. Над улазним вратима је галерија са оргуљама, увек атрактивним за видети, права је штета што нисмо имали прилике да чујемо њихов богат звук. Мали куриозитет свакако чине успомене на турско освајање из периода када је црква била претворена у џамију - чесма и михраб са десне стране. Дуж бочних страна су распоређене проповедаоница, нише посвећене светитељима, бројни кипови и иконе, а црква Узнесења Марије се свечано завршава олтаром са представом Богородице.

После растанка са патер Јосипом мозак ми је опет жигнула идеја о једној краткој кафици, онако успут негде, колико да преберемо утиске. Други то нису помињали, па нисам хтео да таласам. Бели зец Жељко је свог ђогата усмерио ка надалеко чувеном етно домаћинству Дидина кућа где нас је очекивао кратки фруштук са соком.

Није било назнака да ћемо у овако малом месту лутати дуже од пет минута, па опет нама се и то десило. Упутство за проналажење Дидине куће је било крајње једноставно и ми смо га послушали, али натпис нигде видели нисмо. У том часу на улицама живе душе није било, кога сад да питаш? Још смо се неко време вртели у круг као кер око свога репа, па су ваљда добри домаћини чули неко комешање пред капијом и изашли да нас прихвате. На наше добронамерно чуђење како кућа није обележена, домаћица разгрће гране патуљастог дрвета које је прогутало велики метални путоказ, испред самог улаза. Шта ти је добра камуфлажа...

Уласком у двориште као да смо крочили у други свет, складно обликован око ђерма. Љубопитљива мала керуша је помно пратила све наше кретње и заинтересовано стајала крај нас током разговора, желећи и сама да учествује у дружењу. Све објекте спајају поплочане и затрављене стазице уоквирене обиљем негованог цвећа и украсног жбуња. Не мала домаћинска кућа, пријатно обојена у млечно жуто, тремом је окренута ка пространој летњој башти. Испод отворене дрвене конструкције крова смештени су масивни столови са клупама и столицама, довољни за смештај 100 гостију. У наставку су помоћне куће са радионицом, ковачницом, летњом кујном и пећима за хлеб и разне ђаконије. Осим честих групних посета ова кућа је домаћин разних сусрета, свечаности и радионица, а припремање традиционалних специјалитета је незаобилазни део приче.

Љубазни домаћини су нас у једној лаганој шетњи провели кроз све просторије и трудили се да нам дочарају живот старих времена. Све је богато опремљено предметима споменарске вредности, од девојачке робе (опреме за удају), носталгичних слика и кућног посуђа, све до наковња са мехом, ратарског алата и праве пица пећи. Као и обично, мени се поглед увек залепи за нешто друкчије. Овог пута то је био креденац фрижидер какве су некада користили месари и посластичари, изум злата вредан за то време.

Много сеоских домаћинстава данас је напуштено, а тек понеки од мојих пријатеља памте та стара дворишта и куће пуне мириса детињства. Неизмерно сам срећан што и данас посећујем куће својих предака у Шумадији и Херцеговини, трудећи се да још мало упамтим то драго време и оживим сећање на родбину, убрани парадајз, неко ударено колено, боравак у природи и мирис босиљка заденутог у икону светог Јована. Знате шта још? И моје ћерке још увек памте и посећују дедовину, што ме заиста чини поносним оцем.

После надахнутог обиласка и разговора са домаћинима, предложили су нам један кратак фруштук под дремљивим тремом, где је спремно чекао постављен астал са белим столицама, великим бокалом сока од зове и свежим цвећем. Домаћица је однекуд донела запечене гомбоце са сиром у керамичкој посуди и затим се дискретно повукла остављајући нас да уживамо. Колико једноставно и божанствено послужење! Сваки додатни детаљ био би потпуно сувишан, ово је школски пример савршене гозбе и укуса.

Све идући улицом ЈНА према каналу Дунав-Тиса-Дунав, забодосмо ауто у дебелу ладовину поред турског купатила. Заиста је интересантна чињеница како су у малим местима још увек задржани стари називи улица попут ове или Маршала Тита у којој се налази фрањевачки самостан. Од чувеног хамама су остале само ниске рушевине од опеке (обишли смо их очима), па опет довољно да наговесте богату историју овог краја.

Широк свега двадесетак метара, канал је овде премошћен једном извијеном пешачком пасарелом која нас кроз капију куле Шиљак води до католичког светилишта Калварија. Ово име је пандан Голготи и управо тако изгледа: уз једну падину је сазидано 14 молитвеника који представљају Христове муке на путу до губилишта. На врху је узвишени плато са распећима, као неки мали видиковац што гледа преко кровова на насеље и средњевековну тврђаву удаљену свега неколико стотина метара.

