2. Гојина свеска

Кад сам био мали, добри мој деда Миливоје ме назвао Гоја и тако су ме после сви Благојевићи звали. Није он знао за сликара Гоју, јок море, него онако, од милоште, шумадијски. Е сад Гоја порастао, па има свакакве прохтеве: хоће штап за пецање, хоће на радну акцију, па хоће пешке на море, хоће да се жени… Неко од тих хоћања испадне добро, неко лудо, има и младалачки бесмислених, оригиналних и непоновљивих, али све их везује једна спона - па Гоја, брате слатки.

Нико данас у брзини не размишља како се тачно праве најобичније ствари које нас окружују, који то човечуљци стоје иза екрана и кревеље се, копају руду и праве неке скаламерије. Никога није ни брига, све док то нешто ради, а нама олакшава живот. Има једна сјајна емисија на Дискавери каналу која говори о томе како се праве ствари, било да су сијалична грла, федери или перорези. Тако је интересантно, не може човек да одлепи поглед. Срећом у питању је кратка и сажета форма, па после неколико тема иду друге емисије, иначе би обелео гледајући. Све ме интересује како се прави, али књиге имају неко посебно место и значај, не само што су контејнери знања, него зато што су право мало уметничко дело.

Од најранијег детињства преврћемо танке баршунасте листове, тумачимо слике и слова, а да нам очи не оду дубље од штампарске боје која их исписује. Тек понекад приметимо штепове од белог свиленкастог конца по средини, помислимо чему ли ово служи и наставимо са читањем. Не дај Боже да се неко замисли како се уствари листови књиге вежу за дебеле корице или како се формира чело књиге. Одувек ме је то интересовало, али ваљда ми тек сад наишао моменат да мало прочепркам испод хаубе.

Прво човеку падне интернет на памет, тамо свега има као у Али-бабиној пећини, само треба рећи чаробне речи „Сусаме, отвори се“. Обично јесте тако, али ова тема изгледа није била много инспиративна стручњацима. Само један једини текст нађем, неки семинарски рад на тему ручне израде књига са тврдим корицама. Нешто од тога сам већ раније научио загледајући књигу и њене делове са свих страна, нешто закључио здравом логиком, а понешто знао из процеса штампе у који сам укључен кроз графички дизајн. Човече! Какав флеш! Колико ту има детаља вредних дивљења, колико само покушаја кроз векове да се смисли нешто овако корисно и функционално, лако за употребу, чување и ношење.

Потпуно ме обузела стваралачка грозница, бацао сам на папир кратке описе делова књиге, скице склапања листова, прорачуне броја страница, а уствари покушавао да правилно разумем све кораке у изради. Ово што следи је уствари мој доживљај ручног прављења једне свеске у кућним условима, прилагођен жељама корисника. Није Свето писмо у коме просипам знање, само начин рада. Биће оваквих покушаја још, сигурно, имам много планова за прављење праве књиге, са садржајем унутра, а не само празним листовима за писање, као овог пута. Па и Леонардо је почињао од скица, зар не? Моја скица била је једна свешчица коју сам назвао „Мала ручно прављена свеска“, коју сам направио више да себи објасним шта тачно треба урадити. И богами, успело је. Толико сам био надахнут овим успехом да сам је одмах фотографисао и послао мом пријатељу Пинцу, који је мој креативни брат и чије мишљење необично ценим.

Делови књиге

Ево како отприлике изгледа оно што сам замислио, уз неке дораде за које мислим да више одговарају мојим прохтевима, као нпр. дупле корице и ојачање поставе за везу са корицама:

Инжењерски приступ стварима подразумева да целу ствар треба прво добро проучити и схватити целину и функцију свих појединачних делова, па тек онда кренути у израду нечега. То препоручујем свима који се реше да направе књигу или било шта друго. Ова моја књига има тврде корице, унутра књижни блок који се састоји од слогова или свезака, а сваки свезак од листова обичне хартије. Чело књиге коју формира дебљина књижног блока зове се рикна (чисто српска реч, пропуштена кроз германски филтер). Ово је довољно за почетну орјентацију.

Материјал

Од материјала сам користио бели папир за матрични штампач, чврсти конац, иглу, ручно прављени папир за корице (иначе се користи картон – лепенка дебљине око 2 мм), кухињску крпу, мушему и лепак за папир и дрво. Лепак за папир који се купује у књижарама није нарочито јак, па сам га заменио лепком за дрво, нарочито на битним местима (везе платнених трака књижног блока са корицама), а богами када ми је понестало и ове џебане, додавао сам Охо-лепак, Момент и супер-лепак. Најважније што треба напоменути код лепљења је да не треба претеривати са слојем лепка, јер папир повуче влагу и витопери се. При руци треба да буде и неки равни лењир, оловка, гумица, папир за скице, дигитрон за брзе калкулације, јастук приликом бушења рупа иглом и релативно мали радни простор.

Свезак (слог)

Прво се формира један свезак или слог од листова. Узме се један велики лист папира (табак), пресавије се на пола, затим опет на пола и још једном на пола, што значи пресавити укупно три пута. Тај формат који се на крају добије пресавијањем биће коначна димензија моје свеске. Требало би на крају све стране опсећи да буду равне, па се тако овај формат мало смањује, али ја сам намерно хтео да свеска има рустичан и груб изглед, па сам прескочио опсецање. Прорачун димензија папира сам правио овако: ако ми треба коначни формат 15х21 цм (свеска А5), краћу страну сам помножио са 4, дужу страну са 2 и тако добио потребан табак од 42х60 цм. Наравно, ако се на димензију 15х21 дода још по 1 цм за обрез, значи да ће се множити 16х22 цм, па је тако крајња димензија једног потребног табака папира 44х64 цм.

