Од
свих животних истина које несвесно препричавамо једни другима (а у већину и не
верујемо довољно), ваљда је најизвиканија она што каже да отац не може
апсолутно ништа да одбије својој ћерки. Довољно је, кажу људи, само да два-три пута
трепне тугаљивим окицама и ствар је запечаћена као краљевско писмо.
Није
истина!
Не
мора она ни да трепће, ни да пита, у питању је чиста телепатија, кеве ми. Шта
више, што је ћеркина молба бесмисленија, лакше је одобравам, мада сам све
одобрио оног дана када сам, качећи канап за веш на тераси, сазнао да сам постао
отац једне дивне девојчице. Све после тога било је само повремено копрцање,
смишљено да заштити мој родитељски ауторитет.
Прошло
лето је требало да буде позорница за Зојино и моје авантуристичко пешачење по
Херцеговини и заиста смо се спремили као да идемо на Хималаје. Обновили опрему,
одрадили све кондиционе припреме, одштампали детаљне карте, означили
преноћишта, планинске превоје, чесме и кафане, разрадили помоћне стратегије, ма
све. И онда тај пех на граници, нисам понео Зојин пасош, па сиђи доле, пењ се
горе… и одустанемо од целе ствари. Туга једна. Целу годину смо провели жалећи
због тога, али ипак, мало по мало смо се удаљавали од те идеје
коју је покривала прашина заборава. Заборава? Можда мог. Пре бих рекао да је у
питању била заблуда, иако, онако искрено, дечак у мени је вапио за још једном
лепом авантуром коју би ставио као вишњу на врх моје торте од успомена.
Од
пролетос се нешто водам по лекарима (пре тога сам се осећао сасвим добро) и већ
у јуну ми је као олакшање пала мисао како је сада већ касно да се испланира
било какво пешачење, прошао воз. Да, али изгледа да је прошао погрешан воз, с
обзиром да је моја млађа ћерка једног дана успут само рекла: „Дебели, спремај
се за пут, наравно да идемо“. Где, бре, с којим ногама, видиш да ме боле сви
зглобови, кукао сам као школарац пред писмени, извлачећи последњи адут – кишу
која је најављена у том периоду у Херцеговини. „Слушај ћалац, чак и ако буде
падао снег на Чемерном, ми силазимо и идемо“. По већ опробаном старом
породичном рецепту, лупио сам снажно шаком по столу и издрао се: „Добро… биће
како ти кажеш“. Није да сам баш прижељкивао, али некако сам очекивао вишу силу
да се изненада појави и преузме ствар у своје руке, ослобађајући ме сваке
одговорности, али Бог је тих дана изгледа био на годишњем одмору у Бодруму или
Хургади, шта му га знам. Идемо. Ју… ху.
Свега
неколико дана пред полазак, после невероватног погоршања свих услова за
путовање, све је личило као да ћемо скакати банџи везани ластишом од гаћа за
мали прст, право у гротло Кључевскаје Сопке или неког још врелијег вулкана. Са
ранцем на леђима. У августу. У подне.
Осмех
се ипак вратио на наша лица оног часа када су се наша дупета поздравила са
удобним седиштима аутобуса за Требиње. Нина се очајнички трудила да блиставим
осмехом из Бленд-а-Мед рекламе покрије своју бригу и трему, машући са перона
нервозво, али раздрагано. Хвала ти Нићо.
…
После
инцидента на половини пута, када је дебели бркати мајстор решио да скрати паузу
за 10 минута (вероватно му се није допао пасуљ у кафани) и крене без Зоје и
мене, мислио сам да су прилично мршаве шансе да нам после тога заустави аутобус
код чесме на Чемерном, у сред недођије која је означавала почетак нашег
пешачења до куће у Горњем Врбну. Ипак, изгледа да смо у моменту преласка чувене
ћуприје на Дрини, иза себе најзад оставили све проблеме и баксузе. На граници
ми чак нису ни проверавали податке (редовно то раде када улазим у БиХ или
Хрватску), ноћ је била топла и блага, а надрндани возач је на моју молбу за
силажење одмах после Тјентишта одговорио гласом небеског анђела и толеранцијом
Сидарте. У моменту када је прва јутарња белина почела да пара ноћне облаке и
таласе магле који су се дизали са влажних и стрмих падина Зеленгоре, крај чесме
су изашла два насмејана путника, пртећи своје црвене ранчеве. Аутобус је убрзо
наставио да брекће уз стрмину губећи се брзо у сивкастим веловима свежине који
су нас потпуно окруживали. Тишину зоре једино је нарушавао неуморни жубор воде
са чесме, резак, гргољив и непрекидан. Памтим га још из најранијег детињства:
глас најхладније и најслађе воде на свету. Проћи овуда, а не окусити је - било
би у најмању руку непристојно према Природи. И неопростив грех.
Први
дан
1.август
2011.
С
обзиром да је било тек 5:30, времена за губљење смо имали на претек, али студен
овог чувеног превоја (Чемерно), чије име све говори, нас је натерала да се
утоплимо и брзо кренемо својим путем. Уз благо цвокотање сам набацио неколико
раздраганих реченица, колико да увеселим јутро, док ми је Зоја снено
одговарала, гурајући непослушне и рашчупане праменове косе испод качкета. Прву
добродошлицу су нам пожелеле шумске јагоде, стидљиво вирећи испод орошених
зелених листова. Свуда око нас, као у неком просторном театру, лагано су се
подизале маглене завесе откривајући нам питоме облине крајолика, као колена
неке снаше испод сто велова од жипона и чипке. Камен тек и да се види понеки,
предео више личи на Златибор, са пашњацима који су ту и тамо осољени усамљеним
жбуновима зеленила. Први јутарњи зраци просули су своје топле тонове по
стеновитим врховима Лебршника и Маглића, скупљајући планинску маглу у пуфнасте
грудве румених облака, што лебде као цепелини. Небо почиње да се плави, латице да
се отварају, крв почела да се враћа у образе, а километри да се ређају под
ногама. Почетак вредан песме коју би срочили Десанка Максимовић и Момо Капор.
Заједно.
Упркос
кршевитој природи све око нас изгледа уствари питомо и пријатно. Место са кога
смо кренули је завршетак високих планина Тјентишта, где су некада догонили
стоку на испашу током сувих летњих месеци, чак из далеких крајева Херцеговине.
Овде је надморска висина знатно већа (1300 м), као и влага и количина падавина,
па су трава и растиње доста зеленији него што ћемо затећи касније на путу.
Лаганим спуштањем до нашег села, удаљеног 80 км, силазимо на око 500 метара
н.в. и доста блажу, врелију и сувљу медитеранску климу. Пут којим се крећемо
користио је још и цар Душан путујући за Дубровник и приморје, а проширен је и
асфалтиран 1972. године. Интересантно је да џада вијуга између села, али ретко
пролази кроз њих, тако да се са пута једва и види понека кућа или колиба. Сва
села су разбацана око главног пута, као листови око гране, па се уопште не чује
жагор насеља. Људи данас много више користе магистралу која води за Црну Гору,
кроз вијугави кањон Мораче, а ово му дође више као слепо црево. На сву срећу,
то значи да скоро и нема аутомобила, па се путем крећемо прилично опуштено.
