Миксер уторак

„Мек Брајд, хоћеш да ми позајмиш 6 пенија, враћам ти у први уторак?“ гласило би отприлике питање неког Шкота упућено другом, у једној од бољих епизода култног серијала „Летећи циркус Монти Пајтона“. Ови шашави Британци, иако познати по бројним репликама из своје уврнуте перспективе, вероватно нису ни слутили да ће том реченицом један обичан радни дан (који чак није ни у средини) промовисати у често помињани термин за враћање позајмица међу Шкотима.

Кад мало боље размислим, уторак је и у мом животу одиграо велику улогу, нарочито ако се сетим да су ми се обе ћерке родиле баш у тај дан. После оваква два краљевска поклона, није остало још много ствари које човека могу нарочито да обрадују. Било је ту доста неких траљавих покушаја да уторак потврде као најлепши дан, као рецимо редовне набавке које смо обављали увек уторком, омиљена серија, дан за поховане тиквице... Мммм, не. Куповине, путовања, рођендани, празници, излети уторком… ма лепо је то све, али некако... није ми нешто упечатљиво. И данашњи уторак је изгледао као сваки туњави и влажни пролећни дан, чак и после договора са мојом другарицом Аном да посетимо Миксер Фестивал 2012.

Чуо сам за Миксер претходних година, али ми тај програм никада није привукао пажњу. Иако себе видим као креативног човека, немам тај сензибилитет да доживим апстрактно стваралаштво, тешку авангарду или бројне перформансе признатих уметника који обележавају разне светковине, као рецимо Битеф или Белеф. Трудио сам се… гледао, слушао, размишљао, пробао да научим, али не иде брате никако. Музика мора да ми се допадне, не могу да слушам какофонију. Слика мора да прија мом оку, не желим да губим вид бленући у агресивне и истрзане оштре форме неке слике, зграде или часописа, колико год га хвалили велики уметници. Позориште, филм, књиге, ентеријер, гардероба, лого, слова, аутомобили, лампе, наочари… све је почело да добија изглед набуџене биографије на конкурсу за посао. Функција више нема смисао, а пажња је усмерена само на баналну сензацију коју изазива уметничко дело. Не могу ти ја то. Јок, што кажу браћа Турци (браћа по језику, јер сам схватио колико су српских речи покрали за оних 500 година у нашим крајевима - машала).

Са Аном сам радио на неколико пројеката вредних пажње и доживео сам је као дивну, паметну и послу предану особу у чије мишљење имам пуно поверење увек. Лако сарађујемо, разумемо се и правимо једну чудну, једноставну и елегантну креативну целину, обојену и њеним и мојим идејама. Иако је уторак дан за наше радне састанке на којима покушавамо да остваримо неколико вредних идеја, прихватио сам њен позив за обилазак овог уметничког фестивала. Дај да видим нешто ново. „Хоћу да верујем“ што рече мој омиљени лик Фокс Молдер.

Нађемо се на Косанчићевом венцу, код срушене библиотеке која деценијама чека да је неко обележи културним прилазом, спомен плочом или макар жбуном ружа. Нема се пара за то, треба дати народу хлеба и игара, па удри по градњи тржних центара.

Сиђемо великим клизавим степеницама укљештеним између две старе градске куће, као кањон Сутјеске, па полако калдрмом до подножја Бранковог моста. Кишица ромиња онако безвољно и млако, влага у ваздуху засићује плућа и прави огледало од асфалта Карађорђеве улице у коју силазимо. Ту смо скоро сазнали, баш Анчи и ја, од једног власника локала, како ће ова некад чувена улица поново доживети славне дане чим заврше (али стварно заврше, а не ово за сликање) обилазницу око Београда. Требало би да сав саобраћај буде измештен одавде и Карађорђева постане пешачка зона преплетена са калемегданским гребеном. Са том идејом су започети планови и конкурси на тему Бетон хале у Пристаништу и савског амфитеатра, одн. Савамале. Е, ту је ове године смештен и Миксер фестивал.

Прошетамо мало по крају, бацимо око на нека дешавања, али се испостави да је наше виђање у 10 пре подне уствари сувише пуританско за уметнике склоне дугом спавању и премеравању живота из другог угла (ван оквира радног времена). Поред разних радионица, предавања, дискусија, урбаних интервенција, изложби и концерата којима Миксер обилује (на много локација, у нервозно исцепканом маниру данашњице) најинтересантнији догађај за нас двоје свакако је био програм „Најлепша зграда“. „Жао нам је, тек од 12 ради…“ каже нам портир чим смо ушли у зграду. Нема везе, ионако је право време за једну кафицу у Загребачкој улици. Богами, поседимо једно два сатића слатко причајући на сваку тему која нам падне по глави, па онда назад да куцамо на врата изложбе.

