1. Леонардова свеска

Добар је рачунар, али у мом свету не може да се мери са линијом коју иза себе остави оловка или перо. И нема везе каква је рука, дечија, уметничка или радничка – све линије су лепе. Имају своју динамику и нијансе, стидљиви почетак, дужину и упечатљив крај. Некад запечаћен тачком или мрљом, али опет је то добар крај. Свака цртица има тежину, сваки рукопис или стил своју душу, јединствену и препознатљиву. Не постоје две исте на свету целом.

Шта год да сам у животу прво нажврљао (а богами сам се нажврљао) увек је било лепше него каснији покушај да то исто нацртам мало тачније или боље. Ваљда изгуби спонтаност и почне да се калупи према правилима и тако постане чистији и прецизнији цртеж, али више није мој. Не могу више да набодем тај угао или детаљ, шта му га знам. Тек под старе дане сам схватио да је увек најбоље оно што прво урадиш, исто као и идеја. Можеш ти после да је разрађујеш, али пријатељу, изгубила је свој моменат, своју оштрину и онда је то само развлачење жваке.

Увек сам трошио огромне количине папира, немилице, халапљиво, као да пишем последњу поруку пред стрељање. Али стварно волим, није да сам бахат према папиру. Узмем неку слободну свеску (прво је питам да фурамо) и бележим у њој све што ми треба, од списка за годишњи одмор и скица за неки лого, до бележења имена филмова књига или песама које су ми препоручили пријатељи. Па онда записујем податке са неког састанка, димензије, боје, жеље, листе артикала, адресе и бројеве телефона, стихове, прорачуне, радионичке цртеже, рецепте, колорне вредности боја, нарочито периодичне нумерисане спискове са обавезама које са задовољством прецртавам када их испуним. Нађе се ту и понека залепљена цедуља са интересантним новинским чланком или креацијом мојих ћерки, као нпр. мисао: „Свако дупе има свој Гринич“.

У, а где је тек калиграфија… Шта год човек хоће да научи, мора добро да се потруди, а још више да вежба док не уђе у рутину. Да се бавим израдом надгробних споменика, вероватно бих трошио велике количине мермера, а овако, само ми треба пуно папира. Није ми уопште тешко да умачем стара пера у мастило и пишем по цео дан, тешко ми је да смислим шта да пишем. Богу хвала, од кад знам за себе, у кући је увек било папира у изобиљу, као и прибора за сликање и писање. Прва пера за калиграфију кришом сам узимао од оца и гледао га како исписује наслове за топографске карте. Касније, у средњој школи, правио сам стално неке карикатуре и плакате, а притом текст исписивао перима. Ћирилицом, наравно. Тек после су дошли на ред и цитати из Курана, наслови и легенде архитектонских пројеката, тешка готица, Душанов законик, граверски скрипт, јапански симболи, серифна слова, свашта. Код лепих ствари нема граница ни шовинизма. Лепо је лепо. А за све ми треба папир.

Имам срећу да будем последња генерација људске врсте која је писање, читање, цртање и планирање научила да ради ручно, а не дигитално. Тек пред крај мојих студија архитектуре почели су стидљиво да се јављају први рачунари, мада је учинак тога што су могли да ураде био прилично бедан. Дипломски рад сам уз доста креативног труда довео до тачке да будем потпуно задовољан и поносан, нисам као све моје колеге журио да скинем ту обавезу са врата и направим цртачку мобу последње недеље пред одбрану. Требало ми је три месеца само да направим пергаменте великих формата, на којима сам касније исцртавао своје виђење реконструкције сеоског центра у Шумадији. Дипломирао са десетком, добио похвале, све по реду. Није се поштено ни туш на папирима осушио ваљано, зове ме мој ментор, драги професор Рибар и тражи мој дипломски рад да понесе на неке изложбе. Нисам га се ни нагледао поштено, а већ је отишао од мене. И више га никада нисам видео. Те „ту је негде“, те „треба да га пронађем у гомили материјала“, те „била поплава у кабинету“ и на крају пожар све запечатио и спалио ко деда Ђенку. Бар да сам га сликао за успомену.