Гробна тишина нам омогућава да чујемо свако возило које се приближава и
избегнемо немиле сусрете са подивљалим возачима, као пре неколико година по
Шумадији, где су нас доста пута једва мимоишли за длаку.
Прва
и једина кућа на коју смо наишли у селу Врба била је упадљиво жута кафана са
натписом „1929 кафе“. У овој недођији су ми давно наплатили казну за
прекорачење брзине, иако сам возио брзином од 43 км/сат, а дозвољено је 40,
због насељеног места. Такса за будале, може им се. Убрзо после невидљивог села
избили смо на прелепо вештачко језеро Клиње, сликовити пецарошки рај тек окупан
понеким сунчевим зраком. Нашли смо згодно место са кога пуца широк поглед на
ову смарагдну воду и уживали у првом одмору и Сунцу. Били смо расположени и
загрејани, мало седели, мало певали, сликали се, предахнули, па пут под ноге.
Ни мањег језера ни веће лепоте, рекао бих и то без претеривања. Да нам је пало
некако на крају дана, сигурно бисмо се овде купали и ноћили, али можда неке
друге године. Мислим, не ја, моја ћерка.
Овај
први дан нашег пута уједно је и најлепши, јер предели којима пролазимо су
уметничка дела мајке Природе. Издалека се види само бескрајно тиркизно небо
посуто јастучастим облачићима, како наткриљује пашњаке саткане од траве, камена
и грмља. Моћно, пространо, упечатљиво. Греота је само проћи овуда, мора човек
мало да одмори. По правилу нађемо стратешку чуку са које се све види као на
длану, збацимо душманске ранчеве и качкете, па онда доручак. Да је био печени
во и њега бисмо појели, не зато што смо били гладни, него ова свежина и ваздух
просто удахну медвеђи апетит, шта знам. Нићини сендвичи су били њами, а онда - Зоја
на дремку у хлад, ушушкана мојим дебелим дуксом боје пурпура, а ја у њушкање и
сликање по околним ливадама. Тек овако изблиза човек почне да примећује бокоре
лешника (којима обилује овак крај, све до Гацка), планинског цвећа и свакаквог
растиња у најживописнијем издању. Чак ни антена релеја на Голом брду није
кварила представу рајског врта.
Однекуд
су, уз мелодичне звуке чактара, дошетале краве, темељно брстећи ову миришљаву и
сочну трпезу. Смуцале су се неко време поред нас и онда наставиле своју
рутинску гозбу на путу до појила. Краве су невероватна створења. Човек би
помислио да, само у Индији где представљају свете животиње, може да их види
како стоје на сред пута, жваћу и незаинтересовано посматрају околину. Што се
тога тиче, слободно могу да тврдим да је Херцеговина европски Пенџаб! Можеш ти
њима свирати, махати рукама, викати, гађати каменом, изигравати караконџулу, љубазно
и покорно молити, ма нема шансе. Крава ће да се помери оног момента када
помисли да треба. А слабо мисли, није јој то јача страна. Више помаже неки
сочнији жбун који спази и одлута до њега, а вама ослободи пролаз. Зато:
стрпљења, молим.
Богами
смо се ту лепо окрепили, па запуцали даље. Табанали још неко време по овој
дивоти и најзад добацили до раскрснице на врху брда: ту се удваја пут, па десно
силази за Гацко, лево за Автовац. Гацко је једна суморна варошица, кућа
разбацаних по падини на чијем врху управо стојимо, а после ове лепоте коју смо управо
прошли, тешко да у нама буди било какву жељу да је обиђемо. Овде је нагли
завршетак висоравни која се узноси над огромно гатачко поље украшено језерцима,
кућама, вијугавим речицама, ретким дрвећем, стадима оваца и паперјастим
облацима. Поглед свакако спада у један од најлепших које сам видео у животу и
вредан је кратког предаха у малој боровој шумици поред пута. Не знам јесу ли
мештане овог краја баш усрећили изградњом чувене термоелектране у долини, тек
овај енергетски чибук неуморно пурња још од времена мог детињства.
Вијугавим
путем крећемо лево према Автовцу, надајући се да ћемо ту наћи продавницу и мало
скратити пут. Некако одмах код првих кућа налетесмо на две жене. Питамо их за
неку чесму или бунар где бисмо могли да се освежимо, па се разговор лагано
раширио све до мојих даљих рођака Лојовића, код којих сам као дете долазио и
проводио незаборавно време, гледајући како дечаци голим рукама ваде пастрмке из
кристалног потока. Кренемо до показане куће и тамо нас љубазно дочекају баба и
деда у хладу одрине, те се написмо воде, баш да ваља. Где смо зглајзнули са овог
запетљаног пута за Албукерки, не бих тачно знао да кажем, тек нађосмо се на
некој падини обраслој високом травом и чкаљем. Човек мора да буде доста опрезан
у овим крајевима, јер издалека све изгледа зелено, а кад приђеш ближе видиш да
је посуто камењем као чоколада са лешницима. Добро смо се помучили да сиђемо до
магистралног пута, јер ићи низбрдо са тешким ранчевима није баш песма. Макар је
поглед био за милион евра. Седосмо на неку оборену дрвену бандеру у дебелом
хладу, па почесмо да сазувамо патике и чарапе и да их требимо од силних боца
које смо током овог слалома фасовали. То је боцкало, буди Бог с нама!
На
крају се некако дочепасмо пута и уђосмо у село поносно и весело као Александар
Македонски у Персеполис. У продавници је било свега, али Зоја ми је била нешто
избирљива - видим ја није баш нешто ни гладна, чим овако уњка. Узмемо два
дуготрајна млека и од тог момента надаље у свакој пиљарници, где је овога било,
смо куповали исто. Па онда лепо у кафић, одмах поред, срушимо по сокић и
частимо келнерицу. Неће да узме бакшиш, замисли? То нам се и касније дешавало,
нисмо провалили шта је у питању. Хвала им лепо, нама је та сића добро дошла
сваки пут. Из Автовца избијемо назад на главну џаду која иде право као стрела
наредних неколико километара. Преглед ситуације савршен, довољно да опазимо
како се гомилају модри облаци по хоризонту. Док смо се занимали са овцама и
знаковима поред пута, канда се мало смрачило изнад наших глава. Видимо испред
нас по брдима се спустила нека магличаста копрена, киша ли је?
Да
ли да ставимо кабанице у први степен приправности, за сваки случај? Ма не
треба, ћаскамо онако између себе, све док нисмо видели како пут испред нас
поприма изглед огледала, што је поуздан знак да је мокар. Сунце ти калаисано,
дај до првог дрвета да добацимо и узмемо кабанице, цениш да треба? Све тешимо
једно друго, мислећи да ће можда ова чаша да нас заобиђе. Кад је љуљнуло по
нама, кренули смо да се цепамо од смеха, не верујући којом брзином нас запљусну
дажд, што одозго, што са стране од аутомобила. Дај брзо шушкавце, па навлачи
преко свега. Зојин је био црвени, баш леп, дала јој сестра кад је волонтирала
на Универзијади, а мени је Нића, у недостатку избора, купила неку тиркизни,
струкиран, дугачки, са полурукавима - код Кинеза. Дугмиће сам закопчао увлачећи
стомак и сваки час очекивао да се неки покида, одлети брзином метка и усмрти
кога год нађе у домету. Смех је праснуо из нас тако обилно да нам више није
сметало што смо покисли. Себи сам изгледао смешно, али Зоји… немам речи.