Тврђава у Бачу је најбоље очувана фортификација на тлу Војводине и првобитно је била направљена на острву окруженом реком Мостонгом и њеним рукавцем, па се у њу улазило преко покретног моста. Претходне године је ова знаменитост обновљена, а највећу атракцију свакако представља бранич (донжон) кула у којој се на четири спрата налази скромна музејска поставка археолошких и историјских остатака, са илустрованим панелима пуним текста и слика.

Изузетно скучено спирално степениште само је трунчицу шире од оних у минаретима исламских богомоља, што сведочи о штедљивости простора зарад намене, јер много је важније било имати десет квадрата више за камену ђулад или оружје, него за пространо степениште. А овако се много теже бежи или осваја... Остаје само да замислимо како су туда уопште могли да се пењу и силазе наоружани чувари. О мимоилажењу нема ни речи, то смо видели и на личном примеру. Поглед на све стране је божанствен и пун зеленила, а види се чак и Дунав удаљен неколико километара ка западу.

Прелазећи поново канал направио сам са врха мостића неколико снимака тамно зелене воде са барским биљем, да бих тек код куће на рачунару приметио како се у то зеленило спретно замаскирала једна жаба. Заклео бих се да је све време гледала право у мене и спретно позирала. Да ли је то била зачарана принцеза, ђаво би га знао...

У наставку пута смо преко Вајске стигли до православног манастира Бођани посвећеног Ваведењу Богородице. Прича казује да се овде на путовању затекао неки трговац Богдан из Далмације, па како је оболео и обневидео, умио се на овдашњем извору и помолио Светој мајци. Зарекао се да ће у случају оздрављења на том месту подићи цркву у знак захвалности. Тако се и збило. Откупио је добар комад земље и дао да се саграде манастирске ћелије у част Богородице, а по њему је ова богомоља прозвана Бођани.

Знатно касније направљена је сама црква, а затим и конаци, тако да комплекс сада заузима поприличан простор. Живопис је осликао чувени Христофор Жефаровић, а кажу да музеј поседује лепе примерке религијске уметности, укључујући и неке реликвије из Манасије, одакле су дошли први монаси. Велики део имања је под шумама и воћњацима, а посебну лепоту и пријатан амбијент дугује богато уређеном парку са разноврсним и необичним примерцима биљног и животињског света.

Мало шта смо од свега овога имали прилике заиста и да видимо, јер смо кроз манастир прошли неопажено и тихо, без водича, с обзиром да нисмо баш били одевени према канону. Ипак смо по изласку из цркве провели дивно време одмарајући се на клупама у сенци огромних стабала. По врелом дану то је права благодат.

Нешто даље према Дунаву обишли смо језеро по имену Провала, мада би му назив бара због величине више пристајао. Језеро је лепо, чисто и опремљено великом плажом, тоалетом и тушевима. У шумарку се виде трагови излетника, а на води смо затекли усамљеног рибара у чамцу и неколико замки за рибу са пободеним моткама које штрче увис.

На овако сликовитом месту смо очекивали више од ресторана помпезног имена Бачки двор, па на крају нисмо имали жељу ни да га погледамо изнутра. Очигледно је почетна идеја била добра, али су изгледу пресудили недостатак укуса и новца, тако да фасада више наликује некој јефтиној сценографији од вештачког камена, него двору који представља.

Дан је већ исијавао озбиљном јаром, а некако се ближило и време ручка, тако да су наши авантуристички захтеви постајали скромнији, а замор материјала тражио значајан предах. Нисмо се ми уопште много нашетали, просто врелина одузима снагу и црпи сваког живог створа, без обзира на то има ли руке или гране.

Чудно је што су овде сви путеви прави, али уствари уопште не држе правац, јер су распоређени као последица неправилних имања и разгранате мреже канала. Биће да Марија Терезија није имала увид у сваки педаљ своје царевине, шпартала је само по насељима. Тако смо и ми малко заобилазно дошли до чарде Ранч у Бођанима, надомак границе. И расположење се одмах вратило у наш табор.

Иако 15-ак километара удаљена од Бача и мало скрајнута од главних путева, чарда је на одличном гласу управо због осаме, тишине и богатог природног окружења. Не треба заборавити добру домаћу кујну где свежи рибљи специјалитети имају почасно место. Главна кућа је прилично велика и окружена неколицином помоћних објеката старијег доба. Нарочито ми се допала полусрушена надстрешница са неколико пећи затворених црним металним вратима са мотивом рибе. Невелика башта је окренута речици Берави и њеном живописном току окруженом шумом и трском. Вода у мирнијим деловима обилује локвањем, а пролећни Деда Мраз није жалио снега у облику конфета од маца.

Овај повучени рај код мене је изазвао моментално буђење, тако да се нисам превише удубљивао у избор хране, него стрчао степеницама према речици и пристану начичканом чамцима. Све се живо сакрило, осим једног мачка који је, лежећи на прамцу, полузатворених очију изокола вребао невидљиви плен. Није био превише заинтересован за мене, само ме је одмерио без икаквог страха. Пошто сам ја ходајући љуљао понту и нарушавао његово урођено зен стање, неприметно се повукао на неко мирније место, препуштајући сплав нама дођошима.

