Како год човек да окрене, време од лета до нове године сукне
и потроши се као пламен из уста циркуског гутача ватре. Чује се само једно
ветровито „вуууууш” и то ти је то. У мом случају
то је још израженије, јер после месец дана проведених ван куће (август у
Херцеговини) ваља стићи и надокнадити пропуштено, а тога је доста. Породица,
пријатељи, биљке, посао, фотографије, лекарски прегледи, прославе… и ето краја
године. Сва је срећа да сам се у мојој дивљини напунио добре енергије, одморио очи
и очистио мисли. То ми дође нешто као ресетовање на фабричка подешавања или
годишњи ремонт. А сад, све испочетка.
……
Одлазак у завичај мојих предака доживљавам као пешачење
низбрдо, како би то лепо срочио Дрвобради из Господара прстенова - растерећен,
срећан и нестрпљив. Пешачење до куће даје ми прилику да отресем последње
трагове градске нервозе са себе и дубоко удахнем радост једноставног живота
која ме овде очекује.
Тужан је био мој улазак у двориште, јер је на месту огромног
старог ораха испред куће стајала тек гомилица иверја и пиљевине на пању. Ранац
сам истог момента скинуо и бацио између преосталих моћних жила које се
безглаво копрцају у трави. Ово стабло су обожавале генерације раздраганих
Анђелића док су уживале у његовом хладу и плодовима. Деца га свакако највише памте
по предивном осећају летења док су се њихала на љуљашци окаченој о снажне
гране. Овај интимни моменат сам пропратио са неколико спонтаних реченица налик
на жалопојку. Мало касније сам иза куће приметио и обрушени сувозид. Када више
нема људи који у њој живе, кућа крене да пропада, споро, али неумољиво.
Љубим камени зид куће готово побожно, скидам кључ везан око
мога врата и улазим.
За дивну добродошлицу ипак се побринула Белина породица доневши
ми тањир са пршутом, сувим сиром, куваном кртолом и тек печеном телећом џигерицом. Наредних
дана крава је тужно дозивала своје теле, а ја уживао у специјалитетима… Упркос
томе што себи не угађам превише, понео сам и два томпуса да ми се нађу током
неке од поподневних кафица испод одрине на тераси иза куће.
Жега је овог лета била неумољива, а трава сасушена и полегла
по земљи у нади да се напије макар јутарње росе. Последња упоришта свежег биља су
висока брда, па је мој успон на Петрину био прави погодак и обезбедио ми
довољну количину миришљавих чајева и мелема за следећу годину. Свако вече себи
сам угађао кувањем чаја од лековитих трава, бирајући матичњак, нану, вресак или
пелим из природне апотеке поред наше куће. Потребу за слаткишима затомио сам правећи
колач од јабука, купина, дрењина и грожђа убраних у дворишту. Шта ми више
треба?
Радозналост детета ме тера да сваке године откријем неко
место где раније никада нисам ишао, па су тако сада на ред дошле две планине
изнад Требиња. Заштитника града, моћни Леотар, освојио сам пун ишчекивања да
бацим поглед на море, које се са њега сасвим лепо види. Сцену ми је зачинио
један бели брод, лебдећи негде изнад брда и неба, као у бајци. Славом овенчана
тврђава Страч поглед баца на планине Црне Горе и пут за Херцег Нови, кријући на
врху металне куполе митраљеских гнезда и сплет влажних мистичних ходника у
својој утроби.
Открио сам и неке мени непознате биљке, иако их, махом по
изгледу (ређе по имену) скоро све овде познајем. Надам се да ћу и следеће
године опет наћи једну чудну белу лоптасту гљиву (ливадска пухара) за коју сам
тек по повратку кући сазнао да је јестива и представља изузетни деликатес.
Без обзира што овог лета
нисам успео да одем на моје голо купање испод водених кола на
Требишњици, неизмерну радост ми је донела коначно отворена нова аутобуска
станица, прва после скоро 30 година. Богу хвала, било је крајње време. Срамота брате
слатки да се брукамо пред собом и странцима, чија нога све чешће крочи овим
крајевима. Ако овако наставе, градске власти ће нас потпуно размазити. Е, па хвала, ђе
чуо, ђе не чуо! Шта је следеће, аеродром? Недостаје ми само још Моника Белучи - Кусту сам срео купујући чувени бурек код Наталије.
У сатима предаха читао сам две дивне књиге које топло
препоручујем. Опуштено изаткане редове Мома Капора могу да читам весео и тужан,
уморан или нерасположен, ма увек. Роман „Ел
Дорадо” није ми у рукама први пут, али због слабог памћења - као
да је први пут. Капори су из ових крајева и дођу нам и неки род по баби, па ме
и са те стране његови романи везују за Херцеговину. Друга књига је материјал
научног типа, али написан једноставним и елегантним стилом, лаким за разумевање.
Изузетно интересантна прича о дугом процесу настанка живота у Свемиру и
особеностима врста на Земљи, нарочито примата. „Сени заборављених предака” су написали Карл Сеган и Ен Драјан.
……
Расадио сам босиљак свуда испред куће, ваљда ће нека од тих стабљика
оставити семе и дочекати ме следећег августа. Враћам се кући у Београд са
ранцем пуним мириса Херцеговине. Главе наслоњене на хладан прозор аутобуса
гледам у ноћне пределе мог омиљеног крша и маштам о једном младом изданку ораха
на месту оног пања испред куће.
Коментари