Сликала ме је неколико пута за породичну архиву и у том моменту смо схватили да
је пљусак прошао, једва оросивши кабанице. Живот је леп.
Било
је време да потражимо згодно место за бивак, а борова шумица на крају овог
правца била је најбољи избор. Удаљена од магистрале, на супротном крају од
мотела, дивота. Висока равна стабла су правила добру заштиту од Сунца, али и
кише за коју смо веровали да ће нас обрадовати још који пут. Рутински дижемо наш
полу-шатор и трпамо ствари унутра, за сваки случај. Убрзо смо седели
распиштољени и задовољни, сводили утиске, гледали карте и планирали остатак
дана, с обзиром да је било тек 14:00, а ми спремни за спавање. Дувао је јак
ветар, па смо шатор морали да окренемо наопако, погледа упртог у црнило шуме.
Мало језиво, али корисно. Ручали смо млеко и наполитанке, мљацкајући и у добром
расположењу, све док се однекуд нису појавила три радознала пса. Бели, црни и
риђи. У почетку су нам били интересантни и забавни, али када су почели да њушкају
у правцу нашег млека, знали смо да територију морамо да бранимо. Као и све
остало у овим крајевима, изнебуха се појави и један чича, очигледно власник
паса. Стао испред нас, осовио се на штап, крезубо се смешка и гледа. Ћути. Требало
је труда да схватимо да смо и њему и кучићима изгледали као егзотичне печурке
од два метра, нагло израсле после кише и то на сред њихове стазе за пролазак
стоке.
Чича
је на крају отишао, али су пси и краве досађивали још сатима, бар мени, јер Зоја
се склупчала у шатору када је опет почела киша и слатко заспала. Није ми
преостало ништа друго него да кренем у обилазак околине и кратку фото-авантуру.
У доколици сам имао довољно времена да обрстим високу траву и тутнем испод
шатора, да нам буде мекше. На крају дана смо имали још толико снаге да се
умотамо у вреће и пожелимо лаку ноћ.
Пробудио
сам у неко глуво доба зурећи у потпуни мрак. Ноћ је била мирна, ведра и што је
најчудније, без иједне бубице, комарца или скакавца, што би у оваквим
ситуацијама било за очекивати. Додуше, неколико пута током ноћи нам се десило
да шатор засија као свемирски брод, све док нисмо схватили да смо били обасјани
фаровима аутомобила који иде према оближњем мотелу на забаву. Бар смо остали
под утиском да су нас кучићи заборавили.
Други
дан
2.август
2011.
Сваки
дан почиње рутином: разгибавање, умивање, паковање опреме и наставак пута,
нисмо мислили да ће овај изгледати ишта друкчије. Првих сто метара, све до
мотела, прешли смо фантастично глатко. Где год нађеш воду обавезно се почасти,
гласи златно правило сваког пешака, па смо тако и ми наточили резерве за
предстојећи дан. Колико јуче били смо на ивици нервозе због најављене кише у
овим крајевима, бар је тако јављала порукама наша веза са интернетом – Нина.
Изгледа да смо овога пута извукли лепши крај, јер оне местимичне и килаве
падавине од јуче сигурно не могу да се уброје у најбоље издање Громовника Илије,
чије се име обележава баш данас. Лепо, то значи да ћемо остатак авантуре
провести башкарећи се на Сунцу, али не преко 30 степени, што за овакав подухват
представља остварење снова.
Некако
нам се ту око мотела, баш као крпељ, накачи једино куче са Гатачког поља које
синоћ нисмо упознали. „Изгледао је симпатично, покупио сам га на улици“… дуго
су нас прогањале речи из те рекламе, док смо на све могуће начине покушавали да
га отерамо кући. Ако кућу, мученик, уопште има. Шансе да га сатре неки камион
на путу биле су ништавне, с обзиром на мизеран проток саобраћаја, па смо се
понадали да има свој атар из кога не излази. Прилично велики атар, било нам је
јасно и када смо дошли до средишта села Степен, све док га нису привукле
особене мирисне ноте двојице типова што бистре локалну политику испред
напуштене продавнице. Ми нисмо осетили ништа, али сигуран сам да је џукси био
очаран запахом преврелог сира из мешине који кокетира са херцеговачким
пачулијем знаним као: свежа балега. Курвињски смо се искрали са ове романтичне сцене,
бежећи у анонимност шумице иза прве окуке у селу.
Оног
момента када смо схватили да смо напокон сами, а испред себе видевши таблу
„Корићка јама 3000 м“, срећи није било краја: прва пристојна падина са
полухладом била је наша. Доручак, одмор, добро расположење, више од тога не
бисмо ни тражили. У овој области су одувек, као у целој БиХ, живели преплетено
са Србима - Хрвати и Муслимани. Али изгледа да је наша памет најкраћа. Свако
мало овде човек поред пута може да види неки гроб, споменик или камену таблу са
натписом који говори о зверствима, нарочито усташа. Обележја често имају облик
старих стећака који личе на крст или човека са раширеним рукама, као симболом
мучеништва, какве нисам виђао нигде. Наредна 3 километра су се очајно
растезала, пропорционално порасту температуре. Добро смо их подносили - мора да
то има везе са чињеницом да смо тек кренули, свежи и одморни. Ако не, онда смо
Бетмен и Робин, сигурно.
Из
дубоког ждрела Корићке јаме сабласно струји нека тегобна енергија, неко
отпечаћено сећање на сурово побијене и у јаму бачене Србе - мештане овог краја.
Побиле су их дојучерашње комшије са којима су заједно крчили овај крас и од њега
отимали бедне вртове и опасивали их каменим зидовима. Седели, пили лозу,
поправљали грабуље, завијали дуван, гуслали и женили децу. Чим је крв проврела,
људи су постали вукови. Разлика је у томе што вукови могу да убијају, али не да
муче, ломе, кидају и секу. Осморо преживелих је на црном мермеру крај јаме
уклесало поруку:
„Ој Корићка пуста јамо
клета,
Ти нас врати са онога
свјета,
У њедрима твојим ми смо
били,
И ту тешке ране задобили,
Од усташке бајонете клете.
Нек потомци наши ово
знају,
Нека памте и нек се
чувају,
И нек отом историја пише,
Да се никад не понови
више.“
На
жалост, поновило се. Ту је направљена мала капелица, стављено неколико саксија
са цвећем, две плоче са натписом и на брду изнад јаме мали крст. И јама.
Прекрстили смо се, мало поћутали, погледали у гротло испод нас и ћутали још
мало. Моја ћерка Зоја и ја.
