Пређи на главни садржај

Шио ми га Ђура


- Много си, бре, заостао, мораш мало да се дигитализујеш – честа је опаска мојих пријатеља, мада углавном оних који ме не виђају често. Уствари ме нико и не виђа. Мислим на људе. Више прилике за дружење са мном имају дивље животиње по врлетима херцеговачких брда, па и то не својим избором него зато што сам им ушао у домен.

Уствари, немају појма ови што ме оптужују за средњи век. Што се тиче праћења технологије, нисам баш дудук: свакодневно од јутра до мрака користим рачунар са најновијим верзијама програма, владам савременим дигиталним алатима као оловком, интуитивно се сналазим са свим техничким новотаријама, чак и без читања упутства. Ако неко мисли да може боље, изволите.

Истина је да имам неку реликвију од мобилног телефона који се налази у пубертетском стању, али шта ћу кад ме служи. Уосталом, није 13 година ни тако много, јел да? То што вероватно зрачи као Чернобиљ нема ни везе, од бомбардовања ионако сијам у мраку као Пекам спринг.

Смеју ми се ћерке и наговарају стално да купим нови телефон. Зашто? Шљака нормално, батерија се држи отприлике као и ја (тако-тако), позиве примам, могу чак и ја да зовем некога, ради светло, ради музика, ради сат. Шта још ту има да се користи, кеве ти? Па то је т-е-л-е-ф-о-н, а не трансвременски портал. Филмове и даље волим да гледам на телевизору или у биоскопу, за фотографисање користим искључиво фото апарат, а књига мора да шушка када окрећем листове и да мирише на штампу, иначе то и није нека књига, брате рођени.

Има на овом свету довољно маторих замлата који би да изгледају као пре пола века, не треба им још и неки Горан. Ја само желим да живим као пре пола века и не правим драму око седе косе - то је у складу са мојим годинама и генетиком. И не желим да имам унуке који имају буљаве очи и два велика палца зато што су од рођења користили само мобилни телефон као универзалну справу.

- - - - - - -
Да сам у потпуности оспособљен за коришћење савремене технике показао сам одговарајући на телефонски позив мог другара из основне школе. Добро, можда нисам из прве боцнуо право дугме за јављање, али нисам ја крив што су слова све мања и руке све краће. Тек, јавим се некако.

На вези је био Раде Бандука, сјајан лик са којим сам крајем 70-их пролазио панк фазу. Скупљали смо по блоку потписе за улазак групе Пекиншка патка на топ листу Дискомера. Носили смо са собом листове тоалет папира (чистог) и наговарали људе да се потпишу, нешто као петиција данас. То је било време пре ролни, данас би то ишло кудикамо лакше.

- Каква Бела шљива, каква патка, о чему ви мамлази трабуњате? Нико није имао појма да ова група уопште постоји, али су нас знали као клинце из краја, па су углавном и стављали свој параф на списак.

Слушали смо ми и Атомско склониште, ишли на њихове концерте, али ова нова музика нас је гађала право у стомак својом сировом енергијом. Нису то били бог зна какви свирачи (мислим на панкере), али кад појачаш на најјаче, ма све ваља. Боже благи, рабили смо онај мој крш од грамофона све док не излижемо плочу. Онда набавимо неку другу, па удри из почетка. Ваљда смо негде чули да је понављање мајка мудрости. Мало касније на ред су дошле групе D.E.V.O. и Stranglers - мој пар рукава. Слушам их и данас често док радим, враћају ме у то време одрастања и наде да долази нешто боље, Something Better Change. Боље, хм...

- Гокси, нас неколицина се договорила да направимо окупљање поводом 40 година од мале матуре, шта мислиш – пита Бандука.
- Како шта мислим, сунце ти жежено, идеја је заслужила стојеће овације на Маракани. Кад, брале, где?

И тако ми он изложи прву руку божанског плана да окупе генерацију нас из ОШ „Ђуро Стругар“ у блоку 37. Мало је рећи да сам балавио као куче замишљајући све о чему говори и чекајући нове информације.

- Ма, имаћеш све на Виберу, прикључи се групи „Ђурина деца“ и онда...
- Чекај, шта Вибер, немам ти ја то, јел' може мејл?

Сад би овде сјајно чучнула реченица са почетка у којој се констатује како сам технолошки заостао као парни котао, али је Раде решио да ме поштеди технике „прст у око“, иако је у себи вероватно мислио:

- Који бре мејл, нисам их слао од 5. октобра оне године...

