Првомајско Сретење

Захваљујући добрим мојим кумовима имао сам прилике да упознам неке дивне људе и овај руднички округ и то много боље него што се из књига може научити. Све је почело првим данима нашег студирања, сада већ давних и култних 80-их, када је, чини ми се, све било у узлету и весељу. А можда смо, ипак, ми једноставно били млади. Преплело се у тадашњој престоници језгро данашњег кумовања на релацији Београд-Горњи Милановац, које се више никад није распетљало, Богу хвала.

Док је изгарала младалачка енергија имали смо много заједничких подухвата вредних хвале и радо препричаваних и данас у овим суморним данима. Радосна су била дружења чак и када се једва крпило пара за пљескавицу или паклу цигарета.

Прво су моји кумови лагано освојили Београд, а онда је наша добро организована групација навалила и преплавила плодне шумадијске падине подно Рудника. Почела су да падају прва фамилијарна дружења, весеља, упознавања друштва, ноћења, а затим уследила путовања, поверавања (била је и по нека суза) крштења, оснивања предузетничких подухвата и на крају - кумовања. Цела кавалкада ликова од Кувеље, Буцка и Џени, па све до Дуце и Влада и данас дефилује и прожима наша сећања, просто их је немогуће све и набројати. Родбину да и не помињемо.

Било је момената када нам је играње безбола оклагијом и лимуном изгледало као супер идеја, мада смо више волели Јамб, Не љути се човече или фарбање столица. Истина, можда смо мало одужили студирање, а опет, добар део нас се уопште и не бави својом струком. Зато смо исковали пријатељство за цео живот.

Прегршт је чаробних успомена са заједничких провода по Мајдану, Шумској кући, Прислоници, Јогију и Златној долини. У Милановцу су нас сви увек дочекивали и испраћали са великом пажњом и почастима какве заслужују само најближи, а и ми смо тако доживљавали све њих. У нашем свету Крстарење је уписано великим словима, исто колико и сви ови дивни људи.

Последњих година је наишла нека осека. Лагано нас мељу године и ми упорно гледамо да покрпимо све фуцнуте крајеве наших шароликих живота. И све се некако убрзало, као кад касниш на аутобус. Доста дуго су нас на окупу држала и деца, али код њих постоји једна отежавајућа околност – стално расту. У једном моменту смо само остали гологузи на ветрометини. Можда то и није тако лоше?

……………

Прошлог јуна ногу повуче Беки својим венчањем. Диван ресторан смештен на падинама сеоског амбијента надомак Милановца. Епски поглед на околна брдашца и кровове. Дивно друштво, незабораван провод. Не сећам се када сам последњи пут био толико опуштен, весео и пијан. Постоји реална вероватноћа да сам успут обрукао људе око себе, иако се ја тога не сећам. Чак ни тог качења на гране јадног дрвета у башти. Знам само да сам иза поноћи играо и скакао као тифусар Никола у филму Неретва. Све остало лажу, гарант.

Крајичком присебности из првог дела те прославе запамтио сам разговор са срећним оцем. У глави ми је остала његова жеља да заврши сређивање куће и имања на својој дедовини и тамо нас окупи неком приликом. Искрено сам желео да видим и доживим све то.

Гајећи огромну љубав према селу и старом начину живота, био сам потпуно одушевљен позивом на првомајску прославу код Мишка и Леле у село Врнчани, негде између Такова и Рајца. Повод је био једноставан: наши домаћини су само хтели да окупе неколико парова и оживе некадашње дане безбрижног провода, смеха и забаве. Без амбиције да тај догађај уђе у историјске читанке или да постане бајалица за лечење неплодности – просто да нам свима буде лепо као и увек када смо се сретали. Речено – учињено.

……………

Било је малко сачекивања по сумњивим раскршћима сеоских путева и погрешних упутстава од стране локалних шаљивџија, тек на крају се ипак сретосмо са кумом Рајком поред продавнице интригантног назива BiG SIN. Да ли је село Синошевићи имало удела у именовању радње или је у питању неки грех њене мајке, ђаво би га знао. Могли смо само да нагађамо који су прави мотиви власника да, својој малој пиљари у селу Доњи Бранетићи, натакари баш ово име. Љуљајући се лагано макадамом, после једног великог лучног скретања осванусмо тачно испред куће састанка. Била је недеља пре подне уочи Првог маја.