Жега
почиње да притиска теме и суши уста, па смо, неки километар даље, орловским
погледом спазили усамљену чатрњу, што би у Србији рекли - бунар. Хоћемо,
нећемо, ма морамо, па полако сиђосмо. Дигнем поклопац - пуна воде. Где је
чатрња, ту би требало да буде и метална канта на ланцу, за захватање воде.
Обилазећи околне жбунове, као маца око сланинице, схватимо горку истину: нема
канте, човече. Зар да венемо крај оваквог блага, худе ли смо среће? Као што су
у лажи кратке ноге, у проблему су дуже вијуге, па ти Цоле и ја смислимо
скаламерију којом би се поносио и чувени преживљаватор Бер Грилс: вежемо
канапом једну нашу празну пластичну флашу, па бацимо у воду да се напуни.
Хоћеш, Миле, али никад! Много је лагана и само плута по површини. Пих, баксуза.
Ради мозак, само крчка. Привежемо један камен за флашу и да видиш, бато, како
се вода послушно точи, па све виче: кло, кло. Да ли је за пиће? Свашта, свака
вода је за пиће, као и печурке, али неке само једном.
Стижемо
коначно у село Корита, где се у самом центру уздиже стећак посвећен изгинулим
добровољцима. Преко пута њега је меморијална костурница у коју су положене
кости мученика бачених у Корићку јаму. Упечатљив споменик и дугачак мермерни
зид са списком имена. Одамо почаст, па пођемо даље.
Прошли
смо већину данашње порције од 20 километара и са нестрпљењем очекујемо иза
сваке кривине да на нас намигне прва од две кафане у низу. Мислили смо овако:
ручаћемо царски, неку јагњетину, али је глупо да после те части табанамо још
километрима по Сунцу. Зато нећемо да једемо у првој, него у другој кафани која
је на самом крају пута. Нађемо бивак и то је све за данас. Научили смо још
једну корисну ствар у овим крајевима: ако је кафана – ту се само пије, ако је
гостионица – ту се и пије и једе. Развезали смо се мало у слатком ишчекивању,
па зачас стигосмо до чувене гостионе „Ускок“. Да не бисмо ризиковали, ајд прво
да питамо има ли још једна кафана после (а знамо да има). „Има једна, после 3-4
километра, има“. Када сам поменуо да смо хтели да једемо у тој другој кафани,
да не бисмо ходали пуних стомака, хрупише у глас све конобарице и неки смутни
типови што су за првим столом проучавали анатомију и органо-лептичке особине јагњета,
вероватно рањеног, па утихнутог: „А нема, јадан, чујеш ли, касније ништа! Сједи
овдје, ту ти је за јест најбоље, послије све до Билеће немаш ничег, Божију ти
вјеру дајем!“
Следећи
мудрост древног Талмуда који каже да - ако су сви против тебе, то значи да си
ти сигурно у праву, јер не постоји консензус мудраца на овом свету – и стојећи
онако уморан, зајапурен и огроман на вратима гостионице, издерем се на све њих
што покушавају да обману два недужна и мртвосана пролазника, не би ли нам
увалили комад печења (које се у позадини пушило у загрљају злаћаних четвртки
кромпира сечених уздуж и својом врелином росило хладне флаше пива). Још
неколико безуспешних покушаја да отворе уста није уродило плодом, јер сам био у
јеку разраде трактата о некадашњој гостољубивости у овим крајевима: „Мој ђед је
сваког путника намерника од Конавала до Гацка прво нахранио, напио и обукао,
пре него што га је испратио са кућног прага, а ви…“ Тако смо се ми из протеста
повукли у предивну башту украшену фонтаном и зеленилом одрине и наручили само
пиће. Далеко од ових превараната. И чаробног мириса тек печеног јагњета.
„Зојка,
ништа се не секирај, љубави, зна тата да ускоро има једна чувена кафана на
Мекој Груди, сви аутобуси су ту стајали некад, увек је пуно, тамо ћемо да клопамо“.
Иако су нам одмор и хладно освежење пријали, били смо нестрпљиви да кренемо
даље и коначно седнемо на прави ручак. Неки километар даље стајали смо тужно у
омаленој продавници, док нам је продавачица објашњавала да та чувена кафана
(одмах поред) више и не ради, а злослутно празан велики паркинг испред је
потврђивао сваку њену реч. Дошло нам је да заплачемо. Она нам је још увек нешто
причала, али ми смо изгубили тон и само видели њу како се претвара у велико,
сочно јагње накићено колутовима парадајза, кришкама домаћег хлеба и
незаобилазних кромпира испод сача. Јебала те, Горане, мудрост древног Талмуда!
Што не читаш белетристику, као сав обичан свет?
Продавачица
је већ размишљала како електрошоковима да нас поврати у свесно стање, кад се
некако тргосмо. Па добро, купићемо нешто у овој продавници, носи га ђаво, биће
дана и за јагу. Тек тада погледасмо сиромашне рафове. Иако су изгледаи пуни,
реално није било ничега за куповину, осим можда, лубенице. Ко би је вукао, нема
шансе. Увенуло поврће, воћни сирупи, шампони и уље нису звучали примамљиво,
није било чак ни млека, само нека полутка бајатог хлеба. За почетак узмемо по
сладолед, па онда напабирчимо нека два кекса (Зоји чоколадни, мени са смоквама)
и један сок са укусом тропског воћа, од 2 литра. Иза прве кривине нађемо
напуштени стари пут и простремо подметаче у хладовину, клопу у први план,
изујемо се и - удри. Богами поједосмо и пописмо скоро све, извркачисмо се
погледа упереног у лишће и заподенусмо весели разговор о томе како ћемо сутра
оробити прву кафану на коју налетимо. Пардон, гостионицу. Мало музике, мало
дремке, масирање стопала и тако чекамо да прође највећа врелина у току дана.
Негде око 16:00 већ је време да се купе пинкле и крене даље, јер предстоји
налажење преноћишта.
Успут
смо натрапали на металну таблу са натписом да је у близини црква Св. Архангела
Михаила у којој се, пре одласка у бој на Косово, причестила војска војводе
Влатка Вуковића. Малу камену црквицу, двадесетак метара испод пута, не бих ни
приметио да ми радознала Зоја није показала, лево од нас. Убрзо долазимо и
пролазимо поред места где је требало да ноћимо, јер нигде није могло да се нађе
парче згодног терена за наш шатор. Или су близу куће, или је шума густа, или је
камењар. Ходај, ходај, ходај… Сенке су се издужиле, а предео почео да поприма
румене тонове залазећег Сунца, што није пријатно ако човек не зна где ће да
спава. Прошли смо село Лађевићи и негде на крају, извежбаним погледом краве
која тражи ливаду, видесмо неку равнину која би сасвим добро послужила. Оставим
Зоју да чека у хладу, а ја запуцам неким споредним каменитим путем да нађем
прилаз, трудећи се да не упадамо у туђ посед. После неколико неуспелих
претрага, ова коначно није била јалова. Вратим се по Зоју, па заједно до
ливаде. Нигде живе душе. Ово место је удаљено бар пола километра од главног
пута и на карти видимо да је нека пустолина. Провучемо се између оклембешених
жица што су изигравале ограду, прођемо кроз мали шумарак, кад одједном, пуче
нешто!