„Зграда Београдске задруге једно је од парадигматских места у простору града. Здање заузима централну локацију у Савамали, некада елитног, а данас запуштеног дела центра Београда. Познатије је под именом Геозавод, по институцији која је здање користила дуги низ година. Зграда је саграђена између 1905. и 1907. године, према пројектима архитеката Андре Стевановића и Николе Несторовића, за инвеститора Луку Ћеловића-Требињца, као палата Београдске задруге – акционарског друштва за банкарске и осигуравајуће послове. Решењем Завода за заштиту споменика културе града Београда здање је добило статус споменика културе и представља културно добро од великог значаја.

Напуштена библиотека, уникатно гравиране стаклене преграде шалтер сале, гомиле камења и геолошких узорака, разбацани остаци намештаја, полуиспражњене фиоке, зидна декорација свечане сале, лустери и неони, лабораторије, филмска сценографија, кутије неотвореног графита, мермерни зидови, преграђани простори, ходници, разбацани папири, прокисла таваница, само су неки од елемената овог депоа историје који се, случајем и немаром наталожен, налази унутар зидова Београдске задруге. Изложба „Најлепша зграда“, кроз интервенције и интерпретације уметника, бави се како истраживањем могућих наратива скривених иза остатака нагомиланих историјских слојева читавог XX века, тако и питањем односа државе и друштва према наслеђу, историји и заоставштини.“

Осећај који сам имао шетајући ходницима овог готово сабласног и уништеног бисера градске архитектуре био је тако јак и упечатљив, да ми је од једног обичног и бледог уторка направио успомену вредну памћења. Несхватљива бахатост коју као држава показујемо према свом културном наслеђу овде је показала своје најгоре лице, слободно могу да кажем равно зверству немачких „Штука“ које су сравниле Народну библиотеку на Косанчићевом венцу и претвориле у пепео хиљаде рукописа наше највредније баштине и колективног сећања. Из собе у собу, мрачним помоћним степеницама, преграђеним и закрченим ходницима корачали смо кроз историју једне земље, некад богате људским достојанством и домаћинским разумом. Бесмислено је набрајати све детаље који говоре о прошлости овог места и некадашњем сјају. Препуштено потпуном урушавању, уз обилно игнорисање надлежних служби, комерцијалних мешетара или јавности.

Иако је потпуно јасно да ће једног дана неки нови власник само наложити физикалцима да све ствари које су давале живот и дух овој згради изнесу на сметлиште, дуго смо са сетом и дивљењем тумарали некадашњим канцеларијама, додирујући напуштене узорке кварца са Старе планине, забелешке са терена, разбацане списе, свеске, микроскопе, лампе, столове, ваљком бојене шаре на ољусканим зидовима, епрувете и намагнетисане металне опиљке. У једној од канцеларија на неколико радних столова постављене су старе писаће машине, поред којих стоје нотеси, шољице са кафом, опушци у пепељари и до пола поједене јабуке и банане, као да су запослени тек изашли на паузу и сваког момента треба да се врате. Уметници који су поставили своје радове овде уствари су само узели материјал са лица места и препричали шта виде гледајући у прошлост овог места. Цео нечији живот и радни век остао је да вири из напуштених столова и полица, у расутим папирима и по кутијама пуним минерала ископаних по забитима старе Југославије. И овако осакаћена, зграда нас је потпуно опчинила до те мере да смо много пута кроз маштарске анегдоте описивали себе како у некој од ових соба радимо и уживамо у амбијенту и раскошном погледу на савско шеталиште.

Миксер ове године траје до 2. јуна, а можете га посетити дању и ноћу, зависно од сатнице одређеног програма. Све је одлично обележено жутим плакатима и натписом који говори о садржају. Ако будете решили да посетите Београдску задругу (Геозавод), изложба почиње у подне. У приземљу узмите штампани програм и – крените у авантуру, нећете зажалити. Препоручујем обавезно на првом спрату собе 6 (Утјеха Денија Фишера) и 14 (Бирократија), степенице Б (Marnie in the insert), а на другом спрату собe 2 (Black cube), 3 (Sunrise), 17 (Духови у нама), 18 (Време егзила)… Не будите незаинтересовани, учествујте. Ставите слушалице и послушајте причу, погледајте видео, обиђите око инсталације, загледајте детаље, питајте кустосе за објашњење.

Доживљај је заиста јединствен и богат емоцијама. Није ме срамота, а није ми ни жао што сам пред крај своје пете деценије научио нешто ново и друкчије од свега што сам у животу мислио да волим. Пуно је боље свет посматрати очима радозналог дечака.

У сваком случају, много, много боље него узимање позајмице од неког Шкота.

Миксер уторак