Ова ситуација са Вибером је претила да прерасте у озбиљан хендикеп, али сам рачунао да ћу то часком решити. Јавио сам се Нади Бановић, мојој нераздвојној другарици и саопштио проблем. Одјебала ме. Не тако грубо, она то ради суптилно. Али Дона кад те одјебе, баш си одјебан и ту нема дилеме. Није помогло њено објашњење да не може ни она да се прикључи на групу, ништа јој више не верујем. Од када се спанђала са мојом женом (у добром смислу), имам утисак да је више њена другарица него моја.

Са ентузијазмом спарушене блитве сам се јавио Биљани Јовановић наводећи исти проблем и наставио да јадикујем као баба нарикача. А све то зато што ми је стало до овога, разуме се. Резултат је био сличан: Гуза ми је нудила да уместо мене шаље пријаве и јавља ми новитете, али мени то баш и није било решење.

Соломон у мени се пробудио и нашао решење оног момента када је моја Нина понудила своје услуге официра за везу са матичном планетом Ђура. Звучало је сјајно, све остаје у кући, нема потребе да узурпирам пријатеље. Е, брале, какав је то епски промашај био, схватио сам истог момента када су на женин телефон почеле да се сваљују стотине порука уз звучне сигнале „дингили... дингили... дингили...“ Из почетка сам јој толерисао ову иритирајућу гужву тонова за пристизање нових порука. Мислио сам да је можда у питању њен швалер, али ваљда не постоји тако безобразан и глуп швалер са жељом да буде примећен. Или он можда баш игра на ту карту?

- Јао, ови твоји се дописују као да је сутра Армагедон, не могу да похватам шта се све дешава - жалила се Нића.

Укапирао сам макар толико да су главне коловође на Виберу Сања, Ивица, Ђона, Трика и Зорица. У веома сажетој форми. И даље нисам схватао размере катаклизме. Све је постало мало јасније када је друштво почело јавно (а зар постоји други начин) да се спрда са мном што се кријем иза женине сукње и имена. Нисам наседао на провокације. Седео сам мирно у својој пећини као неки медвед и чекао да све прође. Потрајало је.

Неколико дана пред скуп сам се потрудио да направим себи мајицу која ће изгледати као из тог времена када смо завршавали основну школу. Годину 1979. сам запамтио по многим стварима, али на крају сам узео мотив постера за филм и плочу The Wall групе Pink Floyd. Као данас се сећам како нам Батков старији буразер по први пут пушта на грамофону ову плочу, тек донету из Америке. Много добре музике сам слушао у његовој кући, још увек га највише памтим по томе.
Мајица Pink Floyd - The Wall

- - - - - - -
На дан прославе време је било нарочито слинаво, без икаквог карактера. Није било баш сунчано, али се ни облаци нису показали у правом светлу. Небо је изгледало као нека смуљана и повраћена мешавина попаре и новинског папира, са трунчицом лаванде. Ноге су ми се нервозно клатиле лево-десно док сам седео у фотељи и чекао време за полазак. Не волим да стигнем сувише рано, али дефинитивно мрзим кашњење. Не знам зашто сам очекивао да ће бус 71 бити крцат озарених клинаца који журе у школско двориште – па од тог дана нас дели 40 година! Дискретно сам загледао све моје вршњаке по седиштима тражећи неко познато лице. Или сам излапео или заиста нема никога од моје екипе.

Силазак са буса, један брзи поглед на зграду у којој сам некада становао, моја тераса и онда... излазак на главну стазу која води према улазу у школу. Код капије видим људе напаковане у гомилу налик римској фаланги, само без неког нарочитог реда, такорећи џумле. Мувају се, грле, поздрављају, жагор је све јачи како им се приближавам. Осећам врелину у ногама као да бос ходам по врелом летњем асфалту. Са сваким кораком ми се чини да ће стопала остати истопљена на стази. Јеботе бог, па ја као да идем на први љубавни састанак, а не скуп ветерана. Први људи до којих долазим изгледају потпуно непознато... можда има још нека годишњица? Да, брате, има, али само ако неко прославља 41 годину од мале матуре. Неко одједном излете пред мене и покупи ме под руку.

- Ајде вамо, овде су наши.