Пуче
поглед на предивну ливаду из бајке, оперважену храстовим дрвећем и једним
каменим зидом! Тотална срећа. Одаберемо један шушнути окрајак поља и
распоредимо ствари. Таман смо се распиштољили, кад чујемо неко стадо крава како
пролази овим споредним путем, од кога нас дели петнаестак метара шуме. Чујемо
онда неког чичу (као да овде само чиче чувају говеда) како прибира поименце
своје благо, али је очигледно и он нас чуо како се смејемо на сав глас. Чуо
јесте, али нас није видео од шуме, а срећом те још нисмо подигли наш
црвено-наранџасти чадор, видео би га и Стиви Вондер (за млађе нараштаје – Саша
Матић), са врха Орјена. Видимо ми старац се смуца около, па смо се притајили,
како не бисмо морали да објашњавамо полицији (опет) ко смо и шта ту радимо, као
пре неку годину када су нас сељаци пријавили мислећи да смо ванземаљци. Оде
чича - паде сумрак - подигосмо шатор - врати се чича, али овога пута мрак је
био на нашој страни, па ништа од његове урођене сељачке радозналости да свуда
забоде нос. У једном моменту нам се учинило да се љубопитљиви чобан вратио и да
нас посматра иза зида, али пошто је Зоји личило на краву, мени на мачку,
схватили смо да је у питању само лишће.
Човек
мисли: лепо место, лепо ће да се спава, али није баш увек тако. Зојки су
досађивале неке летеће бубице, а ја сам био укочен толико да нисам могао руку
да померим. Окретање на страну ми је трајало по 10-ак минута, а ноге сам једва
савијао. Ово није имало везе са умором, него са проблемом у зглобовима који ми
се појавио пре неки месец. У сред ноћи нисам више могао да издржим ни бол, ни
неку досадну птичурину која нас је, забаве ради, целу ноћ гађала жировима.
Изашао сам напоље и пробао да је отерам, колико ми је покретљивост удова то
дозвољавала. Значи, безуспешно. Назад у врећу да пробам још мало да склопим очи
бар до јутра.
Трећи
дан
3.август
2011.
Негде
пред јутро сам и одспавао мало, а Зоја је, упркос непресталној борби са ноћним
зверима (илити бувама, што би она рекла), ипак нахватала малко сна. Најслађе се
човек шушне у зору: срећан је што још није свануло, а ноћ је ипак прошла.
Устајем увек раније, пуштајући ћерку да уграби још сат-два окрепљујућег сна,
док се ја разгибам, урадим вежбе и откравим овај мој матори скелет. Да ли је то
последица промене исхране или због употребе лекова, тек у последње време све
више ме убијају зглобови. Некада је то заиста неподношљиво и осећам се као
реуматични Јеремија из Алан Форда, али стиснем зубе колико могу. Док још и њих
имам.
Поздравили
смо се са нашом романтичном ливадом и кренули према главном путу. Лагано,
каменом стазом што води у недођију, балансирајући по излизаној калдрми,
излазимо на место где ме је Зоја чекала у хладу јуче. Херцеговачки крајолик
подразумева ниско растиње и дрвеће које једва да досеже три метра, све преко
тога је упечатљив репер. Ћале ми је причао како је, у време док је он био
дечак, сва шума била поткресивана да не расте много увис, да би краве, овце и
козе којих је тада било у изобиљу, могле да брсте лишће. Ливаде су биле ретке,
а и ово зеленило није било богзна како шумовито поред овако редовног, готово
војничког одржавања. У данима сушних месеци људи су гонили стоку на сочне планинске
пашњаке и тамо у катунима проводили лето, а жене (планинке) су им помагале
правећи сир и кувајући ручкове.
Тачно
на раскрсници где се одваја пут за Мостар свраћамо у кафану, која се креативно
зове „Трафо“, у част трафо станице преко пута. Љубазна жена нам пуни флаше
свежом водом, за коју се после испоставило да је прилично ароматична, како је
то крстила Зоја. Укус је подсећао на свету водицу, онако, на босиљак. Појави се
и њен син кога смо километар раније срели на путу како тера трактор и маше нам
у знак подршке. „Воду вам нико неће одбит да наточи“, каже ова доброћудна жена,
иако смо имали неколико примедби на овај став, сећајући се како су нам на
појединим местима говорили да немају чесму или је вода лепша код неког другог.
Као да смо им злато тражили. Кренувши даље посматрали смо како се пејзаж мења,
уступајући све више места усталасаним брдима између којих провирују далеки
крајеви, па и понека кућа. Убрзо смо се обрели у развученом предграђу Билеће, назирући
у даљини град који израња из језера.
Мирис
сена какав памтим из дечачких дана натерао нас је да се на кратко зауставимо
поред некадашње куће, сада претворене у појату где се чува сено. Кроз отворен
прозор без стакала виделе су се густо напаковане коцкасте бале сена и шириле
мирис неког тежачког живота из прошлости. Сликали смо се, нормално. Пошто нам
она зачињена вода нешто није уливала превише поверења (иако смо је пили),
застанемо у ауто-перионици названој „Magic“, ваљда зато што оставиш прљава кола, а
врате ти опрана. Чиста магија. Два момка нам показаше чесму и док су они прали
тепихе (сигурно их је ту оставио Аладин, шта знам), поштено сам се умио и напио
воде до границе напетости какву су осећале даме у мидеру. Зоја је, сразмерно
маси, мали потрошач воде, за разлику од великог мене који воду умем и да
нањушим из даљине и имам животну филозофију да, кад вода већ тече, не треба је
игнорисати. Прве купине и дрењине, извор Ц витамина што би рекао наш пријатељ
преживљаватор, појели смо управо овде, а нешто даље наишли на групу доконих тинејџера
који су се трудили да са нама комуницирају на некој верзији енглеског. Значење
смо схватили сто метара даље, премећући по глави њихове натукнуте слогове и
укапирали да су нас питали где идемо. Интересантно како је нашим људима стран
појам да ће наш човек пешачити по нашој земљи (у чему је смисао тога?), мора
бити да је странац.
У
Републици Српској имају леп обичај да на уласку у свако место истакну српску
заставу на високи јарбол. То свакако мање боде очи од бројних минарета које смо
у Горажду и Фочи имали прилике да гледамо ноћу из аутобуса. Изградили су их у
последњих десетак година, у маниру светлећих тотема. То са вером више нема
везе, у питању је запишавање територије. Мало им је што су добили државу коју
никад нису ни имали, него и у твојој земљи хоће да приграбе још. И кукају да су
угрожени.
