Јуче је освануо сасвим леп дан. Mиран, благ, више као јесен. Или је мени тако изгледало док сам седео стопљен са фотељом, у топлом стану. Сунце је лењо и упорно извирало иза хоризонта начичканих зграда, убијајући последње праменове јутарње измаглице. Гледам право у њега и све више почињем да шкиљим, јер ме бљештавило уједа за очи. Било ког другог дана бих устао и спустио ролетну на пола, као што то радим увек док Нина и ја пијемо прву кафицу. Није ми се дало.
Нисмо нешто нарочито ни причали, тек по неку развучену реч, што је за нас необично. Право испред мене тукло је Сунце топећи ми образе од врелине, десно је седела Нина полузагњурена у своје мисли, а лево од мене на телевизору су промицале слике без звука. Крајичком ока сам ухватио завршетак неке вести на кајрону: "...после 18 месеци тешке борбе против рака." Било ми је јасно да је неко умро, али име нисам стигао да видим. Питам Нићу да ли је она нешто убрала од те вести... није. Нема ни везе, ружних ствари ионако има више него што могу да сварим.
Неколико сати касније добијем мејл од Сање где каже: "Е, па да му јебем све по списку. Сад сам се пробудила и прочитам... а ти си му био највећи обожавалац. И даље сам у неверици :)" Сајке Килер и ја имамо више тачака у којима се преплићемо, али музика је права љубав којој смо обоје посвећени. Одмах ми је било јасно о коме се ради, јер за мене је само David Bowie био прави музички Исус. Сви остали су рођени из њега.
Интернет је већ био усијан од новости на ту тему. Таква величина, мислио сам, никада неће ни умрети. Каријером дугом 50 година мало се ко може похвалити, нарочито ако је била успешна и гламурозна као његова. Искакао је из ликова и рађао се као сасвим други човек са истом лакоћом којом је мењао музичке правце, стварао нове и није престао да тражи још. Највећи успех доживео је прилично рано и касније му је било све теже да то надмаши, али је некако (не увек) успевао да додирне тај облак.
Свега два дана пре смрти, на свој 69. рођендан, објавио је нови албум мистичног назива Blackstar. Насловну песму сам чуо још у новембру када је премијерно објављена као најава нове плоче. Свидела ми се, јер има неки архаични јецај у себи, али није то била љубав на прво слушање. Јуче сам за два минута скинуо цео албум у врхунском квалитету и за то време гледао његове нове спотове. Мало је рећи да сам био одушевљен. Сазнање да гледам тестамент великана учинило је да музика и слика изгледају много упечатљивије, готово прожимајуће. Bowie је очигледно био свестан краја и пажљиво испланирао своје последње појављивање у јавности путем спотова за нумере Blackstar и Lazarus. Знао је да ће оне пуну тежину добити тек када се у њих утка и његова смрт. Језиво и потресно.
Без обзира што ће људи на различите начине тумачити мрачну естетику ових песама, јасно је да се ради о врхунским делима, које су остављене као иконе и награда за све нас који смо га волели. И укус нема везе с тим, ово је универзална истина.
Без обзира што ће људи на различите начине тумачити мрачну естетику ових песама, јасно је да се ради о врхунским делима, које су остављене као иконе и награда за све нас који смо га волели. И укус нема везе с тим, ово је универзална истина.
1990. сам имао срећу да га гледам на концерту у Будимпешти и задовољим свој сан. 2016. сам сипао себи пиће, просуо мало (као што је ред) и попио наискап у његово име.
Црна звезда је означила његов крај, али је кроз ово последње дело оживео још једном, као Лазар и то заувек.
Blackstar:
Lazarus:
Коментари