Кренула је канонада загрљаја, запрепашћења, радости, изненађења и коментара на рачун закаснелог препознавања. Овде постоје само две опције: или су исти и ништа се нису променили или немаш појма ко ти се обраћа. Пристојност је налагала да се представимо једни другима, али у појединим случајевима то заиста није било потребно. Иако ликове одлично памтим, проблем је био у томе што више нисмо били деца. А ја ове људе памтим као децу. Ко су ови ликови испред мене више нисам знао, али сам једва чекао поново да их упознам. Ваљало је поздравити сваког и схватити где је граница нашег разреда и почиње други, мада то и нема везе. Неколико другара ми је пришло и спуштањем руке на раме ми дало до знања да се они мене сећају, а ја њих?

Пристизали су са свих страна, као у кошницу. Ова група драгих људи сваког момента се повећавала, смех се просипао несебично, а лица постајала све бистрија и познатија. Окренуо сам се према осталим разредима и почео да распознајем ђаке са којима сам одрастао у овом блоку, ишао на приредбе, играо кликере и возио бајс. Године су нас можда мало камуфлирале, али осмех је био присутан на сваком лицу, без изузетка. Добро, можда Голоб има специфичан начин смејања, прилично озбиљан, али зато се Вета доброћудно смејао целе вечери и правио му баланс. И Влада и Јелена и Сања и Биљана, обе Љиље, Милунка, Башица, Тане, Боца, Весна, Плећаш, Млађа, Ненад и Сале. Гвозда је мало закаснила, али ипак добила оправдани, за разлику од оних који из неког разлога нису желели да нам се прикључе ове надахнуте и носталгичне вечери. Тројица добрих другара, Батко, Ђура и Терза, на жалост, више нису с нама.
Разред VIII-4, 1979-2019.

У сваком филму где неко доживљава духовно просветљење, отвара се небо и бљештави зраци га обасјавају са небеских висина. Не баш таквог интензитета, али безмало клецавих ногу сам прихватио руку и поздравио се са Марином, која ме изгледа није ни препознала. Ја њу јесам. Можда зато што је била моја тиха патња, тек мени је изгледала иста. Сјајна одбојкашица, културна девојка благе нарави и господског става, згодна преко сваке мере - била и остала, мада... не знам за одбојку. Девојчицама тада нисам био интересантан, али са њом ипак делим један другарски плес уз песму Blue Jeans Blues групе ZZ Top, коју је за нас пустио Батко. Хвала му што је том дивном мелодијом запечатио моје сећање на симпатију. Очи су ми испале претходних година све док нисам нашао ову песму на интернету (наравно, у максималном квалитету), али сам био упоран. Често ставим слушалице да је чујем и пустим да ме потпуно истопи, не треба дрога.
ZZ Top - Blue Jeans Blues

- - - - - - -
Било је више него очигледно да фотограф који се смуца међу нама и бележи радосне моменте - није наших година. Све време је вредно сакупљао кратке епизоде наших сусрета и направио сјајне слике целих разреда, као и групну фотографију генерације. Петко је свуда у позадини. Био је омиљен лик, али као највишег су га увек слали позади. После одређених година човеку то пређе у навику, потпуно га разумем.

Убрзо смо испунили школске ходнике нашим корацима и гласовима одобравања. Морам признати да ми је највише недостајало главно степениште обложено црвеним линолеумом - оно је било центар универзума. Овог пута нас наставници нису опомињали да се утишамо, чак смо могли да завиримо у сваку учионицу, јер су нам биле потпуно на располагању. После мало радозналог лутања Сања је одвела нас неколицину - са невиђеном одлучношћу - право у нашу стару учионицу. Као да је тамо рођена па зна. Чекали смо да пристигну остали из нашег разреда и урадимо прозивку. То се није десило. Могли смо да чекамо вечност и један дан, нико се не би појавио, јер су сви остали чекали нас изгубљене овце у нашој правој учионици, али ствааарно.

Као највеселија, Плеша је на себе преузела покушај да на табли испише цео списак ученика и изврши прозивку. Видећи је како се мучи и набада редослед уз добацивање осталих, Тантало је одједном са краја учионице наизуст испалио сва имена, према списку из дневника. Искрено сам био фасциниран овим догађајем, јер мени треба времена само да се сетим колико година ми имају ћерке. А немам их 30, него само две. Ни овог пута нисмо имали стрпљења да одседимо само један школски час у учионици и мало боље се упознамо. Неко је завапио како треба заузети места у ресторану, остали су само кренули и... тако смо побегли и са овог часа задовољства. Ови моји аламани су сјурили први испред школе и наговорили дежурног чичицу да звони раније и тако означи крај часа. Па добро, макар је вредело чути звонце још једном.