У
недостатку званичне делегације градских власти, дочек нам је приредила једна
крава, прилично заокупљена пашом. Нисмо уопште очекивали да ћемо овако брзо
стићи до Билеће и сада, већ мало опуштени и исцрпљени од све веће врућине,
грабимо отежалих ногу узбрдо главном улицом према центру града. У некој малој
пиљарници купујемо млеко и неки кекс, за који ће се касније испоставити да је
најлепши који смо икада јели. У сатима одмора и увече пред спавање увек се
посветимо сређивању утисака и планирању наредног дана, тако да смо већ знали
који су нам кораци. Прво - да напунимо стомаке после тродневног третмана суве
хране. Распитамо се мало за неку лепу башту у дебелом хладу (по могућству да је
пицерија) и мештани нас упуте на кафе „Центар“. Нису погрешили. Иако у овим
крајевима, у сред дана, тешко да можете срести на улици живу душу, кафић је
изгледао као шеталиште у Кану за време филмског фестивала, препун младог и
насмејаног света, уз дискретну музику, жагор и дружење. Углавном су то печалбари
жељни свог завичаја и друштва, па користе сваки час пре повратка у велики
прљави град где студирају или раде.
Таман
у правом моменту док смо се Цоле и ја договарали око величине и врсте пице које
ћемо да наручимо, у обличју провиђења стиже весели конобар, спреман да појасни
дилеме. У јеловнику пише да имају мале, средње и велике пице, али нису
назначили пречник, па на наше питање колика је та мала пица, одговара са
шеретским осмехом: „Као овај послужавник“. Мислећи да се, као и обично, ради о
уобичајеној маркетиншкој лагарији, следило је питање: „Добро, па колика је онда
велика пица?“ Момак се благо окрену и показа на сто са дебелом дрвеном плочом
пречника 80 цм: „Онолика“. Мало се загрцнух и захвалих на асистенцији, јер сам
Зоју малопре управо наговарао да она узме средњу, а ја велику пицу. Не бисмо их
појели до краја пута. Његов смех је потврдио да је ово свакодневна рутина и да
је тако спасао многе стомаке. „Онда, две мале, Кока-кола и пиво“ гласила је
наша одлука.
Сусрет
са сочном пицом се одиграо тачно у подне, као чувени окршај у филму са Гари
Купером и Грејс Кели, пре него што је постала принцеза. Послужене на округлим
дрвеним плочама, исечене на кришке, миришљаве и топле, личиле су нам на неку
рекламу. Бацили смо се на њих и у тишини, коју је наредних 20-ак минута
нарушавало само наше непрекидно мљацкање и соптање пуно задовољства, полако
смањивали број делова. Управо док је Зоја (нешто спорија од мене) сатирала
последњи комадић пице, пустих крик. „Па нисам је уопште сликао!“ Цео дан причамо
о томе, а сад – ћорак. Е, алави дебели човече. Све то, са прописним бакшишом,
коштало нас је 600 динара, али мишљења смо да је требало ми њима да платимо ово
невиђено задовољство.
После
продавнице и клопе следио је одлазак у пошту, да се јавимо кући. По договору,
све време док смо били на путу смо са Нином размењивали поруке путем мобилног
телефона, што се показало као најбољи начин комуникације. Овог пута смо је чули
уживо и лепо се наћеретали. Кораком који приличи шепурењу на корзоу спустили
смо се назад до главне улице и у пролазу питали неког полицајца где може да се
нађе добар хлад за подневну сијесту. Убрзо смо седели на клупи у градском
парку, варећи онај божански оброк од малопре. Врелина је притискала чак и овом
хладу, па је убрзо почело да нам се дрема. Прелазак на травњак испод две богате
времешне крошње био је сасвим логичан потез, па смо се наредна два сата
мешкољили изувени и дремљиви.
Зоја
је прибавила свежу воду и потом смо кренули даље, али не пре уласка у бројне
продавничице, у потрази за оним малим кесицама шампона за косу, каквих је
некада у изобиљу било по хотелима старе Југославије. Са мирисом брезе. Пробали
смо чак и у апотеци, са двориштем препуним негованих кактуса у бројним
варијацијама. Тога више нема, али смо успели на једној трафици да купимо обичан
чешаљ. Кинески, наравно. На самом изласку из града налази се чувена касарна у
Билећи. Некада је то била школа резервних официра за десантну пешадију. Елитна
јединица - што значи врхунска и очајно тешка обука. Преко пута дворишта, у коме
своје најгоре дане доживљава стари авион F-84 Thunderjet, простире се отворена
некропола са стећцима из средњег века, које сам дуго желео да обиђем. Камене
громаде, од којих је понека украшена клесаним орнаментима, нахерено леже на
падини која од пута пада према долини језера. У стенама испод овог грчког
гробља, како га још зову, у огромном млазу извире река Требишњица, једна од
најпознатијих понорница у свету. Неколико пута понире и извире, да би се у свом
последњем скоку појавила као Дубровачка река, на самој обали мора. Мир овог
гробља ремети само бука ретких аутомобила, али како се силази према језеру, тај
звук лагано смењује нешто што подсећа на жубор воде. Као и обично на сваки
наговештај воде, наћуљим уши снимајући терен, попут неког радара и кренем у правцу
одакле је клокот долазио.
У
том часу поред мене пројури неки момак, го до појаса. Усплахирено стаде десетак
метара ниже, нагну се над нечим што је из мог угла изгледало само као брдашце,
па поче да се умива уз звуке олакшања какве само пушта прасе после обилног оброка.
Приђем и тек тада видим велику киблу из које избија снажан млаз бистре воде и
наставља да хучи каменим коритом, понирући према језеру и губећи се из вида у
благом луку. Ово је суштина нирване према будистичком схватању: њихови храмови
су прављени као брда, при дну стрма, касније све блажег нагиба, тако да верник
полазећи од подножја не може да сагледа врхове до којих ће га вера уздигнути.
Што се више пење, све даље види, до коначног циља. Е, па ово је обрнуто - ја
сам пошао од врха.
Питам
момка има ли нека чесма у близини, а он ме исече погледом у коме је лебдело
немо питање: „Јел ти то мене зајебаваш?“ „Па ево ти извора, напиј се, не треба
ти бољег“. Није да сам гадљив на две-три флаше и стару цокулу што су се
башкариле на дну потока, збрзах нешто о томе да ми је ћерка остала крај пута.
„Ајд за мном“ рече жустро, па заграби у правцу неке зграде Водовода поред које
смо Зоја и ја прошли и видели на њој знак забране приласка. Отвори капију,
поздрави типа који је седео у дворишту и нешто мајсторисао, промрмља неколико
речи, седе поред њега и наставише причу где су стали. Стојимо нас двоје ко
зблануте удаваче и чекамо да нас неко упути на чесму. Могао сам да чекам до
судњега дана, али питањем сам прекратио вечност: „Извинте, а чесма, где је?“
Једва ме погледавши, овај домаћи показа руком иза себе на црево што је лежало у
трави и бљувало јак млаз воде. Моја снебивљива ћерка није нешто била у фазону
да се кваси, па је замолих да ми придржи црево. Људи моји, овако дивно освежење
са правом изворском водом не памтим у животу своме. Мало нас размишља о томе да
оваквих места у блиској будућности више неће бити, осим можда у Сибиру, а до
тамо ми је мало далеко да добацим. Причаћу својим унуцима једног дана о томе
како сам се, са њиховом мајком, крепио на правом извору, а не из пластичне
флаше са натписом Аква Вива. Е, животе, варалицо! (што рече Дубина млађа
ћерка).