Иако време није исијавало своје најбоље моменте, било је суво и умерено топло, а поглед на уредно ограђено двориште и питому околину потпуно нас је одушевио. Са задњих страна ка њиховој кући се спуштају свеже зелене ливаде и шумарци. Брежуљак иза куће и даље се кити старим воћњаком и још понеким стаблом шљиве Маџарке. По средини плаца башкари се дивна традиционална моравска кућа са пространим тремом и каменом чесмом испред. Поред куће нижу се диван мали вајат, стара шупа и велика зидана фуруна за ражањ и мала за хлеб. Сви објекти имају кров на четири воде, како то доликује домаћинима који држе до себе и наслеђа. Од куће се у благом паду слива велика травната ливада оивичена оградом и путем, као неки базен.

Осим крајичка старе породичне куће обрасле зеленилом, са њиховог се плаца не види ни једна друга, одајући тако утисак потпуне осаме. Поглед је у широком луку оивичен стаблима и пуца преко њих ка Руднику.

Двадесетак метара од дворишта налази се извор, са свих страна обрастао дрвећем и наткриљен крошњама. Вода која одатле истиче формира лепо кружно језерце, уредно озидано каменом. Од свих стабала се упадљиво издваја један горостасни граб, израстао на самој ивици извора. Његово корење је можда и разлог што вода извора има неку чудну нијансу индига. У дебелом хладу кладенца чучи камени сто са две дрвене клупице и крај њих флаше пива у лавору са свежом изворском водом. Звучи као идила? Па, јесте.

Треба ли поменути да смо се, пре обиласка овог складног и сликовитог имања, срдачно поздравили са нашим домаћинима и били понуђени ракијом и кафом добродошлице? Свако ко зна Лелу, Мишка и моје кумове схватиће да је ово питање сувишно. Као и увек када обилазим нешто ново, показујем интересовање и радост малог детета, искрено се радујући свему што ми се допада. Поред све ове лепоте, нарочито ме преплављује осећај дивљења према људима који су имали мере и укуса да направе овакав кутак за уживање, без претеривања и гиздања типичних за данашње градитеље.

У приземљу је дневни боравак са савршено изведеним камином, малом кујном и купатилом. Завојитим степеницама излази се у поткровље предвиђеним само за спавање и - божанствен поглед. Кућа делује рустично и прегледно, а препуна је живописних детаља и кутака за уживање, као што је то пространи угаони трем са чеоне стране куће. Исту пажњу домаћини су уложили у сређивање осталих делова плаца, почевши од објеката, па све до травњака и биља. Нигде нису претерали, али нису ни оставили кусо. Надам се да нисам покварио утисак сађењем једне руже крај улазних степеница. То је стара сорта са густим, јарко розе цветовима који миришу најлепше на свету целом. Омиљена ружа моје баба Анете из Херцеговине.

О проводу, шта рећи? Кад год смо се сретали, било је на радост и весеље, пуно смеха кроз сузе, лупања дланом по колену, зацењивања, измишљања глупости широког спектра, грљења, љубљења и надвикивања. У овом крају се пече озбиљно добра ракија и капљица нам није страна, ма које сорте била. Нисмо гадљиви на вино или пиво, а тек ретки (смерни) међу нама се маше за газирано, далеко било. Никад свађа, увек зезање - чак и у моментима када смо до јуче плакали. А мора понекад и да се когод оплете трачом, ваља се, а не боли. Верујем да би се, после десет минута седења у нашем кружоку, свако примио на овакав начин дружења и на ове људе. Јебига, таква тура наишла.

Дакле, овако је све то било.