Ресторан је унутра веома пристојно сређен и одише нечим старинским, са упадљивим зиданим шанком и нишама при поду. Двориште обилује дечијим садржајем и разбацаним играчкама, што говори да је ово породично место, а не биртија за напијање. Цела ова слика код мене је створило утисак да су нека дечица управо прекинула игру и отишла на поподневни одмор.

Тренутно смо били једини гости и могли смо да бирамо место где ћемо ручати и уживати у погледу. Срдачна домаћица је једна ситна женица веселе нарави, моментално спремна за шалу и угађање госту, па смо лако нашли заједнички језик и сместили се у летњу башту на узвишењу поред бродића. Чим смо поседали, из суседног дворишта препуног кокошака достојанствено и неупадљиво је дошетао један петао, пришао нам и добро нас шацнуо да види јесмо ли нека опасност за његове даме. Нечујним гласом нам је поручио да је ово његов атар и прсте себи! Није могао знати да ћу наручити пилетину, јадан, иначе ко зна како би се ово застрашивање завршило.

Непроцењив је осећај боравити у овако једноставном, а пријатном и опуштеном амбијенту посвећеном уживању. Није у питању наш себичлук или потреба да желимо нешто само за себе, него могућност да не трпимо друге људе који немају поштовања за туђи мир.

Сезону је отворила ракијица, затим је почело да се точи бело вино, језици су се намах развезали и за тили час смо се претворили у јато распеваних џивџана (увек ми је призор брбљивих врабаца у жбуну пример лепог дружења). Баш у часу када је конобарица почела да износи послужавнике са божанственим садржајем (сада већ изгладнелим нама), видели смо како у двориште пристају два аута са још гостију.

Ови су очигледно били домаћи и вероватно је вођа пута због тога сматрао да је то само његова прћија, па је распустио свој крајишки глас и почео да нас шамара напорним реченицама без нарочитог смисла.

- Јесли узела искоола мој тлеефон? Ђе ћеш ти сјест? Пус то дјете, неће се стрмекнут... Ошли више наручииват?

Људима из његове пратње било је видно непријатно и слабо су причали, али овај баја је суверено владао медијским простором и чинио све да ово предивно место претвори у обично. Ваљда не звучим и ја тако?

Када је коначно нашао своје место, чова се мало утишао, или га је надјачао глас рибе и пилетине са нашег стола, није ни важно. Наредних пола сата смо угађали себи без превише речи, храна је била довољна.

Једина активност која је после оваквог ручка могла да дође у обзир - дошла је, јер мој друг Жеки ништа не препушта случају. Све обиласке који могу да ти падну на памет он је већ уговорио раније телефоном или  тамо негде у позадини, неприметно као миш. На нама је само да будемо корисници и уживамо. Из неког скривеног ћошка ресторана изгегао се сасвим лагано домаћин, богами повелики. Упркос значајном габариту његове благе очи и глас су описивали типичног добронамерног Лалу.

Да смо били свесни његовог здравственог билтена, сигурно бисмо прескочили вожњу чамцем по Берави, али он је био упоран у намери да нас провезе до оба краја његовог мирног царства, на чему смо му бескрајно захвални. Док се чамац љуљушкао клизећи кроз миље од локвања, весло је мљацкало по води и склапајући нам капке својом успаванком. Боже, како би ми сада легла једна кафа, заспах начисто.

Приближило се време растанка, а ми још увек нисмо избили на Дунав, иако целог дана прескачемо његова напуштена корита и бројне рукавце и канале. Домаћин нас је уверио да одавде није тешко избити на реку: чим се дочепаш главног пута, скренеш лево и ондак само право док не избијеш на обалу и угледаш Вуковар. Овдашњи мештани су се свега нагледали током последњих ратова, јер овде је био један од главних пунктова за дејства у Славонији. Жеки ипак више воли живу навигацију у колима него GPS, па смо се мало стисли и направили места за водича.

Целу ову област прекривају усамљени салаши, само се на хоризонту назире ред високог дрвећа који оцртава ток Дунава, стварно не можеш промашити. Да смо пропустили овај детаљ, путовање би остало некако кусо и недоречено. Гледајући од табле Добродошли у Србију и напуштене царинске кућице, панорама Вуковара пуца у пуној ширини, полазећи од водоторња и малог острва, све до луке и променаде у првом плану. Права разгледница. Добро да је рат завршен, свима је потребан предах.

Премотавање уназад до Београда за мене је већ било доста заморно и никако нисам могао да се удобно наместим, шта год пробао. Човек би помислио да кад заболи једна ствар, заборавиш на другу, али у мом случају све се то некако сабрало и пратило ме до краја пута. У каквог сам се то чичу претворио, чак сам код Новог Сада тражио паузу. Бар да попих ту јебену кафу.

Слике Бач