Преко
пута главне капије за касарну има ресторан „Језеро“ и баш смо наишли у моменту
када су неки бајкери на теренцима четвороточкашима, после доброг ручка очигледно,
формирали колону и кретали на пут према Требињу, као и нас двоје. Махнемо им,
па и ми даље. Имали смо среће што се тиче Сунца, јер се крило за облацима. Није
нам било до игре жмурке, па смо се надали да неће излазити из скровишта неко
време. Остало је да пређемо још неколико километара до коначишта, врелина је
постала непријатна, а мотел нисмо видели нигде на хоризонту. Зоја се нешто
умусила и постала ћутљива, па је и мени тешко падао сваки корак, нарочито што
смо се кретали узбрдо. Прошли смо поред седишта (две клупе и сто) неког
удружења шаљивџија што су се крстили као „Центар за газдовање кршом“, онда
поред каменолома Дракуљица и напокон нам се поглед прилепи за бели мотел
накачен на врх литице изнад самог Билећког језера. За нешто више од киселог
осмеха нисмо имали снаге, јер смо се потајно надали да је некако ближе. Можда
је изгледао далеко, а уствари је био много даље. Закључио сам то према картама
које сам знао напамет, али ми је било жао то да кажем ћерки, морал нам је био
на нивоу пчеле без жалца. Пут је иза првог брда (а то се још није видело)
скретао далеко од мотела да би заобишао огромну увалу језера.
Дно
расположења смо дотакли у моменту проласка поред сплава „Аполон“ који се
педесетак метара испод наших отеклих ногу љуљушкао крај обале, гостећи купаче.
Слику смо можда и могли да игноришемо, али таласе прегласне музике што нас је
ударала слева као нечији дланови у игри „Зуце“, то нисмо. Да баксуз буде
потпун, ни трага од хлада нисмо назирали, па смо на крају сели буквално на саму
ивицу магистрале (Зоја на граничник, ја на траву), кријући се испод неке
кржљаве гране. Једини разговор између два издувана балона, на шта смо личили,
могао је да буде: „Пффффт“. Тако је то било.
Следило
је још доста ходања и онда мотел, напокон. Зоја је у изнуђено позирање испред
мотела „Видиковац“ уложила бескрајно стрпљење и последње честице снаге, па брзо
улетесмо у свежину зграде, право до рецепције. Прошле године сам био резервисао
собу овде, али стицајем помињаних околности због којих смо одустали од
пешачења, нисам ни стигао да је одјавим. Молио сам бога да ме се нико не сети и
каже: „Е, бато, за тебе ове године нема соба“. Напротив, једна љубазна госпођа,
читајући умор са наших лица, даде нам да бирамо, па на крају, са кључем собе
број 3 кренусмо да силазимо доле. Као код већине хотела на морким литицама,
прилаз је био одозго, с пута, па се према каскадно распоређеним собама ваљало
спуштати. После другог крака степеница утонули смо у мрак, мислећи да силазимо
право у Хад. Ходник није био ништа веселији, али када смо дошли до краја
лавиринта, награђени смо великим месинганим бројем 3 на вратима (или је то био
мали знак пажње - слово “З“ као Зоја. А где је онда „Г“?).
Отворивши
врата следио је улазак у харем, или сам то ја тако доживео, шарајући очима по
пространој двокреветној соби веома пристојног изгледа. Тешке пурпурне завесе,
навучене до краја, очувале су свежину собе и све је било чисто и сређено.
Добили смо много, а требало нам је тако мало да опет живнемо. Чесма и туш у
купатилу раде, то је једино што нам је окупирало пажњу, остало је козметика и
додатни луксуз. У 8 сати увече, док су се меке сенке пригушеног светла расипале
по небу и језеру, седели смо окупани и расположени на тераси собе и пили хладно
млеко из отмених винских чаша, замишљајући шамљањац, балску дворану и валцер. У
неко доба смо запазили ројеве ситних језерских комараца како се групишу, па смо
им препустили терен и ушли у сигурност собе. Остатак вечери потрошили смо на
грицкање укусног кекса Пти Бер Свислајон (са маслацем) и гледање програма на
оба канала РТ Црне Горе, креативног колико и израда милионитог комада кашике у
фабрици. Углавном је то блок емисија кратке форме на челу са вестима који се
понавља у недоглед. Убрзо је Зоја знала напамет називе свих емисија и њихов
садржај, што је особина која је краси још од малих ногу. Мада, после петог
поновљеног блока, чак сам и ја почео да сричем слогане и набадам редослед.
Освежење је стигло неочекивано, у виду наше омиљене серије „Серанови“ коју смо
открили на другом програму и са задовољством је одгледали од шпице до шпице.
Моја ћерка је имала снаге да прати и „Истражитеље из Мајамија“ у каснијем
термину, ја сам јој учтиво пожелео лаку ноћ у случају да заспим у међувремену.
Ни увода се не сећам.
Четврти
дан
4.август
2011.
Спавањција
је била окрепљујућа и нисмо се уопште журили да устајемо. Данас одмарамо у
мотелу цео дан, нема пешачења, нема паковања, нема тражења воде и хране, па ни
преноћишта. Проучавајући карте и сећајући се овог билећког крша од раније, схватили
смо да нигде у околини нема згодног места где би човек могао да постави шатор,
чак ни да одмори. Све је то ниска шикара исплетена од оштрог кречњака, макије и
шумице јасена, граба и храста, довољно густа да отежа пролазак, критично ниска
да обезбеди хладовину. Цена преноћишта са доручком у мотелу била је прилично
висока, па смо се двоумили да ли да останемо још једну ноћ, иако би нам то
савршено одговарало. Било би лепо да данас одмарамо, мало прошетамо, мало се
купамо, ручамо нешто поштено на божанственој тераси мотела, проведемо опуштено
поподне и вече уз ТВ и слатко се наспавамо још једну ноћ у удобним креветима. Онда
устанемо следећег јутра рано, платимо рачун и правац - последња деоница наше мале
авантуре. По другој варијанти требало би да напустимо мотел данас до 13:00,
онда изађемо у дивљину и пронађемо склониште (које не постоји) и проведемо остатак
дана на сунцу, као и наредну ноћ.
Лепе
вести домаћице на рецепцији су пресудиле у част конфорније опције: пансион је
доста јефтинији од онога што смо на интернету и у разговору с њима сазнали,
тако да смо се одмах договорили да остајемо још једну ноћ у мотелу. Тако срећни
и раздрагани сишли смо до ресторана на доручак. Није било дилеме око избора
клопе, па су се убрзо пред нама пушила два обилна омлета са шунком, топло млеко
и домаћи хлеб. Морам признати да сам био нарочито изненађен у моменту првог залогаја,
схвативши да је ова шунка у кајгани уствари херцеговачки пршут у најбољем
издању. Зоја је по обичају заобилазила оне масније делиће, али мој тањир је на
крају могао да иде директно на снимање рекламе за најбоље средство за прање
посуђа.