Недеља пре подне, село Врнчани. Неки од нас су већ пристигли, пада опште грљење на ливади, са све подврискивањем, честитањем и заклињањем да нећемо овако дуго чекати да се опет видимо. Ова секвенца се понавља у правилним размацима сваки пут кад пристигну нови гости, нешто као Фил руж у Играма без граница. Обилази се парохија, завирује у ћошкове и шерпе, ритуално се умива на чесми као пред причешће, ту и тамо се чупка маслачак и многи зелениш са травњака у циљу едукације, вешто се распоређују снаге на терену и баца око на погодне столице сакривене од промаје (фактор промаје није био актуелан у млађим данима). Изнебуха се појављује нечујна домаћица са осмехом испрошене снаше и однекуд већ износи пурњајућу џезву кафе и сет шољица. Нису то баш били неки стилски филџани које су Турци оставили после предаје кључева од Такова, али зато је кафа била – ммммх.

И сада већ крећу да се пребирају теме са децом, широм фамилијом и пријатељима који нису имали среће да се нађу у ужем избору за овај самит на врху. Као што Мексиканци имају ритуал за испијање текиле (со-текила-лимун), тако смо ми Шумадинци емпиријски развили наш систем: удахнеш свеж ваздух-дрмнеш ракију-опсујеш-сркнеш кафу. Постоје код нас и одређене варијације по селима: те убаци се пре кафе ратлук, те захвати се мало чварака или кајмака свежом лепињом, те убије се неки Турчин, шта ти га знам, али основа је увек иста: ваздух-ракија-псовка-кафа.

Кум Рајко се одмах прихватио посла и наложио ватру за готовљење јагњета, које је већ чекало свој ред, набијено на ражањ и ослоњено на фуруну. Око пламена је вазда била најбоља забава још од времена Кромањонаца, па смо се ми мушки вешто распоредили око кумашина добацујући идеје о монтирању ражња на акумулатор. Наравно да о томе појма немамо. Слуша нас стрпљиво мој добри кум, а у себи се вероватно мисли: Ма, не сери, ви ће ме научите… Нешто мало смо и помогли. Наше жене, иако окупљене око матице сестара Миленовић и започетог убадања жеља у шољице кафе, нашле су доброте, времена и стрпљења да нам дотуре флашу ракије и тацну са колачима и тако нас намире неко време.

Свесни јагњетове бриге и страха, стално смо га обилазили, премазивали уљем као на избору за Мистер Универзума, чапкали га и нежно му тепали. Добро, искористили смо прилику мало и да се спрдамо на тему оклембешеног чапоњка који је током окретања заузимао став Мирно, на опште запрепашћење и саблазан наших госпођа. Могу замислити да је таман овако изгледао догађај уздизања голог Победника на Калемегдану, упркос негодовању зајапурених градских дама. Печење је лепо напредовало добијајући здраво добру препланулу ноту природне риђокосе лепотице. Када смо му коначно утрефили угао и осу ротације, остатак времена смо имали само за опуштену зајебанцију и шеткање по плацу.

Имао сам прилике са домаћином да прошетам по делу имања ван дворишта и схватим да њихов посед и није тако мали. Има ту комада земље који траже пажњу, па опет, све изгледа лепо и пристојно. Човек који живи у граду тек одласком у пензију може да се више посвети летњиковцу и земљи, а до тада је битно само да оно не запусти и не зарасте у трњину. Лела и Мишко су одувек били драги и добри људи, благе природе, гостопримљиви и ненаметљиви. Никад у самом центру нашег гласног завитлавања (пусти ове млађе нека се блесаве), али са пажњом укључени у разговор и посвећени дешавањима. И увек насмејани. Нашли су неку своју меру живота која не подразумева само пусти рад, трчање и стицање, него и блаженство одмора и уживања. Захваљујући томе и ми смо дошли у ову милину.

У прави час када је требало постићи општи консензус око тога да ли је јагње заиста печено или треба још фртаљ сата да се окреће, па онда мало истишти, на историјску сцену Врнчана ускочи Неша - ловачки горостас, принц Дунава и Саве, ходајућа енциклопедија Земуна за коју је Ларус само предговор. Рећи за њега да је суперчовек, мало је. Како се надаље не бих брукао покушајима да га ваљано опишем или објасним његову појаву, у даљем тексту ћу га звати - Он.

