Имаш веселих људи и намћора, туњавих, расположених, брзих,
разборитих, ћутљивих, грдних, ма свега на овом свету. Сад, неко можда воли ове
тутумраке и баксузе - ја опет, увек бирам весео и насмејан свет, кад год сам у
прилици. Ваљда ми доста глупости и цеђења енергије са разним ликовима што све
знају до ситних детаља: медицину, права и дипломатију држе у малом прсту, а за
уметност и књижевност им понестало прстију. Мраче о судбоносним темама и
огромним парама, са оним великим драмским паузама између две реченице и
урокљивим погледом, као да хоће да ти кажу: „А, е си сватио?“ Никад не знам шта
да кажем. Не знам ни да ли су завршили причу или само подвлаче битне ствари,
мада, по мом искуству, у тим досадним тирадама слабо да има битних ствари. Било
би интересантније да се напну и прдну у сред говора, макар бисмо се насмејали.
Овако, ћути и трпи - једна од мојих омиљених крилатица, још од времена кад ме
кева воштила од батина. А онда се однекуд појави и неки насмејан створ,
лаганица, ништа превише тешко, ред смеха, ред живота, ко сланиница. Може и
тако. То волим.
Нићина другарица Љубица је од тих веселих, забавних,
паметних и јаких људи што своје проблеме зна да упрти и притом пева „Тихо ноћи,
моје злато спава“. А није јој увек до песме. Чак и кад води неки стручни
разговор из области технологије то звучи сасвим пристојно и занимљиво, зато што
она увек види ону веселу страну свега, чак и код ремонта ровокопача. Може уз то
и нека чашица вина, мало да се грицне, али само да је полетно. И зато је цело друштво
обожава. Не би она могла сама (овако ко ја, баксуз), воли људско комешање и
гужву. Љубицин животни друг (одговарајућег имена – Љуба), потпуно допуњује ову
страну њене личности и стрпљиво плете неку опуштену боемску мрежу од нити свог
искусног живота. Негде су се случајно нашли, уклопили и шкљоцнули, као два дела
слагалице. Макар их ја тако видим.
Мученица сломила ногу прошлог априла, свашта се
закомпликовало, па никако да се опет људски ослони и залечи. Али живот не може
да чека, што рече нека багра политичка, тако и Љубица – стисни зубе и удри
напред. Решила да окупи друштво и позвала на плац у селу Рогача подно Космаја.
„Па шта, могу ваљда једном годишње да скупим друштво и доведем на ранч у провод“,
одговара кад је питају за повод. Мада, мора се рећи, згодно је пао и долазак
њиховог колеге са машинског факултета, који живи и ради у Кампинасу, надомак
Сао Паола – чувеног Јоце Бразилца. Он, његова локална изабраница, Бразилка Една
и Киза требало је да дођу до Рогаче последњи, негде до један сат поподне, али –
на бициклима. Познајем тај дивни мазохистички приступ животу, јер сам правио
сличне испаде, па овде по правилу долази још једна од мојих омиљених крилатица:
јебеш живот без авантуре. Вредно дивљења.
У ово друштво мене је привела Нића, водећи ме по славама и
скуповима које су организовали њени пријатељи. Дивни су то људи, сви од реда,
само ја се ту нисам уклапао. Моје друштво бре, било некако дивље, разуздано,
безобразно, ово неки фин свет. Сви културни, посвећени родитељима, науци и
животним достигнућима, нико да опсује, јеботе, било би ми лакше. Није помагало
ни то што су ми, не ретко, стављали до знања како је Нина диван цвет који није
за свачију руку да га бере.
Чекај, шта сам ја? Окупао сам се, није да сам уличар,
пристојно сам обучен, читам, пишем, причам, а богами имам нешто и од школе. Јесам
се проводио у младим годинама, истина, нисам дипломирао у року, па још завршио
то… црткање, ту архитектуру (машинци то не признају за науку), али знам све што
треба… и још мало више. Па, мајку му јебем, машинство је успостављено као наука
и школа тек у доба индустријализације, а имена архитеката су уклесана на свим
древним храмовима старог века. Што, јел неко од њих може да пројектује машину
боље него ја зграду? Треба му јача математика? Или механика? Чисто сумњам. Или
можда нисам београдско дете, али, ако ћемо право, тек после две генерације
рођене у Београду породица стиче право да се зове београдском. По тој логици
највећи београђани су дорћолски Цигани, скоро све остало је стигло после Другог
рата. Богу хвала па сам мешанац брдовите Херцеговине и Шумадије. Родослов моје
породице почиње од Михаила Властелиновића Шарца око 1450. године, па ти сад
рачунај.