Разнобојне хамере сам помоћу грубог сунђера натапао уљаним фирнајзом (није у целом Београду било ланеног уља), а онда их штипаљкама качио по соби да се суше. Из моје мале избе недељама се ширио тежак мирис машинске радионице за поправку дотрајалих мотора, све док једног дана мојој кеви није пукао филм, сочно ме опсовала и рекла да се носим са тим срдљевцима на терасу. „А у пичку материну, погушисмо се у овом смраду, бре!“ Кева је наравно била у праву, стан је заударао на ужегло уље и компост, на њеном месту ја бих много раније разјурио ту банду…

Имао сам и касније овакве креативне испаде, правио свашта и увек имао потребу да схватим како ради рупа на саксији. Не зато што не разумем, него зато што хоћу да то направим својим рукама. Људи око мене би реаговали готово једногласно: „Па има то да се купи, манијаче, што га правиш?“ Али, мени то није било довољно. И стално сам нешто црткао, писао, скицирао, смишљао, пројектовао, оплемењивао, буди Бог с нама… Чучи неки мали патуљак иноватор у овом оклопу од мог лика и ту му је лепо. Ваљда ми таква природа. Често ми се подсмевају и кажу: „Боли тебе уво, стално си на неком одмору“, а не знају да ја и на годишњем одмору увек радим… то што радим.

Данас ми је посао везан за рачунар, све је дигитално. Али шта вреди. Увек када почнем да размишљам о стварању нечега, морам да направим скице, па прво дохватим графитну оловку и бели папир. И удри, све док ми руке не постану прљаве као оне лопате Алије Сиротановића. Мора ручно, па Бог! А успут сам приметио колико волим да шкрабам по старом, пожутелом и изгужваном папиру, чудо једно. Тако се једног дана зезнем и испечем неку питу, а да не би загорела, ставим одозго обичан папир. Леле Бошке, кад сам касније тог дана узео да цртам по том папиру, нисам могао да станем. Па на крају ипак станем и гледам. „Јеботе, исто као Леонардо!“

И чврсто решим да сам себи направим једну свеску, какву ја хоћу, по којој ћу целе године да пишем и цртам и на крају године да погледам шта сам све радио.

Папир за корице већ имам, правио сам га опробаном средњевековном методом, где се помоћу биљног уварка куваног у каустичној соди и остатака старе хартије, уз додатак лепка за дрво, добија папирна пулпа, а онда цеди кроз сито, пресује под даскама и суши на ваздуху. Текстура је груба и непоновљива, баш како замишљам корице свеске по којој је Леонардо несебично разбацивао своје скице и студије разних анатомија, ратних машина, апостола, богородица, степеништа и скулптура, уз карактеристични рукопис у огледалу. Унутра сам хтео да ставим папир запечен у рерни, пожутео, патиниран, похабан. После неколико покушаја сам схватио да у оваквом поступку папир добија невероватну лепоту, али притом губи влагу, чврстоћу и еластичност и онда постаје само прегорели суварак, крт и неотпоран чак и на листање. Ако се краће пече, нема ту лепоту, па га нема смисла ни пећи. Избор је на крају пао на папир за матричне штампаче, онај са рупицама са стране. Обожавам да пишем по том папиру, а случајно га имам у већој количини па неће бити проблем, чак и ако погрешим више пута.

Добра воља је ту, а не треба ствари увек превише педантно ни планирати (као што умем), јер морају да остану помало опуштене и спонтане. Нисам намерно хтео да тражим кожу за корице, књиговезачко платно за поставу, специјални конац и остале дрангулије које улазе у опис прављења једне књиге, него да је израдим од онога што имам у кући. А онда ће те ствари да се саме распореде полако и добију своју улогу. Што рече моја другарица Ана: „Свака ствар у кући треба да нађе своје место.“

Дај да пробам и ту питу, греота да се баци.