Ретко се среће особа која има тако непогрешив осећај за склапање савршених реченица или навођење конкретних примера - о чему год да се ради. Да ли се води разговор о танкозидим профилима код турбинских лопатица или о кљукању гуске потпуно је неважно, јер Он суверено влада материјом из прве руке, као да је био тамо. Прве људе на Земљи који су потекли из наше афричке прадомовине управо је Он научио да запале ватру и направе точак (за лук и стрелу каже да су му мало помогли древни Атлантиђани). Ледено доба је преживео кријући се у телу смрзнутог мамута, једући његове изнутрице (отуда склоност ка цревцима на жару), а у Камелоту је за опкладу лично Он извадио мач из камена и касније га поклонио Артуру, јер му балчак није добро лежао у руци. Прву пушницу је од блата сазидао баш Он, али се Кеопсу мнооого допала, па је узео као мустру за своју пирамиду. Списак се овде рачва на безброј корисних вештина и сазнања којима Он влада.

Упркос шали, Неша је потпуно освежење и сила гравитације у нашем малом збору. И даље нас фасцинира својим тренутним импровизацијама, духовитошћу и реторичким способностима, што показујемо салвама смеха и целовечерњим слушањем његових сага. А то је оно што нам свима треба, зар не? Дај нам смеха и забаве, осталих глупости имамо свакодневно у изобиљу. Јебе ми се красно ко је нови председник Француске, кажи ти мени како си од озиме пшенице и експандираног пиринча направио циглу за зидање куће, брате слатки. И није ме брига да ли је то истина или није (иако му ја све верујем), слушаћу га до судњега дана зато што ми прија и уживам у томе. Осим тога, Он никад не измишља информације, само их вешто интерпретира, на чему смо му сви захвални.

Треба ли поменути да је Он исецкао цело јагње на комаде и уредно их посложио у велику шерпу, тако да између њих остане луфта да дишу? Рајко му је нешто и помогао, а Бане и ја смо хватали зјала и уживали у призору и досеткама. За то време, потпуно необично за природни поредак ствари, наше драге жене су седеле цело поподне и предвече напољу на трему, иако је било прилично свеже. За то време у кући је камин исијавао топлотни удар. Кума Верица је нас мушке – весело, али са дозом журбе - потерала речима да је ручак одавно послужен и да сви поцркаше од глади. Истовремено је код жена пустила глас како ми поједосмо цело јагње, остаде само запоњак-курчић, па ви видите која ће…

Канда смо мало и огладнели на ваздуху цео дан, те се прихватисмо којег залогаја. Наивно сам замишљао да ће поред печења бити послужен само тазе домаћи хлеб из фуруне и који струк младог лука (треба ли ишта више?). Софра није била превелика, али се обиље специјалитета тискало на њој: дуван чварци, печенице, димљени врат, сиреви разни и понеки качкаваљ, кајмак и љуте папричице, кувана јаја, паприка у павлаци, свежа салата, лук и лебац, печени кромпир у љусци, гибаница, проја једна, проја друга, кисели купус из снова, ловачке шницле и још колачи приде: медењаци, штрудла са орасима, бајадере и ванилице. Пиће се точило без престанка, исто колико се и ватра ложила, а ми слатко смејали и служили боговском храном и веселим речима.

Било је ентузијаста који су после касног ручка протегли ноге у краткој шетњи, колико да се слегну утисци и опусте вилични мишићи од смејања и жвакања. Искористио сам прилику да се мало смуцам по имању уживајући у природи која ме непрестално испуњава (шта знам, ваљда сам био нека дебела глиста или мрав у претходном животу, јер могу да гледам један цвет у трави по цео дан). Управо је то код наших дружења драгоцено, што свако ради оно што му се свиђа, кад му се свиђа. Вољ ти да се завалиш у лигештул, ходаш бос, пијуцкаш раџу, гледаш у небо (или у празно), певаш или гологуз скачеш по пландишту. Овцама у суседном дворишту смо у почетку били интересантни, али су се на крају повукле пред најездом.