Од једног три пута пресавијеног табака добија се један свезак или слог папира који има 8 листова, одн. 16 страна. То што је табак пресавијен три пута даје му чврстину и спречава листове да се померају приликом прошивања и опсецања. После савијања следи прошивање слога. Прво свезак отворимо и на средини означимо тачке шивења. Почевши од врха отворених страна (лица), оставимо отприлике 2 цм, а онда меримо скокове игле на растојању од 1,5 до 2,5 цм, па тако док не стигнемо 2 цм од дна свезка. Прошива се класичним бодом горе-доле, што значи да ће требати око 13 убода од врха до дна А5 формата. Када их обележимо, прободемо рупице иглом (држећи свезак на јастуку) да шивење после иде лакше. Када се направе рупице, гумицом се обришу ознаке. Користио сам чврсти бели конац, направио пред крај конца чвор од 12 омчи (баш волим број 12) и прошивање почео са полеђине.

Тако до краја свезка, а онда истим путем назад. Приметићете да ту мора да се убаци један међукорак у шивењу, како би се конац вратио истим путем, али научи човек. Када се вратимо на почетак, опет међукорак, па везивање почетка и краја конца. Тако се добије један готови свезак или слог.

Књижни блок

Направио сам 12 оваквих слогова што чини 192 стране. Првом и последњем слогу сам додао још по 2 листа, јер ћу их касније користити за лепљење за корице и тако дошао до дивне округле бројке од 200 страница. Сада их све треба сабрати у књижни блок, како се зове скуп свих слогова или свезака једне књиге. Међусобно се повезују концем, а ја сам то урадио са полеђине, на три места. После повезивања скратимо све конце да касније не би штрчали негде и оставимо неколико сати да се пресује испод тешких књига. На три места сам (врх, средина и дно књижног блока), такође са полеђине, кроз конце провукао платнене траке које се касније лепе за унутрашње стране корица и тако формирају целину књиге. Ја сам то, да буде солидније, додатно обезбедио платненом траком која се лепи дуж чела одн. рикне књижног блока и шира је по 2 цм са обе стране, а ти крајеви се лепе за корице. Што је сигурно – сигурно је.

Корице

Тврде корице се праве од посебних комада картона, једног за предњу, другог за задњу корицу, а између њих се умеће уложак за рикну, са растојањем довољним за дебљину и уметање књижног блока и још мало слободног простора (луфта) за лакше савијање и отварање корица и листова књиге. Битно је рећи да су картони корица старији (већи) од књижног блока, по 2-3 мм са свих слободних страна. Ови картони се међусобно спајају комадом књиговезачког платна, а затим се са спољашње стране лепи украсни папир, кожа, платно или чак дрво, са украсима по жељи и штампаним или утиснутим насловом. Облога корица треба да буде већа по 2 цм са свих страна и онда се тај вишак пресавије преко ивица корица на унутра и све тако залепи. Ти завршеци са унутрашње стране се на крају неће видети, јер се преко њих лепе завршне стране књижног блока. Картон корица нисам облагао украсним папиром, јер сам корице правио од удвојених картона ручне израде (да се види лепота природног папира) између којих сам лепио платно ојачано мушемом да све лепо повеже и формира рикну.

Када су корице направљене, приступа се лепљењу књижног блока за корице, помоћу платнених трака са стране. Код тврдих корица се никада не лепи чело књижног блока за рикну на корицама, него се оставља слободно, како би се књига лако листала и отварала (грешка са мале ручно прављене свеске коју сада нисам поновио). Уметне се књижни блок у корице, па се прво залепи платнени додатак који спаја чело блока са корицама, а онда се лепе и платнене траке провучене кроз прошивку блока са унутрашњом страном корица. На крају се лепе спољашње стране књижног блока са предњом одн. задњом корицом и остави опет неколико сати испод тешких књига да се пресује. После овога, можете опсећи листове књижног блока да поравнате ивице, мени се то није чинило потребним, па сам прескочио.

Гојина свеска

Задовољство које сам осетио када сам први пут прелистао своју ручно прављену књигу одн. свеску не може се речима ваљано описати. Листам, загледам ћошкове, покушавам да видим грешке и на крају се нађем потпуно затечен чињеницом да све ради како треба, баш као Микијева радионица. Дело руку мојих. А уживао сам сваки момент, научио нешто корисно, забавио се и можда помогао још некоме овим текстом.

Имам намеру да сваке године себи направим једну, сваки пут све бољу. За шаре по корицама ће се побринути време, понека кап вина, нажврљана спирала, флорални украс или омиљени стих, круг преврнуте шољице за кафу, залепљена маркица са аутобуске карте или гранчица пресованог вреса из Херцеговине. Ваљда ћу тако са још већим уживањем да бележим своје умотворине и оставим нешто иза себе.

Само… не знам где да нађем добру кожу, пергамент и металне окове за ћошкове када будем правио следећу књигу, Сунце ти калаисано…