Ма, нису они мене гледали као слабијег или лошијег, него
просто… нисам се уклапао у њихову представу о човеку поред Нине и то је све. Капирам.
У годинама које су пролазиле, више смо се дружили, па сам
упознавао ја њих, колико и они мене. Нашли смо се негде на средини, лепо се
дружимо и обавезно насмејемо, што је мени најважније. Паметну ствар можеш да
чујеш и од простог човека, што сам се уверио лежећи зимус у болници поред
Живојина, мачванског сељака ретко добре душе и нарави. Али духовитост, смех,
забава, то нам свима недостаје.
То је и био повод за дружење на Космају, где смо љубазношћу
домаћина били позвани Нина и ја. Кренули смо једног дивног недељног преподнева.
Драгана је гарила ону њену зелену кочију марке Даеву - аутопутем до Младеновца,
онда правац Сопот, све до раскрснице са искривљеним знаком за Општину.
Саобраћајни знак са три путоказа је очигледно био постављен после Општине, па
су досетљиви мештани путоказ за Општину искривили уназад. За сваки случај, да
се не промаши. Док смо се још фришко смејали овој иновацији, прође поред нас
неки вижљави бициклиста, вретенаст као притка за боранију. Људи, Јоца! За њим
једно мало складно женче. Одоше. Јесу они, нису они, окрећи се, блени кроз
прозор, кад – у једном дебелом хладу мало напред на клупи, раширен као
епидемија, седи зајапурени Киза и очигледно их чека. Уштопова Драгана овог
њеног змаја, излетесмо на улицу у
најбољем маниру филмских агената и вратисмо се до њих. Паде поздрављање,
упознавање, кратки коментари („како си лепа“ рече Јоца мојој Нићи више пута),
па пут под ноге - имају они још доста да таљигају узбрдо.
Сељацима који су нас посматрали више смо личили на дилере
дроге него на туристе, док смо стрпљиво чекали на пумпи Љубицу да нас проведе
кроз лавиринт сеоских путева до њене куће. Али када смо стигли, лепота Божија.
Велика богами кућа, са подрумом озиданим у камену,
пространим тремом на спрату и софром већ постављеном. Широко двориште у благом
паду, а од куће пуца поглед на чуперке кровова који се издижу на таласима
зелених брежуљаљка. У сред тих кућица бели се црква, а све то подвучено линијом
зажутелог жита - да није идила, личило би на пивску пену. У једном зараслом углу
авлије тугује стара кућа са амбаром. На средокраћи између нове и старе куће
усамљено стражари бунар покривен сантрачом. Доле још, налази се нова зидана
чесма. Није лоша та чесма, лепа и ова нова кућа, али јебеш га, што се онда ја
смуцам око ових старих здања? Па не знам, брате слатки то да објасним, осим да
сам сељак човек и да ме гађа право у зеницу и у срце сваки комад коритастог
црепа, дрвета, ћерпича, ољускани зид или зарђала квака на којима се види
патина. Ту иза старе куће (праве лепотице) нахерило се неколико стабала још
увек плодне вишње и дудиње. Газим по неким ситним цветићима и гледам небу под
облаке докле је израстао овај јасен. Има ту под кућом и вита јела, дивно
раскошних грана, стасита и жалосно жута од неке болести што сатире четинаре,
туга да видиш. Па опет, одакле год да је погледаш, она лепа. Тарабу волим скоро
као рођену децу и потпуно разумем наше дичне претке који су гинули на свом
прагу не дајући душманима да му руше ограду од широких притки повезаних
преплетеним прућем. То је он својим грубим сељачким рукама тесао, везивао,
резао, побадао у земљу - да заштити своју децу и оно мало стоке и жита што је
крваво стекао. Е, то је за мене тараба.
За Европејце је ова тараба само дотрајали комад дрвета који
треба заменити новим, да не би стигла казна. Како то мислиш - ко види тарабу у
некој забити? Па комшија, брате. Тамо је комшија најмања оперативна јединица за
сузбијање пријатељства и борбу против дејства опојних кафа. И тако с колена на
колено, док доушник не постане ствар фолклора. Култура, што би они рекли.