Вече смо провели сви заједно окупљени око огњишта, уз неисцрпну забаву и здушни смех. Већ негде око поноћи мало смо утихнули и почели да правимо распоред ноћења. Код наших домаћина је на спрату било места за троје, а остатак екипе је требало да се спусти до Милановца и распореди којекуде, па се ујутру опет врати у Врнчане. Нисам био алав, лепо сам питао јел има неки план, кажу нема и ја се лепо запљунем са Нићом да останем код Леле и Мишка на биваку. Почеше одједном да пљуште прозивке: „У, ал си наиван, па и ми бисмо ноћили овде…” и та би зајебанција потрајала да се у том моменту није огласила моја драга кума. Скочи Векси кано гуја љута и моментално се пребаци на десетерац:

„Кушуј тамо каурски нероде,

зар да кума мојега блатите?

Одмах скач'те на ноге лагане,

Милановцу сви да се клатите!”

За све који нису проучавали јуначке епске песме, превод је отприлике: „Нема, бре, демократија! Њих двоје остају овде, сви остали у кола и право код нас кући. Шлус!” Сви климнуше главама у знак слагања као првачићи и мирна Бачка. Чик да те видим сад, мајчин сине, проговори нешто уз длаку, па ће спаваш у врзину.

Одоше сви, остадосмо нас четворо и тишина. На спрату се скупила сва топлота која није могла да остане доле, што значи - пакао живи. Чуди ме да кућа није одлетела увис ко балон. Ако могу да бирам више волим спавање у свежем простору, али нисам приметио да ми је нешто сметало. После два минута сам збацио јорган и остатак ноћи провео сањајући ништа, без да се гицнем.

……………

Ко данас има привилегију да се ујутру пробуди уз цвркут птица из околног шумарка? Због оваквих ствари се вреди родити. Лежао сам неко време на леђима, са рукама испод главе, искрено срећан што могу да уживам у рајским мелодијама и посматрам ведро јутарње небо. Чуо сам да је у приземљу неко већ устао, па сам се полако обукао, бацио један дуууг поглед са отвореног прозора, удахнуо дубоко и сишао доле.

Нића и Мишко су остали да спавају (али не заједно), док смо Леша и ја већ пијуцкали кафицу и опуштено пребирали по утисцима, трудећи се да не дижемо превише галаме због наших успаваних лепотица. Ако море, спавај док ти је воља, нема журбе. Није ово Чедина кампања па да слушам мантре као: „Живот не може да чека”. Ма, нек чека, маму му јебем, доста сам ја њега (узалуд) чекао. Хоћу да од овог малог и горког животног еспреса направим продужени с млеком и шлагом и… и сенфом ако ми се свиђа. Хоћу да уживам са мени драгим људима, смејем се са њима, учим од њих, гледам у њих са поносом што су баш моји пријатељи. Нећу да ми живот посиса неки енергетски вампир, баш ме брига колику позајмицу даје ваша банка и „кења ми се од ваших пројеката” што рече Сергеј.

Нас четворо смо провели једно блажено и мирно преподне у разговору, премештајући се са столица на лежаљке, па на травњак, па мало у штрапац по имању и тако све док нису пристигли остали, негде око 3 поподне. И онда све испочетка. Друштво је сада било увећано за једног члана - Софијино кученце по имену Марли. Уз сав труд нисам успео да направим ниједну ваљану слику овог чупавог и брзог створа, све док му неко није тутнуо јагњећу коску на поклон. Тог момента смо престали да му будемо интересантни и повукао се са својим новим пријатељем испод једног лигештула.

Вратили смо се традицији испијања напитака који крепе дух и од врапца праве сокола. Можете да погађате, али није чај. Захваљујући дивном сунчаном дану групна терапија се преселила на ливаду, после за трпезу, да би се онда расула у више неповезаних смерова. На све начине смо тражили изговор да останемо још мало у овој лепоти, али смо на крају ипак усвојили предлог да у 5 крећемо пут Београда. Растанак међу пријатељима увек призива мало туге, али и обиље задовољства због заједнички проведеног времена испуњеног бисерима за сећање.

Испраћени смо осмехом као што смо и дочекани, а осећај неизмерне радости пратио нас је током целог пута и данима после овог сусрета. Као и увек, домаћини су показали дарежљивост и љубав према нама, чак и после свих ових година у којима су могли да схвате какве смо барабе. Али, драааге барабе. Велики су труд уложили ови драги људи да би нам свима било лепо и, упркос томе што се љуте када их неко хвали, морам да им кажем: све вас много волимо!

Чак и Он.