Смуцали
смо се неко време по мотелу, обилазећи ходнике, терасе и просторије за прославе
и пословне скупове, којих овде има довољно да угосте и велике групе. Нажалост,
током лета мотел посећују само случајни пролазници, попију кафу или наруче сендвич,
ретко ручак. Е, ми смо решили да поправимо тај просек. После одмарања у соби,
негде поподне изађемо у шетњу околином и сиђемо до језера, колико да отворимо
апетит за ручак. Мало смо се провртели поред воде, направили неколико снимака,
бацили који камен у воду (као што сва деца воле да раде) и пензионерски се
вратили узбрдо до мотела. Једна усамљена луда крава нас је посматрала све време
са врха брда, личећи на етикету чувеног шпанског коњака Ветерано.
Небо
је било некако замагљено истањеним облацима, па смо одабрали сто одмах поред
ограде, одакле пуца најлепши поглед на плаво-зелено чисто језеро и рибњаке.
Љубитељи свеже рибе овде баш имају велики избор, али ми више волимо сувоземну
стоку и кромпириће, хвала лепо. Не желећи било какво изненађење, Зоја наручује
ћевапе, а ја бифтек, уз помфри, шопску салату и освежење. Доживљај је био
потпун, тањири омазани, иако је мојој ћерки уживање мало пореметио другачији укус
млевеног меса, које овде праве од телетине и јагњетине. Свеједно, смазала је
целу порцију.
Остатак
поподнева и вечери провели смо као два кита насукана на плажи, окрећући се
повремено с једног бока на други. Размена даљинца и повремено узимање мобилног
телефона биле су нам једине физичке активности и нисмо осећали грижу савести
због тога. Отпратили смо све репризе, а увече још једном Серанове, за срећан
пут. Онда паковање ствари, купањција, па кревет - опробани рецепт.
Пети
дан
5.август
2011.
После
формалности обављених на рецепцији доручкујемо још једном на тераси, силазимо
до собе по ранчеве и негде пре 8 сати крећемо у завршницу наше шетње по
Херцеговини. У одличном расположењу газимо километре и полако се опраштамо од
погледа на Билећко језеро, сликајући лепоту његових острва. Пре него је
направљено ово вештачко језеро, долином је текла река Требишњица на свом путу
према мору. По сећању мојих родитеља није било такве лепоте надалеко, а породично
смо везани и за село Мируше одакле потиче моја баба Анета, од фамилије
Комненића. Као и већина других насеља начичканих поред Требишњице, сва села у
региону који обухвата данашње језеро морала су да буду потопљена. Људи су
обештећени и пресељени, као и манастир Добрићево на који убрзо бацамо поглед са
пута. Манастир је изграђен у првој половини
13. века на темељима раније ранохриншћанске базилике. Градњу манастира Добрићево
предање везује за Немањиће и за цара
Константина и његову мајку Јелену.
Поглед на Леотар испред нас даје нам додатну снагу, као што је
Новак проналази, обично у трећем сету. Негде око Браног Дола наилазимо на мртву
лисицу и њену слику додајемо бројној колекцији разних, махом ситних, животиња
које смо видели сатрвене на путу. Мада, реп јој је и даље био китњаст и леп. Нешто
даље смо направили кратак предах у хладу, пијући још увек полузалеђену воду из
фрижидера наше собе и ћаскајући на тему стизања на циљ. Иако смо долазећи до
мотела прекјуче уштедели који километар и тако скратили данашњи пут, потпуно
неочекивано долазимо до каменог крајпуташа са ознаком 34 км и жуте металне
табле са натписом „Моско“. Сунце ти жежено, јел могуће? Нема још ни пола 11, а
већ смо стигли до места удаљеног свега пет километара од наше куће у Врбну, на
страну чињеница да смо овде планирали да рушимо јагњетину испод сача. Ко сад да
крка, после малопређашњег лепог доручка у мотелу? Кратком консултацијом
долазимо до једногласне одлуке: попићемо неко освежење, одморићемо се мало и
онда напред до коначне победе. Ја сам друго пивце савладао некако, али Зоји је
друга Кока-Кола изгледа била вишак, поготову после ове ледене воде нешто
раније.
Ускоро смо са пута посматрали целу долину по којој су расута села Јасен,
Будоши, Горње и Доње Врбно, познату кућу Анђелића и силуете околних планинских
врхова по којима се шепуре старе Аустро-Угарске тврђаве као насукани бродови.
Јасен, човече, можеш ли да верујеш? Остатак пута до наше куће нисмо ни рачунали
у напор, као да смо већ тамо. Зоју остављам спаковану у дебелој хладовини, док
ја продужавам пар стотина метара, до куће Крунића да купим млади сир. Жена која
га прави увек је негде ту око куће или у повртњаку преко пута, осим суботом
коју проводи на пијаци у Требињу. Поздравили смо се и упитали за здравље, па
онда пазарих два јутрос направљена колута овог шупљикавог шкрипећег сира. Још
више волимо онај што прави наша прва комшиница Бела, али она има многобројну
фамилију коју опскрбљује, па га нема увек. Враћам се до мог Цолета и крећемо.
Врућина је већ притисла, није нам пријатно и ја видим да ми се ћерка нешто
умусила. Паузирајући још једном у сенци великих храстова у Будошима, она ми се
пожали на крчкање у стомаку. Херој какав је одувек била, стисне зубе и смогне
снаге за ову последњу деоницу, коју смо провели у туробном хуктању. Завршна
узбрдица само нас је дотукла. Ипак, стижемо задовољни пред познату камену
породичну кућу и бацамо ранчеве. Крај, коначно.
Нисмо стигли поштено ни да се радујемо: Зоји је било све лошије,
болови у стомаку, мучнина, а нешто касније дошла је и температура. Удобно
смештена у свежину и сигурност куће, док сам ја отварао прозоре и пуштао воду,
чак ми се пожалила и да јој је хладно. Негде сам избунарио топломер, омражену
справу из њеног детињства и припремио Бруфен. Присебна у кризним ситуацијама,
сама је предложила хлађење облогама, па смо наредних неколико сати провели у
малој соби, квасећи јој чело и прса. То је најбољи лек за скидање температуре, а
научили смо га од Милене. Хвала јој до неба на томе. Зојине температуре су
одувек биле непредвидиве и тешко смо излазили на крај са њима, а овога пута умор
и врућина су отежавали ствар. Тек предвече, кад је са јаром нестао и сваки атом
њене снаге, клонула је и заспала неких сат времена.
На сву срећу, пробудило се потпуно друго дете, насмејано, чило и
брбљиво. Очигледно растерећена муком, расипала је бисере своје посебне природе
и карактера, какве не поседује пуно људи. За мене, као брижног оца, не постоји
награда која би ме више обрадовала од осмеха моје деце, па смо време до спавања
прекратили фазонима, ћеретањем и кришком свежег сира. Завршетак кризе смо
крунисали неколицином порука послатих на Нићину адресу, како би и она одахнула,
јер управо улази у аутобус на путу за Требиње. Сутра ујутру смо поново сви на
окупу.
Још када смо схватили да стари телевизор и даље показује знаке
живота…
 |
| Пешке по Херцеговини |
Коментари