Има ту по Љубицином дворишту још неколико мањих кућерака,
неки нови, неки мало укриво, фали прозор… па нисмо Швајцарци, мајке им га
ишпартане, не мора све под конац. Опет неколико воћака, нађе се и зелембаћ ко
гледа пажљиво. Поглед ми одлута на поље иза кућица и залепи се на бело жуте
цветиће камилице у сред мора од жита. Погледам малко боље, кад ово поље све
овас, сунце ти калајисано, нема тога много да се види још од давних година кад
су заборављене зобнице и коњи у Србији. Уберем стручак, наравно. Волим тако да
скупим сувенире из природе, нар, шипурак, жир, бобице, клеку, орах, махуне,
чудне травке и цветове… нешто засадим, нешто од тога ми и никне, па гајим.
Колико да премостим зиму и да ме сећа на шетње. У мом плакару вазда струк смиља
или вреска, па помиришем ујутру и одмах сам тамо.
Видим ја друштво се нешто ускомешало, ето их бициклисти.
Брекћу и кипе на овом сунцу, па опет весели, насмејани и задовољни због
подвига. Кад су се мало плакнули на чесми и поздравили са свима, ајд како ред
налаже код нас, мора да се љуљне нешто и набоде (није бре, секс у питању, него
пићенце и мезе. Секс после). Ухватисмо да их салећемо с питањима одовуд,
одонуд, не дај им да дишу. Уз сву гунгулу, између нас су се непрестално провлачили
мала Ања и ретривер Валди, као да им је драги Бог по три мотора у дупе уградио –
нема стајања. Валди се и умори од врућине па легне у хлад, али клинка јок. Да је
само то, па ни упола јада, али мала је бистра и причљива за све паре. Уста не
затвара. Али не прича она ништа онако, без везе, не, гађа право у проблем, све
док јој не одговориш. Позитивно, разуме се. Какав фантастични двојац.
Стиже однекуд кроз жито бакица са товаром врућег сељачког
хлеба, а прати је унук на бајсу. Трже моја Нића лиснату погачу (кад виде
конкуренцију), па жене одмах распоредише по софри младог сира, кајмака, куваних
јаја, киселих краставчића и буренце ракије. Удари се око Бразилијанаца друштво намах
смењивати, те се они од велосипеда мало одморише, али се од запиткивања не
могаху одбранити све док кући својој не пођоше (реченица у част Вука Караџића).
Устаде ова његова снајка, јер слабо разабире енглески, прошета се тамо-вамо,
узвртела се нешто, све човек мисли да јој непријатно. Уствари, мирис распаљеног
ћумура стизао је одоздо, провлачио се кроз ограду трема, меко као руке харемске
плесачице и голицао нам носеве генетски баждарене на роштиљ. Није ни странкиња
од камена, схватили смо чим је одломила парче погаче и закучила комадишку кајмака.
Одмах видиш да јој се свиђа, нема лагања. Кајмак је кева, то ти је боље него
детектор лажи.
У доњем дому на трави био је смештен плебс задужен за
роштиљање. Опробани мајстори овог заната, неки у покушају, тек мора им се одати
признање за показано умеће и стрпљење. Из фрижидера су пристизале невероватне
количине пилећег белог меса, маринираних батака, свињског врата, ћевапа,
ребара, кобасица и режњева сланине… Више је личило на непрекидну фабричку
траку, него на чалабрц, али ваљда је то обележје нашег исконског страха од
глади. Срећом па није зима, онда би се бојали и прехладе. На крају су мајстори
од све врелине и запаха малко клонули, али неко се сети поврћа (јао, куку), па
се две-три жене сјурише са доксата носећи нарамке патлиџана, тиквица и паприке.
Гозба је дуго трајала на општу радост, што горе на трему,
што доле на трави, уз међусобну размену искустава и материјала. Роштиљ може да
не ваља само ако падне у песак, све остале опције су прихватљиве, што може да
потврди и Валди ретривер. Зато је у нашем народу и устоличена реченица: „увек
има места за још један тањир пасуља и пет ћевапа“. Није било места свађи у овом
изобиљу, а иза свега су уследиле Мирина пита од јабука, Драганин колач са вишњама,
кафа, вино, одлична шљивовица из још бољих чокањчића и доста воде. Домаћини су
на све мислили, а Љуба је чак имао времена за једну поподневну сијесту, уставши
мало рашчупане косе, закрвављених очију и образа са утиснутим мотивом
јастучета. Љубица је, упркос још увек рањеној нози, скакутала наоколо стално
нешто доносећи, мрдајући и оркестрирајући, да би се тек на самом крају када смо
сви завршили клопу, сручила на клупу застрту ћилимом и убацила у тањир нешто
поврћа.