На путу до ресторана Diplomatique, двеста метара даље, успели смо чак да избезумимо једног власника пса. Куца је видела расположену гомилу и једноставно нам се прикључила, остављајући свог газду да безочно јури по блоку и тражи је. Као оправдање можемо навести да је куца била веома мала, неупадљиво беле боје и целу акцију је извела добровољно, без принуде. Ни улазак у ресторан није протекао без инцидената, па сам, протестујући што долазимо први, остао пред вратима да причекам остала одељења. Моји нису ни приметили да недостајем, па сам им се убрзо пришљамчио.

Ако ћемо право, ово до сада је била само слатка увертира, прослава је почела оног момента када су се људи полако распоредили по локалу и скинули јакне. У првом делу ресторана су били постављени мини шанк, гарнитуре за седење и топло послужење на дугачком столу. Десно је била сала са подијумом за игру и великим шанком, одвојена само стакленим зидом, тако да су сви могли и даље да остану у контакту. Напред се налазила башта за све оне који су избегавали дим или желели да гледају у звезде. То са звездама није баш ишло због облачног неба, али није као да су имали времена да гледају на горе. Забава је била ту, свуда око нас.

Невероватно је колико човек може да научи нових ствари о старим пријатељима, нарочито ако уме да их слуша, а ја богами умем. Када мало боље размислим, то што сам чуо о својим другарима није ништа практично. И даље углавном не знам где ко ради и чиме се бави, али сам зато имао прилике да се подсетим многих лакрдија које смо, као прилично креативно и беспризорно одељење, стално приређивали школи. Први разред средње био је оно што би се у књижевности назвало кулминација. Нешто као рађање супернове: материја се полако сажима у све мањи простор и достиже невероватну густину и тежину, све до момента експлозије и рађања нове звезде која треба да заслепи целу васиону.

Слично се десило и нашем разреду. Како смо били невиђени ђаволи, школа нам је претила санкцијама и ми смо се на крају првог разреда разишли по разним средњим школама овог града. Одмазду смо можда спречили, али и прекинули једно фантастично путовање кроз рану младост. Не знам тачно како би изгледало то даље дружење да смо га наставили, али ово до тада је било за памћење.

У неком моменту је дотрчала Јелена (ко други) носећи на себи први примерак мајице направљене у част овог догађаја. Није лоше испала, дизајнирао сам је у једном потезу, надахнут Радетовим позивом са почетка приче. Напред је натпис „Шио ми га Ђура, 79-19, 40“, а позади „Блок 37“. Све је речено. Слова сам обликовао по узору на она којима смо исписивали тадашње споменаре и школске блузе на леђима. Недостаје само лик Че Геваре. Натпис на полеђини је првобитно имао ђавоље рогове на врху, али сам се уздржао, ипак је у генерацији било и фине деце.

 


Друштво је наставило луди провод на подијуму за игру, изводећи потпури песама широког спектра, нешто као мешано месо. Улогу главног певача професионално је носио цело вече наш другар Ниџа Секуловић, прави забављач и шмекер који по изгледу подсећа на певача Металике. Разуме се, то је пуно боља варијанта него да личи на Кебу. Жао ми је што сам пропустио извођење песме Layla од Eric Clapton-а где се у улози певача и гитаристе нашао такође наш друг Милан Ковачевић. Макар сам успео с њим да се поздравим, као и са пријатељима из других разреда: Шубом, Иваном, Мартом, Робертом, Лазаром, Ђоном, Слободанком, Петком, Наташом, Зокијем, Мрђом... ко зна кога сам све заборавио да поменем.

Разговор је текао неуморно до касних сати и стално смо се смењивали једни крај других у жељи да уграбимо још неку мрвицу детињства или новог живота својих пријатеља. Имао сам страшну потребу да приђем Марини и чујем нешто о њој, било шта. Наивно сам мислио да ће ово дружење трајати дуго и да има довољно времена. Сваки пут када сам погледао у том правцу, крај ње је већ седео неко бржи, спретнији и предузимљивији од мене. Било би прилично глупо да сметам, зар не? Свеједно сам испао глупан, C'est la vie. Можда ипак на прослави 50 година?

Коментари

Unknown каже…
E pa dragi prijatelju sve je baš tako kako reče... Od reči do reči. Nemam ti šta zameriti.. Osim.. muzike koju sam slušala stanujući sprat iznad tebe, a znaš da nikada pank nisam volela..
Драга моја Биљана, примедба за музику ти је на месту... ево, рецимо да се нађемо на Blondie - Heart of Glass или The Eagles - Hotel California?