У међувремену сам опет шњурао по авлији и забележио неколико
лепих призора окупаних меким поподневним Сунцем. Нисам одолео изазову да
отворим вратанца сантрача и бацим поглед на кофу везану ланцем и мрачно гротло
бунара из кога је тукла свежина. Нагвирим тако и у подрум, пролазећи између
поспаних и у лигештуле заваљених прегалаца роштиља. Лепо подрумче, једноставно,
чисто, прегледно. На зеленом дивану одмара балалајка, нешто даље у дрвеној
полици флаше вина чекају свој ред док пожутели сатић лагано откуцава минуте и
године. Кућа обилује лепим детаљима као што су распевани лустер од шкољки и
кована ограда прозора на трему, стаклени резедо абажур, бела чипкана завеса у
кујни, сликовити кров, димњачка капа, стара избледела прозорска окна, буренце
са натписом Reserva
pessoal, округли гусани роштиљ, ћилим са народним мотивима, ручно
сликане керамичке шољице са штрафтама, дрвена бравица на бунару… сто чуда
неких, испреплетаних опуштено у пријатном амбијенту, са бајковитим погледом и
тишином глувих. Шта још треба?
Тек пред крај, када је екипа већ почела да се осипа, сетише
се Јоца и Една да поделе поклоне које су донели са оног краја света. Тај труд
им није прошао без муке, нарочито када су на нашој царини рекли да немају ништа
да пријаве и да носе само неке бразилске зачине… Зачине, ма немој… Пандурима се
попалише све лампице за узбуну, као што прислушни уређаји CIA реагују на речи „тероризам“, „револуција“
или „пушење у белој кући“. Дај да ми то видимо, делијо незнана, вадисвеискидајгаће
(ово је једна реч у пандурском језику). Нису ни наши пандури што су били, ово
је ипак ново доба, иначе би ти прво пребројали ребра док не признаш да носиш дрогу
из Турске, шта год имао у торби. Од свих зачина им је за око запало само три
кила кафе, јер сме да се унесе само кило. „Па замислите да сам дошао у Србију и
нисам донео на поклон сваком по мало бразилске кафе, срамота“, брани се Јоца, а
била је међу њиховим стварима и кеса са неким индијанским чајем за опуштање…
Слабо ти се он разуме у ове дрангулије, али га је Една одвела у неке радње где продају
сувенире амазонских домородаца.
Све је било дивно и интересантно, од кандиране коре цитруса,
разнобојних зачинских папричица, чајева, зрневља, торбица, огрлица, наруквица и
минђуша прављених од бојених семенки, па све до фантастичних индијанских
карамела пуњених воћним сирупом - које су ме потпуно одушевиле. Требало је да
свако одабере по нешто за успомену, тако је Нина узела лепу шарену огрлицу, мени је припала једна карамела,
а на крају смо добили и мало семенки званих Urucum. Ове су потпуно шашаве, јер
потичу са дрвета Bixa
Orellana које расте у прашуми, а семенке садрже толико мангана и гвожђа
да могу све да офарбају у јарко црвено-наранџасту боју. Бразилци их користе пуно
у кулинарству да обоје супе, чорбе, паприкаш и друга јела, а згодне су јер не
мењају укус храни. Иначе, Индијанци Urucum прах користе и за бојење
тела и косе, а кажу да се дуготрајним утрљавањем у кожу постиже трајна
обојеност. Имам већ идеју да умесим мој тробојни хлеб – плетеницу и дам свој
допринос, али то је нека друга прича.
У сам смирај дана док су се сенке дужиле и разливале по обронцима космајских ливада, поздравили смо се са Јоцом (Една је била у шетњи са малом Ањом) и остатком екипе, захвалили се љубазним домаћинима, упртили један сељачки хлеб уз који је Љубица спаковала још роштиља и сира, и кренули са кума Драганом пут Београда препуни уздижућих утисака које смо до куће препричавали.
И све би било савршено, само да Блажа није превише зачинио
ону маринаду за батаке, ц,ц,ц…
Коментари